Feljton

FELJTON - FRANC FERDINAND JE BIO SIMBOL DRŽAVE HABZBURGA: "Vidovdan četrnaeste" nije nestao ni kada su krajem 1918. topovi utihnuli

Piše: Miloš Vojnović

12. 07. 2024. u 18:00

MLADOBOSANCI su verovali da vlast u Bosni i Hercegovini ugrožava njihova prirodna prava, zbog toga tekstovi o pravednoj vladavini i o suverenitetu zauzimaju važno mesto u omladinskim časopisima.

ФЕЉТОН - ФРАНЦ ФЕРДИНАНД ЈЕ БИО СИМБОЛ ДРЖАВЕ ХАБЗБУРГА: Видовдан четрнаесте није нестао ни када су крајем 1918. топови утихнули

Trifka Grabeža, Nedeljka Čabrinovića, Danila Ilića (sa šeširima) i Principa vode na suđenje, Foto Arhiv SANU

Prvi broj lista „Zora“ objavio je prevod „Dekleracije o pravima čoveka i građanina“. Taj čin predstavlja izuzetno snažan simbol koji pokazuje u kom pravcu se ideološki orjentisala Mlada Bosna. Tekstove o pravednoj vladavini obevazno su pratili i tekstovi koji su pokušavali da daju odgovor na pitanje: šta učiniti u slučaju da vlast nije pravedna? Mlada Bosna nije prihvatila nasilje kao sredstvo političke borbe na samom startu. Ali nakon žestoke reakcije sarajevske policije tokom demonstracija u proleće 1912. godine i nakon brojnih hapšenja omladinaca, više nije bilo dileme u kom se pravcu treba kretati i koji je jedini preostali pravac delovanja.

Mitrinović je isticao da parlamentarna borba u neparlamentarnoj državi nema nikakvog smisla. Omladinci su se polako okretali ka nasilju. Sa približavanjem leta 1914. godine, broj prevedenih tekstova ruskih anarhista srazmerno je rastao. Najratoborniji đaci pokušavali su da svoju borbenost prenesu i na šire mase, međutim, nisu uspeli. Sa rezignacijom su pogrdnim imenima nazivali svoje sunarodnike koji nisu bili spremni da posećuju tajne noćne sastanke i koji nisu bili radi da rade na uništavanju Monarhije.

MLADA BOSNA nikada nije uspela da postane masovni pokret. Spremnost da se život žrtvuje u borbi protiv Habzburga bila je karakteristična samo za jedan deo omladine.

Borbenost poezije futurista, snaga Meštrovićeve skulpture, elan Bergsona i snaga Ničea, bili su tu da daju vetar u leđa, da povuku i ponesu u borbu omladince koji su bili suočeni sa autoritarnom državom, sa težinom života u Bosni i Hercegovini ali i sa odsustvom svakog razumevanja sa sopstvenim očevima. Franc Ferdinand nikada nije postao meta zbog svoje lične politike i stavova, o kojima omladinci gotovo da i ništa nisu znali. On je postao meta kao simbol države Habzburga, kao prestolonaslednik i kao otelotvorenje najviše vlasti. Atentat je imao za cilj da raspali mase. Verovali su da će nakon atentata spontano doći do pobune naroda širom Monarhije. Izuzetna želja za ujedinjenjem, spremnost na saradnju sa drugim južnoslovenskim narodima i posvećenost demokratiji kao političkom principu koji stoji iznad svih ostalih, približava Mladu Bosnu opštem toku srpske istorije na početku XX veka. Sa druge strane, Mlada Bosna je ipak posebna i drugačija. Gavrilo Princip i njegovi saborci činili su novu generaciju, koja je odrastala u autoritarnoj feudalnoj zemlji i čije je životno iskustvo od najranije mladosti bila ispunjeno turbulentnim političkim događajima.

„I DOK NAS traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to ja naša prava sudbina“.  Ovako je dvadeset godina nakon Sarajevskog atentata svedočio Ivo Andrić. Istorijski, politički i kulturni značaj Sarajevskog atentata nije iščezao kada su, polako, jedan po jedan, glavni zaverenici, Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović umirali i kada su tajno sahranjivani kako im se grobno mesto ne bi znalo. Značaj „Vidovdana četrnaeste“ nije nestao ni kada su topovi utihnuli krajem 1918. godine. Iako se zemlja koju je Princip želeo da uništi i ona koju je želeo da stvori, Austrougarska i Jugoslavija, već dugo ne nalaze u geografskim atlasima, već samo u istorijskim, nije pogrešno reći da se posledice Sarajevskog atentata osećaju i na početku XXI veka.

Tokom XX i na početku XXI veka, Sarajevski atentat je više puta oživljavao, ponovo je postajao aktuelan i o njemu se govorilo posebno u godinama kriza i u godinama političkih promena. Andrić se nakon 1934. godine više puta vraćao „četrnaestoj“. U svom najpoznatijem romanu napisao je: „Leto 1914. godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i nesreće, koji se proteže do u nedogled“.  

MLADI Andrić je tokom Prvog svetskog rata bio svedok svog stradanja stanovništva, hapšenja, šuckora, zatvora i interniranja, koji su se dogodili nakon atentata i izbijanja rata. Međutim, uprkos svemu tome, Andrić ipak govori o „najsvetlijem i najlepšem“ letu.

On ni ne pomišlja da Principov čin nazove skupom greškom. Andrićeve reči postaju u potpunosti jasne tek ukoliko se njihov čitalac priseti da su napisane u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Možda je upravo Andrić gledajući sa svog prozora nemačke vojnike kako patroliraju centrom Beograda mogao da razume Gavrila Principa bolje nego što je u stanju čovek s početka XXI veka.

Mlada Bosna, neformalna skupina mladih idealista, sišla je sa istorijske pozornice ubrzo nakon Sarajevskog atentata. Sećanja preživelih pomažu da se rekonstruišu sudbine zaverenika nakon hapšenja. Za sarajevske atentatore nije bilo milosti.

„Najmilija im je bila zabava naizmenično šamaranje. Zaverenik ili nedužna uhapšena osoba, bio je raširenih ruku privezan za dva suprotna zida dugim užetom, tako da se nigde nije mogao pomicati. Dvojica bi ga tada sa svake strane lica bezdušno šamarali dok ne padne od umora. Glava žrtve klatila bi se, kao između dva nakovnja, dok ne bi izgubila svest. Tada je dolazilo polevanje vodom i obnavljanje procedure.“ 

Zaverenici su se suočili i sa čupanjem kose, udaranjem korbačima po nogama, ali i sa gaženjem po stomacima i kleštima za stezanje noktiju. U najtoplijim danima vezivani su za stubove u dvorištima zatvora. Sarajevska policija je želela da osveti svog prestolonaslednika, a granice humanog tretiranja uhapšenih su lako prelažene.

ATENTATORI su suđenje dočekali sa dobrim moralom, jer upravo tih dana čuli su se srpski topovi, koji su u ofanzivi vojske Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore u septembru 1914. godine stigli do Romanije, odnosno do Pala. Poput svojih ruskih uzora, na suđenju su se držali vedro. Smejali su se načinu na koji su hodali. U pritvoru su nosili teške bukagije koje su im prvi put skinute na suđenju. Navikli na težak teret na jednoj nozi, u sudnici su tu nogu nesrazmerno podizali od patosa. Bilo je teško privići se na hod bez okova. Tužilac je tvrdio da je atentat bio čin velikosrpske propagande i tražio je da sud „ukloni iz društva ove nesretnike kao što se čir iz tela uklanja“.  Svesni da su bez ikakve šanse za fer i pošteno suđenje, atentatori su čitavom procesu pristupili rasterećeno. Advokat Nedeljka Čabrinovića, umesto da ga brani, pridružio se napadima tužioca, na šta je Čabrinović poručio: „posle ovakve odbrane nije ostalo ništa za optužbu“.

Kao dokaz protiv optuženih, tokom suđenja su čitani anti-austrijski pamfleti organizacije Narodna odbrana. Tom prilikom Čabrinović se javio za reč i istakao da je zahvalan tužilaštvu što je pamflete iznelo kao dokazni materijal, jer on sam nije stigao da sve te pamflete sam pročita, a takva lektira, rekao je, „ohrabruje duh i razveseljava“. Sudija je potom zabranio dalje čitanje pamfleta Narodne odbrane, jer to nije bilo „zdravo za optužene“.   Povod za šalu bila je i prva varijanta optužnice.

Isticano je božansko poreklo habzburške vlasti i u skladu sa tim u optužnici je stajalo da je Bog spasio prestolonaslednika od bombe ali da je Bog prevideo Principa. Optuženi su u šali zatražili da se privede Bog, a da se oni kao nevini puste.

SOPSTVENA POLITIKA

STASALA je prva generacija dece iz naroda koja se dokopala evropskih gradova i univerziteta, odakle su u Bosnu i Hercegovinu počeli da šalju knjige. Postepeno, okolnosti i ideološki uzori okretali su mladobosance ka političkom nasilju. Principova generacija, puna mržnje prema Austrougarskoj, nespremna da sluša savete starijih koji su govorili da treba biti strpljiv, stvorila je sopstvenu politiku. Zato je Gavrilo ubio Ferdinanda. 

 SUTRA: MLADA BOSNA I PRINCIP POLITIČKI OSETLjIVA TEMA 

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
OVO JE NEPRIMERENO! STVARNO NE RAZUMEM! Novak Đoković u čudu posle prvog meča na Olimpijskim igrama

"OVO JE NEPRIMERENO! STVARNO NE RAZUMEM!" Novak Đoković u čudu posle prvog meča na Olimpijskim igrama