FELJTON - PROŠLOST JE SUSTIGLA POGLAVNIKA PAVELIĆA: Videvši Blagoja kako stiže živ i zdrav, Miloje shvatio da je misija bila uspešna

Marija Jovović

12. 12. 2024. u 18:00

DANI su prolazili, a Milo i Blagoje su raspravljali o tome koji bi bio pravi dan za atentat.

ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ ЈЕ СУСТИГЛА ПОГЛАВНИКА ПАВЕЛИЋА: Видевши Благоја како стиже жив и здрав,  Милоје схватио да је мисија била успешна

KAZNA Ante Pavelić na lečenju posle atentata, Foto Vikipedija

Od 10. aprila delilo ih je samo pet dana. Blagoje je uspeo da čuje da se priprema velika proslava. Čak je čuo da će na slavlju NDH prisustvovati mnogo ljudi i različita udruženja. To je čuo od Pavelića lično. Ono što tada nije znao je da proslava nije bila zakazana za 10. april. Trebalo je da se 14. aprila u Gran Cine Florida u Buenos Ajresu održi velika svečanost, uz prisustvo raznih hrvatskih udruženja iz zemlje, kao i Jermenske, Kavkaske i Ukrajinske zajednice. Svi oni bi te nedelje imali svog predsednika kao govornika, jedan od njih bi bio i predsednik Hrvatskih domobrana, inž. Asančaić. Svi oni su u svojim govorima pomenuli atentat. Međutim, tog dana je izostalo prisustvo samog Pavelića, koji je nakon atentata ležao u krevetu lukavo pripremajući svoj beg. Znao je da ga iz časa u čas mogu uhapsiti.

BLIŽIO se 9. april, a Blagoje je ostao pri svojoj odluci. Plan se morao realizovati te večeri. Video je da vreme ističe. Nije više bilo odlaganja, i to je Milu i rekao. Bilo je jasno da će se desiti šta mora da se desi. Bila je to poslednja prilika koju su imali da zasene proslavu 16. godišnjice od osnivanja NDH. Prijatelji su se sreli na peronu stanice Retiro, kao i mnogo puta do tad. Kada je ugledao Mila, Blagoje se iznenadio.

Prijatelj ga nije izneverio. Ukrcali su se u voz i tražili mesto u blizini Pavelića koji je, kao i uvek, ušao u pratnji svog ustaškog telohranitelja. Blagoje i Milo su nekoliko puta razmenili poglede, ali vrlo malo reči. Tokom puta, Blagoje je iznova u mislima prolazio plan koji je tako pažljivo osmislio. Bio je veoma fokusiran. Poslednji dani nisu bili nimalo laki. U restoranu El Ciervo posmatrao je kako su ustaše pripremale veliku proslavu. Pavelić je sišao na stanici El Palomar, zajedno sa svojim telohraniteljem i mnogo ljudi. Milo i Blagoje su ostali iza Pavelića, na priličnoj udaljenosti, ali to je bilo vreme kada su se ljudi posle posla vraćali kućama, zbog čega je nastao veliki metež. Sačekali su autobus broj 5. Blagoje je, među ljudima koji su silazili iz autobusa, izgubio Mila iz vida. Iako je bio zbunjen, nastavio je. Srce mu je snažno lupalo. Znao je da ne sme gubiti ni sekundu. Pavelić i njegov čuvar krenuli su niz ulicu Alas Argentinas...U trenutku kada je izgubio Mila, znao je da mora da nastavi sa planom.

Na sve načine je pokušavao da ima partnera koji bi brinuo o čuvaru, ali stvari su se zakomplikovale. Milo se nije pojavljivao. Morao je sam da računa sa koje udaljenosti da puca i kako uspešno da izvede misiju. Poglavnikov telohranitelj je sigurno bio naoružan.

Pomolio se Bogu i nastavio čvrstim korakom. Na njegovo čuđenje, nekoliko metara dalje, dogodilo se nešto neočekivano. U trenutku kada su prošli skoro ispred kluba AFALP, telohranitelj je Paveliću rekao da želi nešto tamo da popije i da će uskoro krenuti kući. Paveliću je ostalo još nekoliko metara da stigne, tako da nije bilo problema. Kada je Blagoje video da je stražar nastavio pravo prema klubu, a da je Pavelić skrenuo desno putem Imelman ulice, dok su među sobom razmenjivali još nekoliko reči, sakrio se da ne bi bio primećen. Kada je Pavelić stigao do prelaza preko ulice Sančez, Blagoje je ubrzao svoj korak da bi skrenuo udesno, iza njega. Prešao je malu dijagonalnu ulicu do Imelman u nekoliko sekundi. Čuvar je ušao u klub a on je išao sam za Pavelićem. Do ulice Mermoz ostalo je još samo 100 metara. Ovo je bila jedina prilika koju je imao. Još više je ubrzao korake, a Pavelić koji je skoro hodao, čuo ga je. Bilo je previše mračno pa nije uspeo da vidi lice onoga ko ga je pratio, ali mogao je da vidi siluetu mladog čoveka. Okrenuo se i odmah shvatio u kakvoj situaciji se nalazi. Prošlost ga je sustigla. Bio je sateran u ćošak. Pavelić je iz sveg glasa vikao, vređajući srpsku i komunističku majku osobi koja ga je pratila, a koja mu se sve više približavala trčećim korakom. Pavelić nije prestajao da viče, da bi mu neko pomogao, čak i njegov telohranitelj i komšije su ga čule. Blagoje je samo mislio o tome kako da ga uhvati. Nijedna druga misao mu nije prolazila kroz glavu. U tim trenucima, dugim kao večnost, počeli su iz daljine da se čuju pucnji.

BLAGOJE je bio na samo tri metra od Pavelića, u ulici Imelman, skoro je stigao do ulice Mermoz. Pištolj je iz džepa izvadio desnom, a ne levom rukom, jer je Blagoje bio dešnjak, a ne levoruk. Sa te udaljenosti ispalio mu je dva pucnja u leđa, od kojih mu se jedan zario u kičmu, a drugi s desne strane ključne kosti. Pavelić je sa sobom imao aktovku. Posle nekoliko metara je pao, a aktovka je letela kroz vazduh.

Blagoje je prišao čoveku koji je ležao na zemlji. Sve misli su mu proletele u sekundi, sve što nije mogao ni slutiti, ni zamisliti. Šta je sad trebalo da uradi s Pavelićem? Da još jednom puca u njega, ovaj put u glavu i tako da završi svoju misiju? Šta je trebalo da uradi sa aktovkom? Da je ponese sa sobom? Da je ostavi? A šta ako je tu bilo neke važne dokumentacije? A ako je bilo novca? Blagoju su u magnovenju prolazile misli koje mu je njegovo pleme Bjelopavlića usadilo o dostojanstvu i pravdi. Prošle su mu kroz misli reči sveštenika Radojice Popovića, kada mu je rekao da ga ubije kao čoveka, dostojanstveno. Tada je zaključio da je bolje da ga ostavi na samrti, da svet vidi gde se nalazila vučja jazbina, što je argentinska vlada godinama opovrgavala. Štaviše, bilo je veoma važno da svet sazna ko je bio Pavelić i zašto je u Argentini, i to je bila prilika da mu se sudi kao ratnom zločincu i Poglavniku NDH. Možda ideja da mu uzme aktovku i nije bila dobra. Mogla bi ga presresti policija, i na kraju bi sebe otkrio kao počinioca zločina. Ili se moglo pomisliti da je običan lopov, i da je samo tražio novac.

Dok je bežao, začula se pucnjava. Čuli su se krici koji su dozivali ustaškog telohranitelja. Blagoje nije uspeo da vidi odakle dolaze. Neko je pucao odnekud u blizini. Čuvar je bio u klubu, skoro 200 metara dalje, tako da to nije mogao biti on. Jedan hitac je pogodio Blagoja u nogu i okrznuo ga. U tom trenutku, nije to ni shvatio. Ispalio je tri metka kao odgovor i pobegao u žurbi. Ljudi su gledali kroz prozore svojih kuća. Čuo se lavež pasa i vriska.

U MEĐUVREMENU, iako je Blagoje izgubio Milovu lokaciju, ovaj je uspeo da vidi telohranitelja kada je ušao u klub AFALP i ostao na svom mestu nekoliko metara dalje, pazeći da ne izađe. Milo se nalazio u ulici Avijatičara Gablenc, malom useku koji krivuda i povezuje ulicu Imelman i Alas Argentinas. Tu se zadržao na svom položaju, dok Blagoje, vidno uznemiren nije dotrčao istom ulicom kojom je jurio Pavelića, Imelman, istim putem kojim su oni do tamo stigli.

Prema naknadnoj Pavelićevoj izjavi za novinara koji ga je intervjuisao, za list La Prensa (La Prensa), rekao je da je uspeo da vidi da mu se Blagoje približavao sa još jednim čovekom. I komšije koje su izašle iz Kluba AFALP da vide kakvi su to pucnji, videle su dva čoveka kako su se susrela na uglu, vrlo blizu malog trga ispred Kluba AFALP.

Blagoje i Milo su se susreli na uglu Imelman i Gablenc, baš kako su ljudi koji su izašli iz Kluba videli. Nakon toga su prešli ulicu prečicom i zaobišli trg ispred kluba. Nisu razmenili nijednu reč, samo su ukrstili poglede u tih nekoliko sekundi susreta. Blagoje je izgledao iscrpljeno. Zatim je svako pobegao svojim putem. Videvši Blagoja kako stiže živ i zdrav, Milo je shvatio da je misija bila uspešna.

OČI U OČI SA ZLOČINCEM

PROLAZLI su dani, puni neodlučnosti, Blagoje i Milo su u stopu  pratili su Pavelića. Blagoje je tih dana osećao da je Milo nesiguran, pa su iz dana u dan odlagali plan do 9. aprila, što je Blagoja činilo sve nervoznijim. Plašio se da će zbog odlaganja sve propasti. Blagoje je imao smelosti da u vozu sedne iza Pavelića, ili blizu njega. Pored njega je prolazio vrlo dobro prerušen, i uvek je tražio mesto u njegovoj blizini. Nije oklevao pred ovim izuzetno opasnim čovekom. Gledao ga je ravno u oči, kao i bilo koga drugog, i prolazio je kroz gomilu. Voz je uvek bio pun ljudi. I autobusi su obično bili krcati, zbog čega su Blagoje i Milo mogli da se izmešaju sa ostalim putnicima.

 SUTRA: ATENTATOR NA PAVELIĆA PIŠE RADOVANU KRADžIĆU 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

KONKURS ZA MALE DOMAĆE PROIZVOĐAČE: Mercator-S vas poziva da postanete deo brenda „ukusi moga kraja“