SUMORNI I DEPRESIVNI DANI U PUSTINJI KENIJE: Knez Pavle nikako nije mogao da se pomiri s tim da ga Engleska tretira kao neprijatelja

LETELI smo avionom dakota DC3 u kojem pritisak u kabini nije bio regulisan, pa je meni bilo izuzetno loše tokom trodnevnog putovanja u Istočnu Afriku. Tamo smo stigli 27. aprila, na 48. rođendan moga oca.

PORODICA Pavle i Olaga sa Alkesndrom, Nikolom i Jelisavetom, Foto Arhiv knjeginje Jelisavete

Mi u tom trenutku nismo znali da je ser Henri Mur, engleski guverner Kenije, dobio instrukcije slične onima koje je prethodno dobio guverner Kaira: treba da nas tretira kao političke zatvorenike, ne sme nam dozvoliti da posećujemo palatu guvernera i moramo biti pod stalnim nadzorom.

Dodeljena nam je oronula vila koja se zvala „Oserian“. Ona je svojevremeno služila kao klub u kojem se točilo piće, a pripadala je kontroverznom plejboju Džoslinu Viktoru Heju, lordu Erolu. Guverner ju je lično odabrao za nas. Nalazila se 70 milja daleko od Najrobija, u neposrednoj blizini jezera Najvaša.

Činilo se da se beskonačno vozimo po drumu punom džombi kroz pejzaž sav u svetlosmeđim i žućkastim tonovima, s ponekim trnovim drvetom. Meni je opet bilo muka. Odseli smo u hotelu „Norfok“ u Najrobiju, gde mi je ukraden krstić koji sam dobila na krštenju.

Na kapiji našeg novog doma stražarila su dvojica vojnika jer je to bio kućni pritvor, što znači jedna vrsta zatvora. Neki major Šarp, inače homoseksualac i domaći britanski špijun, dobio je zadatak da sve vreme u stopu prati moga oca i majku. Trebalo je da podnosi izveštaje Forin ofisu i samom Idnu o svemu što se tu izgovori ili napiše (major Šarp je stoga otvarao i pisma koja su moji roditelji slali ili dobijali od drugih).

U kući nije bilo telefona, snabdevanje električnom energijom je bilo slabo, a nigde u blizini nije bilo nijedne prodavnice, biblioteke, apoteke ili crkve. Ta zapuštena vila u kojoj niko nije živeo još od vremena kada je lord Erol ubijen bila je sasvim ruinirana točionica, na zlu glasu kao „palata nestašluka belih momaka“.

Krov je propuštao, voda koja je tekla iz slavina bila je smeđa i prljava, posteljina je bila gruba i sva iscepana, a ćebad progorena cigaretama.

SVAKOG dana u šest sati posle podne jedan veliki nilski konj izlazio bi iz jezera i lutao baštom. Ja sam sva opčinjena posmatrala otiske njegovih stopa na travnjaku. Noću su nilski konji bučno tutnjali unaokolo i ja sam često imala košmare u kojima bi me jurile te ružne, debele životinje, kezeći se onim svojim velikim, zastrašujućim zubima.

Srećom, moj pas Pipi, škotski terijer, uvek je bio sa mnom, a uskoro sam dobila i mačku.

Pod noktima na nožnim prstima ugnezdile su mi se čigo ili peščane buve, koje su morali da mi vade iglom, a to je bolelo. Bila sam primorana da istrpim jer te nezgodne stenice izazivaju tungijazu. Bila sam im lak plen zato što sam imala običaj da se bosa šetam pored vode. Jednog dana sam tako stajala i posmatrala svoga brata Nikija, četrnaestogodišnjaka, koji se udaljavao u malom veslačkom čamcu, kada je iznenada iz vode izronio veliki nilski konj. Izgledalo je kao da će nilski konj prevrnuti mali čamac koji je počeo opasno da se ljulja s jedne na drugu stranu. Niki je nekako ipak uspeo da se živ i zdrav domogne obale. Kasnije je taj nilski konj proglašen za pomahnitalog otpadnika od stada, pa ga je jedan domorodac ubio. Pre toga je neman ubila dvojicu ljudi.

Moja majka, elegantna, svetska lepotica, bratanica poslednjeg ruskog cara i unuka grčkog kralja, zasukala je rukave i predano se bacila u borbu sa iscepanom posteljinom, krovom koji curi i mužem koji je bivao sve nesrećniji. Moj otac nikako nije mogao da se pomiri s tim da ga Engleska tretira kao neprijatelja. Moja majka se veoma brinula za svoju majku i sestre, koje su sada bile suviše daleko. Sva majčina pisma nemilosrdno je cenzurisao major Šarp, te su neretko čitavi pasusi bivali izbrisani tako što su zacrnjeni. Isto se dešavalo i sa svim ostalim retkim pismima koja su stizala do nas. Mogu samo da pretpostavim kako se moja majka osećala. Ipak, vaspitana da ne pokazuje emocije, ona je sve to stoički nosila u sebi.

DANI su polako tekli, jedan sumorniji od drugog. Tako su moja majka i dadilja od kanapa plele krpe za pranje posuđa i čak su i mene naučile da pletem. Majka je čak počela i da kuva. Moj otac je postajao sve depresivniji i činilo se da gubi volju za život. Potpuno je izgubio apetit i mnogo je smršao. Njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo usled malarije koja je ostavila traga kako na njegovoj jetri tako i u krvi. Počeo je da razmišlja o samoubistvu i stalno je držao pištolj ispod jastuka. Pušio je neprestano, a nije jeo gotovo ništa. Dijagnoza koju su postavili lekari nije ulivala nikakvu nadu. Lako bi se moglo dogoditi da uskoro umre ukoliko ne bude prešao u neko područje s boljom klimom, kao što je Južna Afrika. Moja majka se o njemu brinula najbolje što je mogla i često mu je čitala. Kako je svetlo u kući bilo veoma slabo, to čitanje je naudilo njenom vidu.

Međutim, preselićemo se tek 1943. godine, i to nakon intervencije južnoafričkog premijera generala Smatsa. Naš planirani kraći boravak u Keniji potrajao je dve godine.Posle tri meseca provedena u prvoj kući, koja nam ni po čemu nije odgovarala, prešli smo u jednu bolju. Zvala se „Preston“ i takođe se nalazila na jezeru. U njoj je bilo prijatnije, električne instalacije su funkcionisale i voda iz slavina je bila ispravna.
Božić je te prve godine u Keniji bio bitno drugačiji od našeg poslednjeg Božića kod kuće u Beogradu. Niko nije bio raspoložen, nije bilo proslave niti bilo čega svečanog. Dadilja mi je pomogla da izvezem maramicu za majku. Obradovala se skromnom poklonu...

Kao devojčica od pet godina nisam mnogo razumela muke svojih roditelja, ali sam ih i te kako osećala. U početku našeg boravka u Keniji mučila me je strašna nostalgija, pa sam smislila mali trik koji, naravno, nije delovao. Svakog jutra bih zatvorila oči, brojala do pet i koračala kroz obližnji šumarak nadajući se da ću, kad otvorim oči, biti ponovo kod kuće u Beogradu. To se, razume se, nije dogodilo i ja sam polako počela da otkrivam svet oko sebe.

RODITELjI su se posle nekog vremena sprijateljili s porodicama Perinji, Maršal, Rouson i Treford, koje su živele u okolini jezera Najvaša. Ponekad su zajedno igrali tenis ili karte, ali videlo se da moj otac nije srećan, dok se majka prilagođavala najbolje što je mogla. Odlazila je na jahanje, koje je obožavala...

Dadilja Id i ja smo dobile dozvolu od britanskog Ministarstva spoljnih poslova da odemo u Malindi na obali Indijskog okeana. Roditelji nisu mogli da pođu s nama jer im je bilo zabranjeno da napuštaju Najvašu, sem kada bi morali nekim poslom da idu u Najrobi, i to uz pratnju čuvara i majora Šarpa.

U Malindiju sam naučila da plivam, ali razvila sam još jednu noćnu moru. Ovog puta sam se davila u morskoj struji. Talasi su bili veliki i snažni, i bilo mi je veoma teško da izađem na peščanu obalu, a da me struja ne povuče nazad. Plaža u Malindiju bila je prelepa, sa belim peskom koji se presijavao i svetlucao na suncu. Imala sam čak i drugara, malog afričkog dečaka s kojim sam trčala po plaži.

Dadilja je slušala vesti na radiju u svojoj sobi. Jedne večeri sam čula očevo ime koje su pominjali u vrlo nepristojnom kontekstu. Rekli su da tata voli Hitlera i naciste.

Otrčala sam u dadiljinu sobu uplakana i pitala je:

– Zašto je taj čovek sa radija govorio te užasne stvari o tati? Ti si Engleskinja, da li to znači da i ti mrziš moga tatu?

– Ne, draga moja, naravno da ne. Ovo je rat i svako želi da okrivi nekog drugog. Jednog dana zamoli oca da ti ispriča ostatak priče, a sada nazad na spavanje. Sve će biti u redu.

NOSTALGIJA ZA BRAĆOM

TOKOM boravka u Keniji nedostajala su mi starija braća. Aleksandar je otišao u pilotsku školu jer je želeo da leti za Britansko kraljevsko vazduhoplovstvo u ratnim operacijama. Niki je pohađao poljoprivredni koledž. Majka mi je držala časove francuskog jezika. Moj srpski je lagano bledeo i ubrzo ga je zamenio svahili, koji mi je bio zabavniji od francuskog. U stvari, odbijala sam da učim francuski jezik sve do petnaeste godine, kada su me poslali u francusku školu, pa više nisam imala izbora.

 SUTRA: IZ AFRIKE U GRČKU U KRALjEVSKO OKRUŽENjE 

Preporučujemo

Feljton

0 4

PRESTOLONASLEDNIK SE SA SUZAMA OPRAŠTAO OD KNEZA: Moj stariji brat je bio miljenik kralja Aleksandra, koji ga je uvažao više od sina Petra

20. 01. 2025. u 18:00

Društvo

0 2

POČETAK BORBE ZA ISTINU I PRAVDU: Sa deset godina označena sam kao državni neprijatelj i etiketirana kao kriminalac

19. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 12

HRVATI IZ NUŽDE ULAZE U ZAJEDNIČKU DRŽAVU: Mišićeve sumorne slutnje o budućnosti Srba u Jugoslaviji niko nije ozbiljno shvatio

18. 01. 2025. u 18:00

Feljton

1 23

STREPNjE ZA BUDUĆNOST SRBA U JUGOSLOVENSKOJ DRŽAVI: Mišić je bio duboku uveran da Hrvati nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti

17. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije