AUSTRIJSKI GRADONAČELNIK MINISTAR KRALJEVINE SHS: Južni Sloveni tokom Prvog svetskog rata izvršili većinu zločina nad srpskim narodom

AUSTROUGARSKU okupaciju Vojislav Veljković, negdanji ministar, je dočekao u Beogradu.

KONFINDENT Vojislav Veljković kao predsednik opštine u okupaciji narodu nije mnogo pomagao, Foto "Vikipedija"

Samo poslanici iz njegove stranke i dvojica socijaldemokrata nisu bili članovi velike koalicije koja je vodila srpsku državu u ratu. Politički opozicionar postao je jedan od retkih srpskih političara koji nije napustio Srbiju. Bilo je to vreme kada je u Beogradu, od zvaničnika, okupatore dočekao samo predsednik gradskog Crvenog krsta. Među srpskim liberalima, pojedinim pristalicama ugašene dinastije Obrenovića i retkim zagovornicima brze modernizacije javila se tada misao o alternativi vladi i Skupštini koje su napustile teritoriju Kraljevine Srbije. Ipak, većina od preostalih, uglavnom starih ljudi, nije se zanosila mišlju da u takvom trenutku stanu protiv velike većine naroda.

Posle progona civila u Mačvi i Podrinju, koje je imalo genocidne razmere, nakon junačkog ratovanja srpske vojske, uz velike žrtve u izgnanstvu bila je velika većina srpske Skupštine, Vlade, preživele vojske... Bio je to kolektivni gest koji nema uporednika u ranijoj i poznijoj istoriji sveta. Centralne sile su podelile Srbiju, blizu 60 odsto njenog zemljišta pripalo je Velikoj Bugarskoj i bilo je izloženo teroru i prisilnoj asimilaciji. Ostatak zemlje – od Beograda do Kosovske Mitrovice i od Morave do Drine – zauzeli su Austrougari i Nemci, do samog kraja rata uvereni da srpsku državnost ne treba ni simbolično obnavljati. Ubrzo su liberalski i obrenovićevski „kontraši“ počeli da se žale kako ih okupacione vlasti hapse više negoli radikale. U izgladnelom Beogradu, koji je uskoro pao na desetak procenata predratnog stanovništva – manje nego što je tu živelo u doba dahija – pokrenute su latinične Beogradske novine.

Veljković je 1916. prihvatio da postane predsednik Beogradske opštine. Bilo je to malo, bezuticajno telo, više savetodavni organ uz austrougarsku vojnu upravu. Njegovi članovi narodu nisu mnogo pomogli, a u tadašnjim okolnostima nisu ni sebe mnogo obrukali.

Izgledalo je da austrougarska vlast, oslonjena na svoje hrvatske i muslimanske podanike, ne samo da nije imala nekakve ambicije sa svojim guvermanom već nije ni znala šta će sa sebi bliskim Srbima. Tako je austrougarskoj bliski profesor Pravog fakulteta Živojin Perić morao da otputuje u neutralnu Švajcarsku, gde je početkom 1918. u novinama objavio tekst u kojem je pozivao na sazivanje ustavotvorne skupštine koja bi svrgla dinastiju Karađorđevića.

POVRATAK srpske vojske u Srbiju bio je dvostruko neobičan. U najvećem prodoru jedne savezničke vojske u evropskom ratu, srpska vojska je probila Solunski front ostavivši za sobom saveznike jedinice. Posle svega mesec i po dana, vlast Centralnih sila nad Srbijom je srušena. Isidora Sekulić je, međutim, primetila kako izmučeni narod nije mogao ni da se raduje koloni oslobodilačke srpske vojske, koja je pod olovnim nebom prvog novembarskog dana, na čelu s regentom Aleksandrom, ušla u Beograd. Druga neobičnost tog oslobođenja bila je činjenica da se, kako je to o njenoj devedesetogodišnjici 2008. rekao tadašnji zamenik gradonačelnika, što se oslobodilaca niko od Beograđana nije plašio. U takvim situacijama i posebno kasnijoj – onoj iz 1944. godine – to nije bilo tako.

Sudbine onih koji su sarađivali sa okupatorima bile su različite. Osim u nekoliko izuzetaka, široj javnosti uglavnom nepoznatih ljudi, niko nije osuđen na smrt ili dugotrajnu kaznu. Vojislav Veljković se vratio u politiku i u vladi Ljubomira Davidovića, koja je upravljala Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca pre donošenja Vidovdanskog ustava, obavljao dužnost ministra finansija. U tom svojstvu primio je zahtev regenta Aleksandra da mu polovina civilne liste (vladarske plate) bude isplaćivana u dinarima, a polovina u srebrnima francima. Veljković, koji je u to vreme ujedinjavao monetarni sistem Kraljevine u kojoj je do tada korišćena moneta Srbije, Crne Gore, Bugarske i Austrougarske – poslednje opterećene visokom inflacijom – odbio je ovaj zahtev. Upravo bi bio rodoljubiv čin ukoliko jedan vladar pokloni svoje poverenje i osloni se na domaću monetu, objašnjavao je dvadeset tri godine mlađem Karađorđeviću.

Vrhovni komandant vojske Srba, Hrvata i Slovenaca skočio je kao oparen: „Zar da mi austrijski birgermajster drži lekcije iz patriotizma?!“, glasno se zapitao. Ako je regent Aleksandar bio trenutno razljućen, ministar Veljković je hladno, uvređen do srži, rekao da njegova noga više neće preći dvorski prag. Nastavio je da vodi državne finansije do pada Vlade, a kasnije je ostao na čelu Finansijskog odbora skupštine. Umro je 1931. godine kao republikanac.

ZA RAZLIKU od Vukašina Petrovića, prvog čoveka kragujevačke opštine, koji je, kao što smo videli, suđen i oslobođen, Veljković i Perić nisu imali nikakvih neprijatnosti, osim možda ličnih. Verovatno najveće neprijatnosti imao je u Beogradu poznati književnik Borisav Stanković. Pisac Koštane i Nečiste krvi bio je činovnik koji je i sâm pošao u egzodus preko Albanije. Suočen s teškoćama, on je napustio ovaj trnovit put i prešao u Austrougarsku, gde je završio u internaciji. Posle silnih peripetija nekako se vratio u Beograd. Suočen s nemaštinom i porodičnim teškoćama pristao je napokon da sarađuje sa Beogradskim novinama. Posle rata je postao meta javne harange. Neprijatna i teška atmosfera silno je uticala na velikog pisca. Kada je poznati istoričar Stanoje Stanojević objavio Narodnu enciklopediju srpsko-hrvatsko-slovenačku, izbacio je velikog pisca iz njenog azbučnika. Bora Stanković nije dobio mesto u zajedničkoj enciklopediji, ali je zato Milan Ogrizović (sin pravoslavca i sestrić župnika, predratni član rasističke Čiste hrvatske stranke prava), austrougarski oficir, hrvatski pesnik – mnogo manje značajan za hrvatsku kulturu nego Stanković za srpsku – i glavni urednik okupacionih Beogradskih novina, dobio pola stranice.

Možda je, uopšteno gledano, neočekivano milosrđe bilo posledica neobične prirode nove države. Ona je bila projekat pomirenja. Politika Srbije bila je da podstakne narode Austrougarske da je podrže. Hrvati i Slovenci bili su viđeni kao braća, zajedno s njima i muslimani, čiji je reis u Sarajevu već u jesen 1914. pozvao na džihad protiv Srbije i članica Antante. Srpske zarobljenike su morili glađu i mučili u pretečama logora iz Drugog svetskog rata širom monarhije, kakvi su bili Nežider i Arad. Zarobljenici u Srbiji imali status gostiju koji su šetali po gradovima, imali primanja i pisali kući.

Među njima je bio i Mile Budak, budući Pavelićev ministar i tvorac principa prema kojem će trećina Srba iz NDH biti proterana, trećina ubijena i trećina pokatoličena. Upravo su Južni Sloveni tokom trajanja Prvog svetskog rata izvršili većinu zločina nad srpskim narodom. Srpska vojska se ipak u njihovim krajevima ponašala kao oslobodilac. To ne znači da je kao takva i primana, pa je posle rata stvorena čitava mitologija o mesecima oslobođenja, od netačnih tvrdnji da su Srbi hteli da opljačkaju Hrvate montiranom reformom ili žigosanjem stoke do izjava istog onog reisa koji je proklamovao džihad, 1918. javno hvalio oslobođenje i stvaranje zajedničke države, a u intervjuu francuskim novinama optuživao Srbiju za bezvlašće i pljačke muslimana u kojima su, kao što danas znamo, više stradali Srbi nego drugi narodi.

PODELA NARODA

U NOVOJ  državi najviši austrougarski oficir, srpski otpadnik feldmaršal Svetozar Borojević, očekivao je da dobije čin vojvode i bude stavljen u istu ravan sa četvoricom srpskih vojvoda ovenčanih slavom i uzdignutim u epskim ratovima za oslobođenje i ujedinjenje. Neprijateljski oficiri očekivali su čin više i komandu nad zajedničkom vojskom. Niko nije gonio begove koji su sarađivali sa okupacionim vlastima i sanjali o Bosanskom ejaletu u sastavu Dvojne monarhije. Opraštanje nije donelo pomirenje niti zajedništvo, srpski narod se samo dodatno podelio, a iz Sovjetske Rusije stigla je ideologija koja je u srpstvu videla najvećeg neprijatelja na Balkanu. Posle Prvog svetskog rata izdaja će među Srbima promeniti svoju prirodu.

  SUTRA: UNUK VOĐE PRVOG USTANKA POSTAJE SIMBOL IZDAJNIKA  

Preporučujemo

Feljton

0 4

BANIJAC KOJI JE DOBIO NADIMAK "SRBOŽDER": Damjanić je bio pravoslavni Srbin, ali su ga godine službe i okruženje učinili vatrenim Mađarom

01. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

MARŠAL TURSKE CAREVINE DISAO JE SRPSKIM DUHOM: Mihailo Latas je posle prebega iz Austrijske vojske postavljen za učitelja u Gruži

28. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

SRBIN, AUSTRIJSKI KADET POSTAJE TURSKI MARŠAL: Mehmed-paša Sokolović, najpoznatiji je Srbin koji je prešao u islam

27. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

ZA SARADNjU SA OKUPATOROM U SRBIJI NIKO NIJE KAŽNjEN: U Kragujevcu optuženo je 46 građana. Svi su oslobođeni...

02. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije