KO JE IZDAO: KRALJ NIKOLA NACIJU ILI NACIJA KRALJA - Crnogorsku posebnost kao nove nacije postakli su komunisti i hrvatsko-italijanskih faši

BALKANSKI ratovi samo su prilike između Srbije i Crn Gore učinili složenijim.

NEPOVERENjE Kralj Nikola i regent Aleksandar Krađorđević, Foto "Vikipedija"

Dve države ratovale su zajedno. Srpska vojska učestvovala je u opsadi Skadra i predala Đakovicu i Pljevlja Crnoj Gori. Crnogorska vojska pomogla je srpskoj u ratu s Bugarima.

Čak i Nikola Prvi, koji se u međuvremenu 1910. proglasio kraljem, nije mogao da se suprotstavi plimi zahteva za stvaranjem zajedničke države. Pored toga što se u to vreme 90 odsto stanovnika Crne Gore izjašnjavalo kao Srbi, tome je doprinosila i austrougarska pretnja koja se nadvila nad balkanskim državama. Ujedinjenje je nametala i teška ekonomska situacija u Crnoj Gori, u kojoj tada nije postojao turizam, a slaba razvijenost saobraćaja isključivala je zemlju iz bilo kakvog ozbiljnijeg trgovinskog tranzita. Kralj Nikola i ljudi iz njegovog neposrednog okruženja nisu bili saglasni sa uključivanjem Crne Gore u zajedničku srpsku državu, i tu im je, neobično, pomagala Austrougarska, koja je kao uslov za ujedinjenje postavljala odricanje od izlaska na more i ustupanje planine Lovćen.

Kraljevina Crna Gora je, međutim, 1914. – u vreme kada je Austrougarska objavila rat Srbiji – stala uz svoju saveznicu i stupila u rat. O stanju duhova u to vreme rečito govori primer Sekule Drljevića. Drljević se školovao u Zagrebu, što možda objašnjava njegov kasniji razvoj. Ipak, za vreme studija, bio je član Srpske akademske omladine. U jednom govoru navodno je označio režim u Crnoj Gori kao tiranski. Po povratku u Crnu Goru postao je načelnik ministarstva, pa ministar u dve predratne vlade. Iako poznat po oportunizmu, ostala je njegova izjava od 1. avgusta 1914, kada se prelamalo da li će se rat Austrougarske protiv Srbije pretvoriti u evropski sukob. „Sukobile su se dvije velike ideje. Jednu nosi Srbija, drugu Austrougarska. Sukobio se austrijski imperijalizam sa srpskom državnom idejom. Monarhija ne napada samo Srbiju već preko nje napada ujedinjenje srpskih zemalja u jednu srpsku državu. Ovo je, gospodo, početak konačnog svršetka austrougarske države, čiji je kraj najviši interes civilizacije... Obje su srpske kraljevine sada jedno, i crnogorski narod izvršiće svoju dužnost, žrtvujući sve za otadžbinu, za spas i ujedinjenje Srpstva.“

Rat je doneo nova iskušenja crnogorskoj državnosti. Ratna pobeda Antante bez mnogo sumnje, ako ne ukidanje crnogorske države, onda svakako pad dinastije Petrović-Njegoš.

Na jednoj strani kralj Nikola je doveo za načelnika vrhovne komande srpskog generala i oficire kraljevine Srbije učinio većinom u svojoj komandi. Sa druge strane, nastojao je da rat vodi što pasivnije i da neprekidno ističe sopstvene teritorijalne zahteve. Za vreme rata je ponovo zaposeo i davno željeni Skadar. Značajan deo kraljeve porodice sklonio se tokom rata u inostranstvo, a podele u zemlji nisu utihnule. Crnogorska vojska pružala je uporan otpor u Bici na Mojkovcu, ali su podelu i međusobno nepoverenje prilikom prelaska srpske vojske i naroda preko Crne Gore videli mnogi, a među njima i mladi činovnik Milan Stojadinović i romanopisac Stevan Jakovljević...

Major Milan Đ. Nedić – budući general armije i predsednik kolaboracionističke „srpske vlade“ – ostavio je u sećanjima dirljiv prizor poslednjeg susreta regenta Aleksandra sa đedom kraljem Nikolom. No, iza zagrljaja i opraštanja krili su se nepoverenje i netrpeljivost. Regent je pisao ocu kralju Petru da nije pogrešio što se opredelio da ka morskoj obali pođe preko Albanije.

U izgnanstvu je kralj Nikola dodatno izgubio autoritet. Tokom tri godine smenio je dvojicu predsednika vlada upravo na pitanju ujedinjenja. Kralj se zalagao za sve maglovitiju viziju ujedinjenja, pominjući sada „jugoslovensku konfederaciju“. U međuvremenu, jedan od njegovih ranijih premijera i nekadašnjih zatvorenika Andrija Radović osnovao je odbor čiji je cilj bio da predstavlja Crnu Goru prilikom ujedinjenja.

Stari kralj postajao je sve usamljeniji. U Austrougarskoj neodlučnoj šta da uradi sa zaposednutim srpskim zemljama, postojali su planovi da zapadni delovi Srbije, zajedno sa umanjenom Crnom Gorom i severnim krajevima Albanije, budu stavljeni pod vlast nekog od crnogorskih prinčeva kao satelitska država nemačkih carstava buduće Evrope.

Nakon što je probijen Solunski front, pokazalo se da crnogorski suveren i vlada u progonstvu nemaju mnogo uticaja u zemlji. Srpska vojska oslobodila je najvažnije gradove u državi, a na obali se susrela sa savezničkim snagama, zarobivši čak i jednog austrougarskog domaršala. Ne čekajući odluku mirovne konferencije, zagovornici neposrednog ujedinjenja organizovali su u novembru izbore za Veliku skupštinu srpskog naroda. Kada je izabrana, ova skupština sastala se u Podgorici, gde je proglasila i uključivanje Crne Gore u sastav Kraljevine Srbije. Kraljevina Srbija je u to vreme i sama bila zavisna od saveznika, posvećena zaštiti zapadnih i severnih granica u Sloveniji i Dalmaciji. Događaje u Crnoj Gori nije izvršila srpska vojska, ali ih je omogućila. Sukob koji je usledio nastao je između građana Kraljevine Crne Gore, koja je za Antantu još uvek postojala. Podelili su se oko odanosti srpstvu ili staroj državi, u manjoj meri prognanom kralju, za koga su mnogi smatrali da je odlaskom iz zemlje postao izdajnik.

Podelili su se na bijelaše – zagovornike bezuslovnog uključivanja u Srbiju, nazvane po boji biračkog listića, i zelenaše – nazvane po boji predizbornog letka lojalista.

Uspostavu vlasti u ime tek nekoliko dana postojeće ujedinjene Kraljevine Srbije – tih dana priključili su joj se Banat, Bačka i Baranja, ali ne i Srem i Bosna i Hercegovina (narodni pokret u poslednje dve obeshrabrila je sama srpska vlada) – pratilo je odbijanje u starim krajevima Crne Gore. U tom raspoloženju oslobođenja i svesrpskog ujedinjenja nije bilo reči o nacionalnom pokretu i svakako je reč bila o manjini stanovnika Crne Gore. Pobuna ne bi bila moguća bez podrške Italije.

Božićna pobuna potrajala je pet dana, zahvativši samo okolinu Cetinja i pojedine tačke u centralnoj Crnoj Gori. Njene žrtve su bile malobrojne – svega oko pedeset poginulih na obema stranama. Ipak, pobuna je otvorila deset godina dugotrajni sukob policije sa u hajduke odmetnutim pobunjenicima i čitav emigrantski pokret u Italiji. Žrtava svakako nije bilo pet hiljada, kao što predstavljaju današnji propagandisti režima Mila Đukanovića, ali ih je bilo i dugoročno su podelili i do tada neintegrisano stanovništvo Crne Gore. Vlada Kraljevine SHS lako je dala amnestiju pobunjenicima, ali oni, naravno, nisu naišli na dobar prijem u svojim rodnim mestima.

Narod se dodatno podelio i uspostavom Sovjetskog Saveza. Na izborima za skupštinu Kraljevine SHS, održanim novembra 1920, relativnu većinu glasova na prostoru bivše Crne Gore osvojila je KP Jugoslavije. Većinu glasova na severu zemlje i u primorju osvojili su Demokratska stranka i Narodna radikalna stranka. Samo u oblasti Podgorice i Cetinja većinu glasova osvojili su zelenaši – tada okupljeni oko Jugoslovenske republikanske stranke.

Amnestija je umirila narod. Kraljevina SHS pružila je nove i šire okvire razvoja. U okviru Zetske banovine, jedne od devet samoupravnih jedinica u okviru Kraljevine Jugoslavije, sabrane su sve jugoslovenske zemlje kojima je težio kralj Nikola. Crnogorska kraljevska porodica je prihvatila sporazum s kraljem Aleksandrom, pa su njeni članovi do 1945. primali novčanu nadoknadu. Do sredine dvadesetih godina formirana je federalistička stranka, ali njeni predvodnici, iako intimno sve bliži hrvatskim pravaškim modelima koje su u mladosti videli u Zagrebu, govorili su o Crnoj Gori kao o regionalnom pitanju srpskog naroda. Pitanje crnogorske posebnosti preuzeli su komunisti i hrvatsko-italijanski fašisti, koji će definisati novu naciju građenu na negaciji ranijeg identiteta. Prvi će emancipaciju videti kao samo isprva revolucionarno brzu, ali kasnije – kada u federaciji Crna Gora postane ravnopravna sa svima, pa i sa Srbijom – kao evolutivnu. Drugi će se zalagati za brzo rešenje koje neće biti primenjeno do 2011.

Pitanje ko je koga izdao – kralj naciju ili nacija kralja – posle 1941. više nikada neće biti postavljeno. Nevidljivi posrednici – jugoslovenstvo i socijalizam – postaviće Crnu Goru izvan odnosa unutar srpske nacije. Pitanje izdaje biće temeljno redefinisano, ali ne i prevaziđeno.

ZELENAŠ SE VRAĆA KUĆI

SAVEZNICI su održavali privid postojanja Crne Gore do kraja Mirovne konferencije u Parizu, prihvatili su da zatraže obnovu nezavisne Crne Gore ukoliko u njenim granicama na izbore izađe manje od 50 odsto birača. Na izbore je izašla apsolutna većina, i to u svim krajevima Crne Gore. Odmah potom Jovan Plamenac, jedan od vođa zelenaškog pokreta i predsednik izbegličke vlade Crne Gore, podneo je ostavku i vratio se u Kraljevinu SHS.

Čak je postao i član Narodne radikalne stranke.

  SUTRA: SRPSKI KVINSLIZI U DRUGOM SVETSKOM RATU  

Preporučujemo

Feljton

0 12

SRBI ZAPOVEDNICI U PAVELIĆEVOJ VOJSCI: Mihajlo Lukić pred rat unapređen je u generala, u vojsku NDH stupio je odmah po njenom osnivanju

06. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

PREĆUTKIVANjE IZDAJE U ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI: U posleratnim vladama Svetozar Pribićević je bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete

05. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

UNUK VOĐE PRVOG USTANKA POSTAJE SIMBOL IZDAJNIKA: Tokom Velikog rata Bogićević u Cirihu samovoljno pregovara o sklapanju separatnog mira

04. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 10

KNjAZ POTPISUJE SPORAZUM O UJEDINjENjU: Nikola Petrović uz određene materijalne zahteve pristao da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila

07. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije