UZDIZANJE SA SAMOG DNA ISTORIJSKIH OKOLNOSTI: Profesor Živomir Mladenović otkrio je 1977. godine nepoznatu dramu Laze Kostića "Okupacija"

U MARTU 2011. godine otišao je možda poslednji živi predstavnik čuvene beogradske filološke škole.

PODSEĆANjA Živomir sa majkom Smiljom 1935. Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković

Doktorand kod prof. Pavla Popovića, autor prve teze o Jovanu Skerliću, prof. dr Živomir Mladenović je živeo tačno koliko i epoha kojoj je pripadao - čitav vek. Rođen u godini kada je umro Laza Kostić (1910), simbolično, svoje poslednje delo, posvetio je upravo ovom velikom srpskom pesniku i predao ga u štampu u svojoj sto prvoj godini života. Živomir Mladenović je bio fenomen, ne samo običnog ljudskog života, već verovatno i doskora najstariji živi naučnik na ovim prostorima. Možda su mu tako dug, i do poslednjeg dana plodan životni i radni vek, podarile (neodživljene) godine njegovog oca Svetozara i strica Miloša, koji su kao srpski vojnici mobilisani u Prvom svetskom ratu poginuli i nestali već u prvim bitkama 1914. godine u Srbiji.

Rođen u Donjem Ljubešu kod Aleksinca 5. novembra 1910. godine, Živomir Mladenović školovao se u gimnazijama u Aleksincu i Kruševcu, studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisao je davne 1930, a diplomirao 1934. godine. Usavršavao se u Pragu (1932) i na Sorboni u Parizu (1936/1937), a spomenutu tezu o Jovanu Skerliću u komisiji, kojom je predsedavao Aleksandar Belić, odbranio i objavio 1940. godine. Nakon Drugog svetskog rata radio je u Institutu za književnost (kasnije ukinut), a potom prešao u Odbor za narodne umotvorine pri SANU, gde je proveo čitav svoj radni vek, do penzionisanja, kao naučni savetnik. Bio je profesor po pozivu na univerzitetima u Kembridžu 1970/1971. (Engleska) i u Americi (Florida, Berkli, Indijana, Harvard i Kolumbija, 1976).

Ono, međutim, čime je među brojnim delima Ž. Mladenović trajno zadužio srpsku nauku, jeste delo "Srpski realisti", čije mu autorstvo, sticajem čudovišnih okolnosti, nije priznato čitavih pola veka, a koje je u svojoj desetoj deceniji života ipak integralno objavio (2007). Ono drugo, možda još i važnije, jeste rad na objavljivanju celokupne zaostavštine Vuka Stefanovića Karadžića, koju je Srpska akademija nauka i umetnosti objavila u pet knjiga 1973-1974, sa njegovom obimnom uvodnom studijom. Samo ovaj poduhvat, dostojan akademske titule, i pored vrlo afirmativnog referata najuglednijih akademika Miloša Đurića, Petra Kolendića i Milana Budimira, ipak je, takođe, na jedan volšeban način sklonjen sa dnevnog reda u Odeljenju književnosti i jezika, i više nikada nije uzet u razmatranje. Ekspert za srpski realizam, otrkivalac nepoznate drame Laze Kostića "Okupacija" (1977), vrstan folklorista koji nas je zadužio kapitalnim projektom objavljivanja Vukove zaostavštine i drugim knjigama iz narodne književnosti, kao naučnik prošao je, paradoksalno, bez i jedne nagrade sa Vukovim imenom. No, po vlastitom svedočenju, za života je doživeo priznanje za svoj (osporavani i ometani) rad od mladih generacija naučnika i to je najveća nagrada koju je mogao poželeti. To je, čini se, viša pravda i specifičan put koji je Živomir Mladenović imao i ostvario u našoj nauci, odživevši svu meru svog ljudskog veka i poslanja na zemlji.

NA JEDNOJ književnoj večeri (u Požarevcu, 15. juna 2023), tokom uobičajenog postavljanja pitanja nakon večeri, iz publike nam se javio jedan stariji gospodin koji je, uz pitanje postavljeno povodom moje knjige o kojoj smo govorili (Jedna moguća autobiografija Milice Janković), napomenuo da je davno, u časopisu "Braničevo" pročitao i moj razgovor sa prof. dr Živomirom Mladenovićem (1910-2011), koji je, kako je rekao, zbog neverovatnih činjenica za koje je tada prvi put čuo, kupio taj broj u deset primeraka i razdelio ih prijateljima. Zahvalivši mu se, s napomenom da kod kuće imam i opširnije memoare prof. Mladenovića u rukopisu, koje mi je on davno zaveštao, ali za koje ne znam da li ću imati vremena i snage da ih objavim, barem onako kako sam zamislila (sa propratnom studijom), gospodin je gotovo zavapio: „Molim Vas, učinite to!”

Moram priznati da me je taj događaj sa književne večeri u Požarevcu inicirao da (nakon mnogo godina) potražim rukopis prof. Mladenovića, otkucan na njegovoj staroj ćiriličnoj pisaćoj mašini, sa profesorovom rukom unetim ispravkama, i da ih ponovo pročitam.

Kako je nastupalo leto, odlučila sam da rukopis ukucam u kompjuter i na taj način ga „spasim” od mogućnosti da mi se slučajno ne zagubi i tako trajno propadne. U vrednost ovih zapisa sam bila sigurna još od trenutka kada mi je rukopis profesor Mladenović poslao preporučenom poštom, pišući ga u svojoj devedeset i sedmoj godini i ulažući znatan napor i zadivljujuću energiju da na preko stotinu stranica „zavešta” ne samo svoj zaista jedinstven životni put i ljudski vek od ravno sto godina, kao uzbudljiv i podsticajan primer - kako se čovek vlastitim sposobnostima može uzdići sa samog dna istorijskih i socijalnih neokolnosti (kao siroče bez oca nakon Prvog svetskog rata, u jednom južnosrbijanskom selu, u siromaštvu, sa nepismenom majkom) - do vrhova u vlastitom usavršavanju i samoostvarenju kroz jedan zaista respektabilan naučni opus, a da mu ipak, sav taj učinak i tzv. karijera, u posleratnom periodu i ideološkim (ne)okolnostima bude uskraćena i znatno osujećena. Ovi razgovori-memoari svedoče o svemu tome, a opus prof. Mladenovića na ovaj način ostaje kao svedočanstvo za nove generacije istraživača, da ga oni sagledaju i na neki nov i neopterećen način protumače i ocene.

PROFESORA Mladenovića sam upoznala 2006, a povodom njegove knjige "Na izvorima narodne pesme" (objavljene 2005. godine). Privučena nekom klasičnošću ovog izdanja, kako po obimu i opremi, tako naročito po sadržaju - koje se početkom XXI veka retko sretalo - osetila sam da imam u rukama vanstandardnu knjigu iz narodne književnosti, kakve odavno nije bilo kod nas i kakvu sam odavno priželjkivala da pročitam.

S obzirom na to da sam knjigu dobila kao dar Vukove zadužbine, uskoro sam napisala i opširan prikaz za njen list Zadužbinu, koji je uskoro i objavljen. Bio je to očigledno, „sudbinski susret” knjige i čitaoca, tačnije čitaoca i autora pomenute knjige. Iako mi je ime profesora Mladenovića bilo poznato, sporadično spominjano upravo u vezi sa Odeljenjem za narodnu književnost pri SANU, a naročito nakon Vukove jubilarne godine (kada je objavljena njegova knjiga "Vukovim tragom", 1987), o profesoru nisam znala ništa, pa čak nisam bila sigurna ni da li je reč o savremeniku ili čoveku iz neke starije epohe (sudeći po godini rođenja - 1910). Kao da je u svemu postojalo neko „belo polje” u obrnutoj srazmeri sa učinkom koji je bio evidentan, kroz profesorovu respektivnu bibliografiju, navedenu na kraju ove knjige, što je bilo u obrnutoj srazmeri sa njegovom neprisutnošću i „nevidljivošću” u akademskoj javnosti.

A onda se desilo drugo čudo - na kućni telefon javio mi se profesor Mladenović lično, zahvaljujući se za prikaz u Zadužbini (koji mu je doneo Ljubiša Rajković Koželjac) i zamolivši me da ga posetim u njegovoj kući, u Reljkovićevoj 13, na Košutnjaku, kako bi mi poklonio sva svoja objavljena dela (među njima i Akademijino izdanje Srpskih narodnih pesama iz Vukove zaostavštine u pet tomova, za koja sam bila posebno zainteresovana).

Nisam ni slutila da će taj moj prikaz knjige "Na izvorima narodne pesme" - primeren visokom kvalitetu ove naučne monografije - biti od tolikog značaja za starog profesora, ali videće se, i za mene. Iz njega će se stvoriti jedno veliko književno prijateljstvo koje će trajati sledećih šest godina, sve do kraja profesorovog života (2011), a čiji blagotvorni uticaj traje i danas (kroz profesorovu porodicu, naročito kroz prijateljstvo sa njegovom kćerkom, dr Jelenom Raković). Iz kuće-riznice profesora Živomira i njegove supruge Olivere (rođ. Jurković, poznatog etnokoreologa 1914-1988) u Košutnjaku, potekle su i neke moje naredne knjige: "Memoari" Klare Skerlić (2021), "Knjiga izabranih pripovedaka" Milice Janković (2022), kao i mnogi radovi nastali na osnovu sačuvanih dokumenata i fotografija, koje sam u ovoj kući i njihovoj bogatoj biblioteci imala u rukama: dva lična primerka knjiga iz biblioteke Jovana Skerlića, fotografije i posvete značajnih književnica (Isidore Sekulić, Jelene Dimitrijević, Branimira Ćosića), album fotografija Milice Janković i mnogih drugih.

KLjUČNA STUDIJA

ČITAJUĆI studije u knjizi profesora Živomira Mladenovića "Na izvorima narodne pesme", naročitu pažnju mi je privukao najobimniji rad pod naslovom Srpska akademija nauka i njeno Odeljenje narodne književnosti (i ne samo zato što sam oko dve decenije i sama pasionirano istraživala Etnografsku zbirku Arhiva SANU, priređujući iz nje neke moje važne knjige) - shvatila sam da je ovo ne samo ključna studija važna za istorijat rada ovog Odeljenja SANU, već i priča od šireg društveno-kulturnog značaja, čak jednog "književnog slučaja" koji mi do tada nije bio poznat.

 SUTRA: ODBRANA DOKTORSKE TEzE O SKERLIĆU U UNIFORMI 

Preporučujemo

Feljton

0 3

OVLAŠĆENE SILEDžIJE IZMIŠLjAJU ŠPIJUNE: Na čelu najvećih izvoznih i uvoznih preduzeća posle rata u Jugoslaviji često su bivali udbaši

12. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

UDBA UPADA U POGREŠNE KUĆE SUMNjIVIH PISACA: Ibeovce je Udba ne samo pratila nego ih i primoravala da uhode i prijavljuju svoje sapatnike

11. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

VOJNA I CIVILNA SLUŽBA PROGANjAJU JOVANKU BROZ: Jugoslavija je imala do jedanaest puta više administracije od drugih zemalja te veličine

10. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

SUKOB SRPSKIH LIBERALA SA VLASNIKOM REVOLUCIJE: Srpski liberali našli su se u sendviču između starih dogmata i intelektualne opozicije

08. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije