OPTUŽBE ZASNOVANE NA ANONIMNOJ KOMISIJI: Tito je na sednici govorio kratko i ne baš odlučno kao što obično ume kad je u nešto uveren

TOG 16. juna u 17 časova na iznenada zakazanoj sednici IK izneti su podaci o ozvučavanju i prisluškivanju stanova i svih radnih prostorija Tita, Edvarda Kardelja i drugih funkcionera.

SUMNjA Ranković nije verovao da na njegov odnos prema Titu može pasti senka, Foto Arhiv porodice Ranković

Zaobiđen u svemu što je prethodilo ovoj sednici, bio sam istinski zaprepašćen tvrdnjom da je nekome moglo pasti na pamet da se služi takvim sredstvima, a posebno kad su u pitanju Tito i drugi članovi državnog i partijskog rukovodstva.

U tom trenutku ipak su me zapanjile tvrdnje da je sve to proveravano i navodno rekonstruisano radom neke tehničke komisije koju je formirao lično Tito. Komisija je ostala anonimna. Ni danas ne znam ko ju je sačinjavao, ko je znao za njeno formiranje, kada je počela sa radom i kako je u strogoj tajnosti obavila tako obimna tehnička proveravanja.

I to u Užičkoj 15, u Belom dvoru, u Užičkoj 16, u Lovačkoj kući u Karađorđevu, u Starom dvoru i „slamnatoj kući“, pa u Titovim prostorijama na Brionima, u Kardeljevom i Titovom kabinetu u SIV-u, u stanu – spavaćoj sobi Edvarda i Pepce Kardelj, u kabinetu Milana Miškovića, u stanu Svetozara Vukmanovića Tempa, u stanu Jovana i Stanke Veselinov. Sve ove objekte pobrojao je Tito podnoseći izveštaj Izvršnom komitetu – u ime pomenute komisije za „utvrđivanje“ i prisluškivanje.

Sednica je održana u Užičkoj 15 (Titova rezidencija). Podnoseći svoj izveštaj, Tito je rekao:

– Sigurno su i kod vas ugrađeni ovakvi aparati!

Napomenuo je da mu iz ranijeg vremena nisu jasne neke stvari u vezi sa Svetislavom Stefanovićem Ćećom, dok se već zna da je Stanislav Pavlin (šef odseka u Tehničkoj službi Saveznog SUP-a) imao veze i radio za Gestapo u toku rata.

Tito je govorio kratko i ne baš odlučno kao što obično ume kad je u nešto uveren.

Sve to vreme meni se mutilo u glavi, a na momente sam bio skoro odsutan. Pitao sam se kuda nas sve ovo vodi. Nije više važno da li ću ja ostati na rukovodećim funkcijama. Za sebe sam sa tim raskrstio tog trenutka.

RAZMIŠLjAJUĆI samo o tome kakvi ljudi mogu da budu, do srži me je zabolelo nepoverenje. Jednim potezom je zgaženo sve s čime sam živeo i što mi je bilo neprikosnoveno pune tri decenije zajedničkog revolucionarnog rada.

Pokušavao sam da odredim neki smisao ovome što se dešavalo na sednici. Nisam uspevao da povežem sve konce uzroka ovog naglog zaokreta. Jasne su mi bile samo posledice koje su imale da nastupe prema ljudima koji su sa mnom radili. Takođe, bilo mi je jasno da se u ovakvim okolnostima moram osloboditi bilo kakve uloge u sprovođenju odmazde prema mojim saradnicima.

Znao sam da sam čist, da mirne savesti mogu da gledam svima u oči. Ali, svejedno, „moj slučaj“ je insceniran i predstava je otpočela. Savesti su olako stavljene na probu. Moja će, u to sam bio siguran, izdržati svaku probu, do kraja.

Proživljavajući tešku dramu neviđene bruke i sramote, razmišljao sam o svom proteklom životu. Razmišljao sam o ljudima – kakvi su, kakvi mogu biti kad ostanu ogoljeni, bez maske.

Nijednog trenutka nisam verovao da na moj iskreni odnos prema Titu, može pasti senka.

Sada sam se, međutim, sudario baš sa njegovim sumnjama, duboko uveren da su mu one nametnute sa druge, svejedno koje strane. To je na mene poražavajuće delovalo. U nepremostivoj dilemi, mučilo me je jedno jedino pitanje: kako postupiti u okolnostima u koje sam tako grubo i neosnovano upleten, u uslovima svršenog čina.

SAMA činjenica da sam bio izolovan iz cele prethodne akcije utvrđivanja iznetih podataka o prisluškivanju i pripremanja sednice IK bila je dovoljan znak da se na dnevni red postavlja i moje pitanje. Ti razlozi opredelili su i moje držanje. Nisam se kolebao šta treba da uradim kao čovek i komunista koji se nalazi na najvišim rukovodećim mestima u zemlji i Partiji.

Posle Titovog izveštaja i svoje kraće diskusije u stilu ostalih diskutanata – izjavio sam:

– U našem kolektivnom radu i odgovornostima osnovna je pretpostavka uzajamno poverenje.

Pošto je ono meni očevidno uskraćeno, ne ostaje mi ništa drugo nego da stavim na raspolaganje sve svoje funkcije i time pomognem da se ove teške sumnje što pre rasvetle.

Tito je užurbano ubacio:

– I na dužnost potpredsednika Republike.

– Da, odgovorio sam.

Pritom sam kategorično izjavio da lično nemam savršeno nikakve veze sa prisluškivanjem, a ostavku podnosim samo zbog osećanja moralne odgovornosti u vezi sa ovim teškim događajem koji je vezan za Državnu bezbednost i njene pripadnike. Dakle, samo zato što sam tom organizacijom direktno rukovodio u ratu i posle rata – do 1952, i što sam u njenom osnivanju i izgrađivanju aktivno učestvovao.

U isto vreme, istine radi, naglasio sam da poslednje tri godine, tj. od prestanka moje funkcije u SIV-u, nemam nikakvih radnih i drugih kontakata niti sa Ćećom i njegovim Odborom za unutrašnju politiku u SIV-u, niti sa Sekretarijatom unutrašnjih poslova i njegovim službama, funkcionerima i problemima.

Naime, posle mog izbora za potpredsednika Republike rekao sam Ćeći da ubuduće sve političke i radne probleme iznosi Petru Stamboliću, predsedniku Saveznog izvršnog veća, i da od njega traži potrebnu pomoć u njihovom rešavanju. Smatrao sam to prirodnim u uslovima promenjenih funkcija. Međutim, ubrzo potom Stambolić je, zamolivši me da i dalje lično pomažem Ćeći, rekao da nije upućen u te poslove i otuda ne može da pomogne.

Zbog toga je morao – kaže – da obavesti Tita o mom predlogu i sada očekuje rešenje. Ostao sam čvrsto pri svom opredeljenju objašnjavajući ga isključivo zauzetošću drugim poslovima. Sem toga, rekao sam Stamboliću da se radi prvenstveno o političkoj pomoći, a ne o stručnim, operativnim, organizacionim i sličnim problemima. Zatim sam mu kazao da se takvim stvarima nisam bavio ni kao predsednik Odbora SIV-a za unutrašnju politiku, jer smo imali stručno sposobne i iskusne kadrove u tim službama.

Eto, to su nepobitne činjenice na koje ni najbolji majstori politikanstva ne mogu nakalemiti ono što se ne prima.

NIŠTA se u suštini nije menjalo time što na ovoj brzometnoj sednici u Užičkoj 15 nije direktno vođena diskusija o meni nego samo o deformacijama Uprave državne bezbednosti (Udbe), o ozvučavanju i prisluškivanju. Da je to bio samo taktički potez, videlo se iz činjenice da o nekakvoj mojoj izolaciji nije bilo ni pomena.

Podnoseći ostavku podsetio sam prisutne na svoja javna istupanja i ukazivanja na mogućnosti raznih deformacija u ovoj našoj specifičnoj službi.

Zaokupljale su me tog popodneva razne misli. U prvom trenutku nisam isključivao i krajnje neverovatnu mogućnost, da su prisluškivanje Tita organizovale neke podivljale grupe iz redova Državne bezbednosti. Ovo mi je padalo na pamet zato što sam uvek smatrao da u toj organizaciji i među njenim pripadnicima nisu nemoguće razne deformacije. Pre svega, sve te naše srodne službe po inerciji su zadržale dosta od preživelih metoda kako na unutrašnjem tako i na spoljnjem planu. Na takve pojave ukazivao sam javno i na radnim sastancima u CK, kao i u razgovorima sa nekim drugovima, što svakako nije teško utvrditi kroz zapisnike i druge materijale.

Stoga sam apelovao da se ne zatrčavamo, da pojedine greške i propuste u radu ove Službe ne uopštavamo, da ne dovodimo u sumnju sve i svakog, da ne otvaramo totalnu krizu na jednom osetljivom sektoru državne uprave. To je smisao i sadržaj onoga što sam u takvoj atmosferi i psihičkom stanju uspeo da kažem.

ODBIJANjE KRIVICE

KATEGORIČNO i sa gnušanjem odbijao sam svaku vezu sa ozvučavanjem i prisluškivanjem. Niko ko to nije doživeo ne može imati ni približnu predstavu o tome koliko se čoveku mora zgaditi sama pomisao na tako nešto. Uvek sam bio prirodan i normalno ljudsko stvorenje, neopterećen bilo kakvim sadističkim sklonostima, izopačenim nagonima i porocima. Takvu su mi dijagnozu, uostalom, davali punih 30 godina, i to baš oni koji me optužiše da sam im instalirao prisluškivače u spavaće sobe!

 SUTRA: VELIKE LAŽI PARTIJSKIH TITOVIH KLIMOGLAVACA 

Preporučujemo

Feljton

0 0

SRPSKI SOCIJALISTI NISU BILI MARKSISTI: Marksov uticaj na Ruse i na Srbe nije osećao, tekstovi iz njegovog pera sasvim su slabo čitani

17. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

SRPSKI JEZIK DOMINIRA NA SEDNICAMA LEVIČARA: List "Javnost" je počela izlaziti u Kragujevcu 1873. a urednik je bio Svetozar Marković

16. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

SRPSKI LIBERALI LIČE NA MATORE KAĆIPERKE: U oktobru 1872. godine Mihail Bakunjina je konačno isključen iz Prve internacionale

15. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

INTRIGE O BORBI ZA VLAST I NAVODNOM PRISLUŠKIVANjU: Sednica Izvršnog komiteta CK SKJ se održavala ispred bajoneta ojačane gardijske jedinice

18. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije