TAJNA METALNOG SANDUKA PUKOVNIKA MIHAILOVIĆA: Draža je na Ravnoj Gori dobro proučio svoju sredinu i ljude koji su ga okruživali

KAD sam došao u ovaj vojni logor na Ravnoj gori i pogledao sva ona mnogobrojna lica, nisam mogao da se otmem utisku da sam upao u neki policijski centar.

PROTEST Žene iz Čačka digle su svoj glas protiv bratoubilačkog rata, Foto Vikipedija

Sve je vrvelo od oficira, žandarma, policijskih agenata i sličnih profesija. Ostavljali su utisak rashodovanih osoba u prljavim, pocepanim i solidno omašćenim uniformama i civilnim odelima. Čak ni njihovi šefovi nisu ostavljali bolji utisak u tom smislu. U tome je, čini se, prednjačio načelnik Dražinog štaba Dragoslav Pavlović.

Te brojne osobe ili su se izležavale pod onim divnim bukvama ili su tukle prefarans do iznemoglosti. U tom „poslu“ nije ih mogao poremetiti ni dolazak gostiju iz protivničkih redova kao što smo bili mi. Od sve lične ratne spreme primetio sam čuturice, valjda za vodu.

Inače, u tom razgovoru Draža je pokrenuo pitanje poternice za (njegovim oficirom) Kalafatovićem koju su izdale partizanske vlasti na valjevskom području. Hvalio je tog čoveka, kovao ga u zvezde, isticao njegovu finoću i dobrotu.

– Čim ga vidite – kaže Draža – sami možete oceniti da taj čovek ni mrava ne bi zgazio.

I dok smo očekivali njegov (Kalafatovićev) dolazak, Minić mi prišapne da se radi o opasnom zlikovcu koji je već počeo da kolje naše pristalice na terenu.

– Eto – kaže Draža – to je taj naš dobri čovek, pa vas molim da Vrhovni štab naredi ukidanje poternice.

Kalafatović je bio već u poodmaklim godinama, a njegov spoljni izgled nije ni blizu one slike koju nam je dočaravao Draža. Njegovo grubo lice s brazgotinama, koje su samo s nožem mogle biti urezane, govorilo nam je sve drugo samo ne ono što nam je predstavljeno.

No, svejedno, jedno više ili manje obećanje koje sam dao bilo je ispunjeno privremenom obustavom poternice.

U stvari, ovde je reč o jednom starom četniku i režimliji koji je pripadao najreakcionarnijim krugovima. Stanovao je u Hadži Milentijevoj ulici (u Beogradu). A mi smo u toj ulici imali dva ilegalna stana isključivo za Pokrajinski komitet – stan inženjera Momčila Perišića i dr Marka Anafa. Kad smo proveravali kakvi sve ljudi stanuju u toj ulici, naišli smo na Kalafatovića i zaključili da se njega najviše treba kloniti. Mnogo sam razmišljao o celom tom društvu (na Ravnoj gori), o likovima ljudi koji su se skupili u toj šumi zbrda zdola. U šta će se sve to izroditi i koliko će i dobrih ljudi vremenom sve više i više padati u provaliju dok sasvim ne potonu u zločine. Verovao sam da među tim bivšim oficirima stare jugoslovenske vojske ima svakako dobrih ljudi, s patriotskim idealima. Slušali smo nešto kasnije o pojavi međusobnih fizičkih obračunavanja na Ravnoj gori, što je, naravno, sasvim prirodno u sredini koja živi parazitskim životom. Nema poverenja prijateljstva tamo gde ovlada alkohol i kocka.

Izgleda da je Draža, ipak, proučio svoju sredinu, ljude koji su ga okruživali. Naime, sigurno je došao do zaključka da je međusobno poverenje ravno nuli. Jer, kad ne bi bilo tako, zar bi on svoje zlatnike i ostalu valutu držao u jednom čekmedžetu na leđima svog ordonansa. Taj čovek, snažan i širok u ramenima, celo vreme sedi u sobi pod tim teretom, pa čak i za vreme našeg ručka.

To je, u stvari, jedno poveće metalno sanduče s bravom i dosta jakim uprtačima. Stalno (ordonans) sedi na jednoj niskoj stolici – tronošcu. U početku mi nije bilo jasno kako može da izdrži takav teret na leđima. Ali sam u toku dana otkrio trik. Evo u čemu se sastoji ta dovitljivost: kad sedne on (ordonans), na malu nisku stolicu, a iza leđa ima još jednu takvu, pa kad popusti, uprtače, onda čekmedže „seda“ na svoju stolicu. Moram priznati da sam imao i drugu varijantu kad sam razmišljao o čarobnoj sadržini tog tajanstvenog sandučeta s kožnim uprtačima. Pomišljao sam, naime, da njegovu sadržinu čine šifre i poverljive depeše. Ali kad sam o tome razgovarao s popom Vladom Zečevićem, on je bez kolebanja potvrdio da je baš novac u pitanju.

Eto, kako je „cvetalo“ poverenje među novim stanovnicima pitome Ravne gore.

UPOREDO  s povećanjem naše slobodne teritorije, a naročito posle oslobođenja Užica, početkom jeseni 1941, počinju da rastu i apetiti četničke komande. Sa Ravne gore se čuje nešto promenjen glas o saradnji, ali i zahtev za pomoć u naoružanju, novcu i drugoj opremi. Takve zahteve postavljali su nam ne samo za sebe nego i za četnike u Bosni.

Ovakvim svojim zahtevima doveli su naš Vrhovni štab u prilično tešku dilemu. Dati im oružje – okrenuće ga protiv nas, a ne dati im ga – uzeće to kao razlog za odstupnicu od saradnje. Manevar je, dakle, dobro smišljen. S druge strane, četnicima je mnogo stalo do užičkog novca i oružja. Uzevši u obzir sve te okolnosti, kod nas je ipak prevagnulo mišljenje da se udovolji njihovom trebovanju. I, ako se dobro sećam, oni su dobili oko 15 hiljada pušaka proizvedenih u Užicu, u fabrici oružj, i pet miliona dinara. Razume se, na taj rizik smo se opredelili samo u interesu uspostavljanja saradnje.

Ali, kao što je poznato, nije trebalo da protekne mnogo vremena pa da se ostvare naša najgora predviđanja. Četnici su krenuli u napad na Užice istovremeno s Nemcima i svom ostalom bagrom. Borbe su otpočele svom žestinom. Partizanske snage, iako prinuđene da se bore na dva fronta, potukle su četnike do nogu. U svom munjevitom nastupu naše jedinice bi pregazile i Ravnu goru da ih nije zaustavio Vrhovni štab na izričitu molbu lično Draže Mihailovića. Suočen sa katastrofom svojih jedinica, on je predložio pregovore o zaključivanju primirja i obustavi vatre na liniji koju bi utvrdile dve delegacije.

Pregovori su zakazani u Čačku  i obavljeni u našoj komandi mesta. Ja sam se posebno radovao što sam se našao u oslobođenom mestu našeg slavnog revolucionara dr Dragiše Mišovića. Hteli smo da razgledamo grad, ali smo u tome sprečeni nailaskom ravnogorske delegacije.

Razgovori su otpočeli odmah i tekli su veoma smireno. Pravim rečima smo okarakterisali njihovu izdaju srpskog naroda i izneli dokaze o njihovom verolomstvu. U pismenom dokumentu je utvrđena obustava vatre na liniji gde se ko zatekao u momentu potpisivanja sporazuma. U dokument su unete i neke neznatne korekcije na nekim sektorima, što je značilo da četnici imaju da se povuku nešto dalje od pozicije sa koje su krenuli u napad. Prihvatili su sve naše uslove bez mnogo opiranja. Delegatima je priredio večeru komandant mesta. Ravnogorci su zadovoljni otišli na počinak, a sutradan su krenuli prema Ravnoj gori. Oni su zaista mogli da odu zadovoljni s obzirom na situaciju u kojoj su se našle njihove jedinice.

I mi smo odmah napustili Čačak. Sporovozno, ali sigurno, stigli smo u Užice sa našim – kako bi Lale rekle – carskim ajzibanom.

VAPAJUĆI GLAS SA RAVNE GORE

NA VAPAJUĆI glas sa Ravne gore mi smo još jednaput pokazali dobru volju. Tito je odredio Čačak kao mesto za pregovore. Našu delegaciju činili su Ivo Lola Ribar, Petar Stambolić i ja. Do Čačka smo putovali u jednom „blindiranom“ vagonu prikačenom za manju lokomotivu. Ta blindaža je čist partizanski izum. Vagon je, naime, obložen lakim balvanima, a umesto proreza ostavljene su puškarnice. Na sredini vagona dahtala je i poskakivala od zagrejanosti jedna plehana peć. Iako naša lokomotiva nije mnogo patila od ispravnosti i brzine, mi smo, ipak, stigli na vreme.

 SUTRA: BESMISLENA ČISTKA MEĐU PARTIZANIMA NA ZLATIBORU  

Preporučujemo

Feljton

0 1

KARDELj U MOSKVI RADI TITU IZA LEĐA: Ljudi nedostižnih ambicija obično teže da budu u centru pažnje, da se ceo svet oko njih vrti

29. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

NATEGNUT RAZGOVOR SA DRAŽOM MIHAILOVIĆEM: U toku pregovora na Ravnoj Gori četnici su sproveli grupu od dvanaest zarobljenih partizana

01. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 27

AKCIJA PRIKUPLjANjA ORUŽJA: Na Kosmetu pronađeno u dobro očuvanom i ispravnom stanju oko 26.000 komada raznih vrsta oružja

31. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

NEOSNOVANE PRIČE O „NASLEDSTVU“ TITA: Kako su se monarhističke ideje o nasledstvu prestola naselile u glave komunista

30. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije