DUGO ČEKANI KORACI PO SLOBODNOJ ZEMLJI: Ranković je morao da odloži let u Krajovu, na Titov poziv, zbog pogoršanih meterioloških uslova

I TAKO, 7. juna 1944. godine, uplovljavamo u Komižu na otoku Visu, posle sasvim mirne, ničim ometene plovidbe sa jedne na drugu stranu Jadrana.

U ZAVIČAJU Rankovićev sin Mića neposredno posle rata, Foto Arhivv porodice Ranković

Na Visu smo opet na svojoj zemlji, rekli bismo – kao kod svoje kuće. Ima dosta vojske - naše partizanske, i savezničke. Markova grupa se smestila delom u kući, a delom oko kuće u Ženeglavi, u neposrednoj blizini zgrade u kojoj se nalazio štab Dvadesetšest divizije, čiji je komandant Božo Božović a komesar Dušan Korać. Počinje leto 1944. godine i vojni i politički kontakti, i unutar zemlje i sa spoljnim svetom, sve su intenzivniji. I naši su poslovi sve obimniji iako smo ovde samo privremeno, dok se opet ne smestimo negde na kontinentu. Doskora bi se to tumačilo na uobičajen način, tj. da čekamo na povratak u naše šume i planine, međutim, sada se već priželjkuje i nešto sasvim drugo: reč je o varošima, pa i većim gradovima u Srbiji, a pominje se, takođe, naročito među optimistima, i krajnji cilj – Beograd.

Svi partizani iz Srbije koji su ratovali u raznim krajevima naše zemlje, smatrali su da je najveća nagrada i retka sreća otići i boriti se u svom zavičaju, izvojevati pobedu i dočekati slobodu u svom rodnom kraju. Živa Đorđević i nekoliko partizana avionom su otišli sa otoka Visa i noću se spustili padobranom na predviđeno mesto u Srbiji, gde su ih dočekali njihovi saborci. A noćne šetnje zauvek su zaboravljene i nikada ih više niko nije pomenuo!

Kako odmiče leto, stižu sve povoljnije vesti sa svih frontova, a pogotovo sa ruskog. I treći front je u punoj akciji. Što se više Rusi približavaju granici Jugoslavije, sve su neophodniji kontakti sa komandantima ruskih armija o vojnim pitanjima, i sa Staljinom, kada je reč o sveobuhvatnim problemima – i vojnim i političkim. Tito se sprema i neopaženo odlazi za Krajovu a zatim u Moskvu, gde će sa Staljinom razgovarati o dolasku ruske armije u Jugoslaviju. Potom se vraća u Krajovu, gde je smešten štab ruskog fronta.

MARKO je na Titov poziv, takođe, trebalo da sa svojom grupom krene za Krajovu, gde bi se prema planu sastao sa Titom i ostalima. Tako sa Visa polazimo našim brodom za Bari, preko Jadrana, u nameri da se odmah avionom prebacimo u Krajovu. Po iskrcavanju sa broda, još isto veče ruskim avionom letimo opet preko Jadrana i dalje, iznad fronta, prema Rumuniji. Dok letimo iznad fronta, vidimo kako prema nebu, odnosno prema našem avionu, lete neke svetleće protivavionske granate. Ubrzo ulećemo u oluju. Avion počinje da propada i da se zanosi pod snažnim udarima vetra. Marko je taman malo dremnuo, kad ga pilot pozva na razgovor povodom novonastale situacije. Reče mu da je pred nama strašno nevreme i da ćemo se, pošto probijemo periferne slojeve, teško izvući – zato predlaže da se vratimo u bazu, u Bari. Marko se posavetova sa drugovima koji su s njim putovali i rešiše da je pametnije da se vrate. Bolje to, nego da stradamo u oluji, takoreći pred samo oslobođenje zemlje. Tako se, posle nekoliko sati leta, vraćamo odakle smo i pošli – spuštamo se opet na aerodrom u Bariju.

Marko ne odustaje od zadataka i bira nove puteve. Organizuje novi let iz te baze, ali sada direktno za Srbiju. Posle kraćeg vremena krećemo za Valjevo i slećemo na aerodrom Divci na oslobođenoj srpskoj teritoriji.

Na putu od aerodroma do grada nailazimo na kamione i razna vozila u kojima su se članovi Nacionalnog komiteta i dobar deo članova raznih institucija te noći, takođe sa otoka Visa, prebacivali za Valjevo i u taj deo oslobođene Srbije. Sve je bilo u pokretu, sve je žurilo da oseti radost prvih tako dugo čekanih koraka po slobodnoj zemlji. Kolona je neobična: opijena od oduševljenja i zanosa. Ushićeno se pozdravljamo, mašemo i dovikujemo jedni druge. Zagrlili bismo od sreće sve – i ljude,  i zemlju, i nebo i zvezde.

Danas je sve naše, i sve je dostižno.

STIŽEMO u Valjevo i u njemu se smeštamo; ne idemo dalje jer Beograd još nije oslobođen – konačno se raspršiše naša maštanja o tome da je rat završen... Naš je pravac Beograd, ali on je još u neprijateljskim rukama. Na prilazu gradu – prestonici – naše jedinice i ruska armija vode žestoke borbe sa neprijateljem. Tenkovi, artiljerija, avijacija, pešadija, kaćuše, zastrašujuće kaćuše – sve je to usmereno ka Beogradu, ali su i naši pogledi i nada u budućnost takođe okrenuti gradu na ušću Save u Dunav.
Mićko: „Moj tata je u šumi“

Jedne večeri dolazi Vojislav – Voja Niketić, intendant Pratećeg bataljona, a uz njega korača slatki mali dečak u pravoj partizanskoj uniformi, i sa titovkom na glavi. Sinčić druga Marka, pronese sa radosna vest kroz naše naselje. A mali je Mićko – slika i prilika svog oca. Kada se nasmeje, pojave mu se na licu dve rupice, baš kao i Marku. Tu veliku sličnost svi primećuju, i dok ih posmatramo, upravo nam ta retko viđena sličnost izmami poneki osmeh. Raznežili se svi, naročito ženski svet. Gledamo ih tako, zajedno, i čini nam se kao da je pored onog pravog, partizanskog druga Marka, neka veoma uspela umetnička minijatura.

Marko ga uzima u naručje, grli ga i dugo ćuti, sve ga opet zagleda, pa mu najzad govori kako je, eto, konačno došao do svog deteta a Mićko do oca.

Mićku nije bilo ni punih pet godina, ali je uporno odbijao priču da je Marko njegov otac.

Marko ga pita za svoju majku, baba Darinku, svoju sestru Katu, rođake i prijatelje iz sela Draževca, kod Obrenovca, inače Lekinog rodnog mesta odakle je Mićko doveden, sve nastojeći da ga ubedi da je baš on njegov tata. Što ga je više Marko u to ubeđivao, uz svestranu podršku drugova koji su se tu zatekli, Mićko je sve upornije ponavljao:

„Ne, ne, nisi ti, nisi ti moj tata“, mašući glavicom levo-desno da potvrdi svoje reči. Potrajalo je to ubeđivanje, čas rastužujući, čas zabavljajući sve prisutne, dok nam dete, konačno, nije poverilo, otkrilo svoju tajnu rekavši zašto ne veruje da je Marko njegov otac: „Nisi ti moj tata, znam ja da je moj tata u šumi!“ Na ovo se Marko srdačno i glasno nasmeja, osetivši da je ubeđivanje i diskusija pred srećnim završetkom, pa još jače prigrli dete, govoreći mu: „Pa i mi smo, Mićko moj, došli iz šume!“ Eto, dete je imalo sasvim jasnu predstavu o tome šta je šuma, a šta grad. Valjevo mu je bilo sumnjivo, nije mu ličilo na šumu, ali, krv nije voda! I srce nađe srce, jer ljubav ključa u njima – pa se dete, nedugo potom, privi uz svog oca.

SVI koji znaju Marka, bilo iz predratnog ili iz ratnog perioda, kažu da je on duša Partije, da ima veliko srce. Dobro je, razmišljamo, ali i o sebi, jer ima među nama i onih koji više neće imati ikog svog da se uz njega priviju kad se rat završi. A ta je nada tu, nadomak je ostvarenje naših snova. Jer, za koji dan krećemo prema Beogradu gde se još uvek vode borbe. Dok posmatramo već smirenog oca i mirno dete, jednog uz drugog, procenjujemo kako će Marku to veliko srce biti potrebno da bi detetu nadoknadio majku, Anđu, koja je još 1942. godine poginula u hercegovačkim planinama, boreći se protiv neprijatelja i nadajući se boljim i lepšim danima za svog jedinca, da će on imati mirniji život od onog koji su preživeli ona i Mićin otac – u ilegali, po zatvorima i robijama.

MIĆIN TATA JE U ŠUMI

MAJKA Aleksandra Rasnkovića Darinka, duboko je u detinju svest, sina Miće, usadila priču da mu je otac u šumi. Ovu je rečenicu dete pamtilo od vremena kad ga je gajila, čuvala, krila i strepela nad njim, sve dok nije odvedena u koncentracioni logor na Banjici. Utisnula je baba Darinka u samu detinju dušu još jednu tajnu zapovest – koja je, zaista, u vreme okupacije, njenom unuku život značila: „Niko ne sme da zna da si Lekino dete!“ Kad je odvedena u logor, istu su priču ponavljali u selu Draževcu, njeni najbliži rođaci koji su preuzeli brigu i staranje o Mićku.

  SUTRA: RANKOVIĆEVI SINOVI NISU KRILI ČIJI SU   

Preporučujemo

Feljton

0 6

TITO UPORNO ODBIJA DA IZAĐE IZ PEĆINE: U toku desanta Vrhovni štab u pećini nije imao nikakvu vezu ni informaciju šta se napolju dešava

07. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

DESANT NA DRVAR I PRVI SUSRET SA DRUGOM MARKOM: Nebo nad Drvarom bilo je zastrašujuće prekriveno avionima, jedrilicama i padobrancima

06. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

POKRETNA BANKA VRHOVNOG ŠTABA NESTAJE ISPOD BUKVE: Lola i Mitar Bakić su štampariju i novac su zakopali negde u reonu Dobroselice i Draglice

05. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

RANKOVIĆ USPEVA DA SPASE VRHOVNI ŠTAB: Spajanjem svilenih padobranskih užadi Vrhovni štab se spustio u podnožje pećine gde je bio izlaz

08. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije