Feljton

JOSIP BROZ ODAPINJE STRELE ZBOG POVRATKA CRNJANSKOG: Iznenađenje je bilo što se u nezadovoljstvu zbog povratka Crnjanskog uključio Koča Popović

GODINE 1965. deo godišnjeg odmora proveli smo u Dubrovniku, družeći se sa prijateljima koji su se takođe odmarali u samom gradu ili njegovoj okolini – Đurom Pucarom, u to vreme našim velikim prijateljem, i njegovom porodicom, Rodoljubom Čolakovićem, Uglješom Danilovićem i drugima.

ЈОСИП БРОЗ ОДАПИЊЕ СТРЕЛЕ ЗБОГ ПОВРАТКА ЦРЊАНСКОГ: Изненађење је било што се у незадовољству због повратка Црњанског укључио Коча Поповић

SUSRET Srđa Prica, Miloš Crnjanski, Slavka i Aleksandar Ranković, Vukica Prica, Slobodan Ranković, Foto Zadužbina Miloš Crnjanski

Odatle krećemo prema severu, a put je bio veoma naporan. Kasno u noć, sa Mićom i Slobodanom stižemo do jednog odmarališta.

Čini mi se vojnog, jer smo u njemu zatekli nekoliko generala sa porodicama. Sećam se generala Veljka Kovačevića, u to vreme veoma ljubaznog, koji je časkom preraspodelio svoju porodicu i nekoliko drugih gostiju, po sobama, i tako obezbedio prenoćište za našu porodicu.

Sutradan stigosmo na Rijeku. Svratimo do Srđana Price, koji je tu letovao sa porodicom, i kod njih neočekivano zatekosmo književnika Miloša Crnjanskog, koji tek što je stigao u našu zemlju.

U stvari, Crnjanski je iz Londona krenuo zajedno sa Pricom, ali se zadržao u Nemačkoj da popravi zube. Kada je na putu za Jugoslaviju stigao do Trsta, Crnjanski je otišao u jugoslovenski konzulat, a Jan Huba, tadašnji jugoslovenski konzul u Trstu, pozvao je Pricu, obavestio ga o dolasku Crnjanskog i preneo mu njegovu poruku da Prica dođe po njega, a ako ne dođe, on će se vratiti u London. Prica se, prema ranijem dogovoru, odazvao pozivu Crnjanskog i zajedno sa suprugom iz Rijeke otišao po njega u Trst.

Prelazak jugoslovenske granice i susret sa jugoslovenskim graničarima i milicijom, od kojih je Crnjanski poprilično zazirao (verovatno pod uticajem nekih ekstremista u emigrantskim krugovima), bio je maltene komičan: kada je Prica pokazao svoj pasoš, niko ga nije ni pogledao jer su ga lično poznavali, a od Crnjanskog, koji je usred leta bio obučen u grombi kaput, niko nije ni tražio pasoš.

Crnjanski se sprijateljio sa Pricom, koji je u to vreme bio jugoslovenski ambasador u Engleskoj. Kao jugoslovenski emigrant, Crnjanski je živeo u Londonu u prilično teškim uslovima. Ali, imao je poverenja u Pricu, koji je umnogome doprineo tome da se Crnjanski vrati u svoju zemlju.    

NEOČEKIVANI susret sa Crnjanskim sve je iznenadio, naročito samog pisca, koji se još nije sasvim oporavio od uzbuđenja što je posle dugogodišnjeg boravka u emigraciji ponovo u Jugoslaviji. Strahovao je i od susreta sa gradom iz svog „Lamenta“, od trenutka kad mu na Kalemegdanu srce počne da bije svom snagom, a suze iz duše zamagle pogled na dve reke njegovog voljenog grada.

Zastrašen emigrantskom propagandom, ne bi smeo da pređe granicu da na njegovo „zapomaganje“ iz Trsta Vukica i Srđa nisu otišli da ga ohrabre i dovedu u zemlju za kojom je godinama čeznuo i od koje je strepio.

Videvši da imaju neobičnog gosta, nameravali smo da odmah produžimo, kako ne bismo stvarali gužvu, ali domaćini nas zadržaše na ručku. Crnjanski se tek u razgovoru s Lekom opustio, oslobodio i oraspoložio, pa smo u veoma prijateljskoj atmosferi zajedno proveli dan. Napravili smo čak i kratak izlet na Učku. Uveče smo na terasi hotela „Kvarner“ uz prijatnu muziku slušali tada najpopularnijeg našeg pevača Ivu Robića, koji se posle nekoliko pesama pridružio našem društvu i porazgovarao sa Crnjanskim koji je bio veoma raspoložen i zadovoljan. Nakon godina života van zemlje, prijalo mu je da čuje muziku, pesme i da oseti atmosferu svog podneblja – čak je zažalio što je svoju suprugu Vidu, ne znajući šta će zateći u svom zavičaju, ostavio u Londonu kao neko „garantno pismo“, kako bi imao gde da se vrati ukoliko mu se ovde, u zemlji, ne ostvare nadanja i nestrpljiva iščekivanja.

Bilo je vreme godišnjih odmora, kada možete da se srećete sa prijateljima i da provedete pokoji dan bez obaveza. Upravo smo za to i došli u Kostrenu kod Price, i posle smo uživali, najviše u tome što je cela porodica bila na okupu, čega smo, zaista, bili željni. Naime, Marko je uvek bio zauzet poslovima ili opkoljen svojim drugovima i prijateljima, pa smo se mi teško probijali do njega.

NIKOME iz našeg kruga nije ni na kraj pameti bilo da postoji bilo koji razlog zbog kog ne bi trebalo da se sretne sa Crnjanskim. I zašto da ne? On jeste bio emigrant, ali mu se to što je došao može pripisati samo u dobro. Njegovo ponašanje i odnos prema Jugoslaviji davali su mu puno pravo da u svoju zemlju dođe kada god poželi. Crnjanski je, kao književnik, nepobitno ličnost od izuzetne nacionalne vrednosti i narodu iz kojeg je potekao može da bude samo na čast.

Pa ipak, nedugo potom, na Rankovića su zbog tog susreta odate prve strele, čak i od samog Broza. Za mene je bilo veliko iznenađenje što se u to nezadovoljstvo, koje je kod nekih izazvao dolazak Crnjanskog u Beograd, prilično aktivno uključio i Koča Popović.

Poruka Aleksandra Rankovića ohrabrila je Crnjanskog, još dok je bio u Londonu, da u svoju zemlju može da se vrati kad god zaželi i bez ikakve bojazni da će na to biti prigovora kao što su ga uveravali neki emigrantski krugovi.

Nedugo po dolasku u Beograd, Crnjanski se pred beogradskom publikom pojavio na književnoj večeri u velikoj sali Kolarčevog univerziteta. I ja sam želela da prisustvujem tom njegovom prvom susretu sa Beograđanima, pa sam sednicu Saveta ekonomskog instituta Srbije napustila pre završetka, kako bih došla do ulaznice. Žurim prema Kolarcu i usput naiđem na direktora Narodnog pozorišta koji takođe ide tamo.

Žuri i on! Požalih mu se kako se bojim da više neće biti ulaznica, a on me pozva da idemo zajedno, jer on ima dve. E, baš divno. Uđemo i sednemo, naravno, na dobra mesta.

Iščekujemo da se na bini pojavi Crnjanski, posle dve i po decenije, ovde,u Beogradu, gradu njegovog „Lamenta“.

VRLO kratko potom, neko se probio do mene i tiho mi na uho šapuće da ne bi trebalo da budem ovde i savetuje mi da odem. Naravno, neki su dobronamerni ljudi bili vrlo dobro upućeni u tu čudnu kampanju koju su protiv Crnjanskog počeli da vode pre svega političari, sam politički vrh, uključujući i Tita. Naime, do Tita je stiglo anonimno pismo, čiji je sadržaj Crnjanskog predstavljao u veoma negativnom svetlu. Pismo je kružilo od jednog političara do drugog, a niko nije znao ko ga je napisao i poslao Titu.

Toplo pozdravljen kada se pojavio za govornicom, Crnjanski je počeo svoje obraćanje publici rečenicom:

„Da nastavimo tamo gde smo stali tada i tada“...

Nakon književne večeri kojoj sam, naravno, prisustvovala do kraja, uspela sam i da pronađem gospođu Vidu i da se pozdravim sa njom.

Svakako treba reći da su živi kontakti sa Tasom Mladenovićem, sa kojim se Crnjanski upoznao i sprijateljio prilikom Tasinih boravaka u Londonu, takođe veoma uticali da je Crnjanski odlučio da se vrati iz emigracije. Mladenović je i pesnik i književnik, čovek široke kulture, čija je toplina u odnosima, verovatno ublažila emigrantsku usamljenost Crnjanskog. Osim toga, zaslugom Tase Mladenovića, u Beogradu je već bilo štampano nekoliko poznatih dela Miloša Crnjanskog.

DOBAR VOJNIK

U JESEN 1965. godine Mića odlazi u hrvatski Karlovac, na odsluženje vojnog roka, u školu rezervnih oficira. Završio je fakultet i naša je porodica bila bogatija za jednog inženjera arhitekture. Međutim, njegovo se učenje nastavlja u sasvim drugoj oblasti – reč je o vojnom inženjeringu. Sada je već vojnik i prilagođava se disciplini koja vlada u školi u kojoj će, zajedno sa svojom generacijom, provesti godinu dana. Zamišljamo ga u uniformi. Kako li izgleda? Sve drugo znamo. Spremni smo da se kladimo da će biti dobar vojnik.

 SUTRA: PRIČA O PRISLUŠKIVANjU KOGA UOPŠTE NIJE BILO  

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
DŽezverska - kafa koja okuplja

Džezverska - kafa koja okuplja