TAJNE SLUŽBE PRATE SVAKI KORAK PORODICE RANKOVIĆ: Načelnik SUP-a Savski venac preneo je informaciju da ustaše pripremaju atentat na Leku

U POČETKU nam je teško padalo to što su nas u stopu pratili ljudi braće Milana i Ivana Miškovića, čelnih ljudi civline i vojne obaveštajne službe, kao da smo neki opasni prestupnici pa nas maltene, trebalo držati na „nišanu“.

PONOSNI DEDA Aleksandar Ranković sa unukama, Foto Arhivv porodice Ranković

Međutim, kasnije smo oguglali, prihvatili i tu realnost i mogu da kažem da nam nije preterano smetala. Ali to ne znači da pratioci svojim stalnim prisustvom nisu zbunjivali ostale. Dešavalo se, na primer, kada bismo išli u grad, da nas poneko prilikom susreta ili prestizanja upozori „da je pratnja odmah tu, iza nas“, misleći da ih nismo primetili.

Na naše dobro raspoloženje posebno je uticalo Mićino „eskiviranje“ kolima po beogradskim ulicama. Naime, čim bismo kolima izašli iz dvorišta i prešli stotinak metara, što je praćeno i javljano iz susednih, specijalno za to opremljenih zgrada, našim bi se kolima pridružila jedna ili dvoja kola... i evo, već smo zajedno – mi prvi, oni za nama!

A u gradu, Mića je u to vreme bio naročito spretan u tome, odjednom bismo skrenuli u neku ulicu, pa iz nje u drugu i dalje. Dok se oni snađu, mi smo već „slobodni“, ali sada mi tražimo njih, a oni nas. Mića bi im ponekad u prolazu svetlosnim signalima davao  znak – eto, tu smo! A leti, na primer, kada sa unukama idemo na more, ponekad se i drže rastojanja, ali kada dođemo do Tjentišta i svratimo sa decom u restoran da deca popiju sok, ulećemo, tako reći, zajedno u iste prostorije.

Takođe, dok smo bili kod mog brata u Sloveniji na Dolenjskoj, tada su nas držali na oku Slovenci, a kroz Hrvatsku su nas pratili njihovi ljudi. Ukoliko se negde uparkiramo, nedaleko od nas parkira se i naša pratnja.

Dok smo kod mog brata na Dolenjskoj, oni se parkiraju nedaleko od kuće, kod jednog starog zamka. Njihova se kola ne vide iz našeg dvorišta, ali nikud ne možemo da krenemo a da ne prođemo baš pored njih.

Sećam se kako smo se jednom vraćali za Beograd, a za nama i momci iz Novog Mesta. Idemo putem Novo Mesto - Brežice-Zagreb - Beograd, a Slovenci su na određenom rastojanju, i stalno nas drže na oku. Prelazimo most preko Krke, kad Sloba, koji vozi, reče: „Sad ćemo da ih prevarimo“, i dade gas već u prvoj krivini iza mosta. Za tili čas prođosmo motele i neke objekte uz auto-put i već smo kod izlaza sa auto-puta prema Čateškim Toplicama.

Stadosmo i čekamo. Ušli smo u podvožnjak pre nego što su kola koja nas prate izašla iz krivine i brzo, iznad nas, produžila prema Zagrebu. Sačekamo još malo da odmaknu, pa krenemo u kraći obilazak Čateških Toplica, omiljenog boravišta Ivana Krajačića Steve.

Šalimo se kao da rešavamo ukrštene reči: šta bi bilo da nas sad ugleda Krajačić, čuveni i svemoćni Steva? Koga li bi  više iznenadio taj susret – njega ili nas? Pa zar je Ranković, takoreći, u njegovoj rezidenciji? Ako postoji u takvom čoveku i trunka savesti, ona bi Stevu morala dobro prodrmati! Jer, on je bio spiritus agens i spiritus movens svemoćnog gazde.

VRAĆAMO se zatim na auto-put i produžavamo prema Zagrebu, pitajući se: kako su Slovenci mogli da nas „predaju“ hrvatskim momcima, što je bila njihova obaveza, kada nas nije bilo na licu mesta? Nešto kasnije ugledasmo novomeška kola koja nam, tražeći nas, iz pravca Zagreba idu u susret. Sloba im se javi svetlima i produžavamo, svako na svoju stranu.

Iskreno govoreći, na tim sam se našim putovanjima najviše plašila kamiona jer nisam verovala da su samo ekstremni emigranti opasni po Markov život (kao što su nas upozoravali zvanični predstavnici iz Službe državne bezbednosti). Uz Marka smo, naravno, u opasnosti bili i svi mi, uključujući i naše unučice, koje smo veoma često vodili sa sobom, bilo na more, bilo kod mog brata u Sloveniju ili drugde.

Pošto sam posle Brionskog plenuma najčešće ja bila Markov vozač, insistirala sam na tome da kola budu sigurna, pre svega jaka, teška i stabilna, kako nas ne bi svaka krntija mogla odgurnuti s puta. Iako i dalje podozriva prema kamiondžijama, koje bi, eventualno, neko mogao poslati da nas kao slučajno zbriše s puta, ipak sam se u dobrim kolima osećala veoma sigurno. Zbog svega sam vodila računa o tome da nikome; a posebno telefonom, ne govorim kada krećemo na put i u kom pravcu.

Imajući sve ovo u vidu, dogovorimo se tako jednom sa Mićom i našom snahom Merimom o odlasku na more. Utvrđenog dana, rano ujutru, Merima probudi decu na vreme, spremi ih i u četiri su već kod nas. Deca su još pospana. Prebacimo ih u naša kola i krenemo iz dvorišta: u prvim kolima Marko, deca i ja, a za nama Mića i Merima svojim kolima polaze da nas malo isprate i da se vrate. Međutim, posle stotinak metara već su tu momci koji nas večito prate i ubacuju se u našu malu kolonu, između Mićinih i naših kola. I oni su bunovni i tek probuđeni, pa se takoreći još oblače u kolima, vezuju neke kaiševe i sl. Deca mašu Mići i Merimi jer se oni vraćaju a mi produžavamo svojim putem.

NEDUGO pošto nas je načelnik SUP-a opštine Savski venac, Radivoje Lazić, posetio 23. aprila 1970. godine, i preneo informaciju da ustaše pripremaju atentat na Leku, otišli smo na more. Ubrzo nam je i tamo načelnik  Službe državne bezbednosti Dubrovnika najavio kratku službenu posetu. Bili su u pitanju isti problemi o kojima je bilo reči i prilikom posete načelnika SUP-a u Beogradu. Pošto su Ranković i načelnik iz Dubrovnika kratko porazgovarali, smatrala sam da je zvanična informacija već preneta pa im se pridružih. Načelnik je, verovatno, mislio da bi i mene kad sam već tu, trebalo o svemu obavestiti pa poče da mi objašnjava sve ono što je već rekao Marku: da je ekstremna ustaška emigracija raspisala nagradu za uspešan atentat na Aleksandra Rankovića, a uz to se obavezala i da će u slučaju da atentator pogine doživotno izdržavati njegovu porodicu i decu. Bilo mi je jasno da je osim nagrade ovo drugo značajan podstrek da se neko odluči i prihvati ponuđenu priliku.

Načelnik, koga su uputili viši državni organi, objašnjava uz to i kako je Dubrovnik veoma pogodan za takve akcije, dodajući da bi im bilo veoma neprijatno da se to dogodi baš tu, kod njih. Na ovo sam reagovala rekavši mu da smo sada ovde i da ne možemo da se zatvorimo – treba da idemo na kupanje i sunčanje, u trgovinu i na pijacu, negde na kafu, u šetnju itd. Prema tome, pitam ga – šta misle da preduzmu? Predstavnik SUP-a mi odgovara kako je Rankoviću već rekao da u pogledu naše zaštite ne mogu da preduzmu ništa jer za to nemaju sredstava. Naglasio je da oni, tj. SUP, mogu da nam daju jedino broj telefona, da ih obavestimo ukoliko se nešto desi! Marko ga upita kako misle da im se javi, ako se to što je predviđeno i desi? Pa dodaje: „Dobro, dajte mi taj vaš broj telefona, obesiću ga oko vrata i nosiću ga kao amajliju!“ Vidim: Marko se šali, ali meni i nije baš do šale, iako sam ubeđena da su ta saopštenja – skoro ista kao ona kojih se Leka seća iz Beograda – bar delimično, samo zastrašivanje. Žele da nas uplaše kako se ne bismo mešali sa svetom.

Ponovo se uključujem u razgovor i kažem da, kao običan građanin, imam pravo na neku zaštitu ako mi, pogotovo javno, preti opasnost po život. Napomenem, takođe, da smatram da se i od moje zarade – deo sredstva odvaja i za neku službu čiji je zadatak bezbednost građana. Prema tome, ako SUP ili Služba državne bezbednosti ne mogu ništa da preduzmu, tražim oružje i dozvolu za nošenje oružja! 

NEPRIJATELj BROJ JEDAN

NIJE lako ako vas proglase državnim neprijateljem „broj jedan“, a i vi znate, i oni znaju, da nije tako! Sve su to bile strašne političke igre, a pritisak na sve nas bio je užasan. I trebalo je to izdržati i ostati normalan. Bilo je teško, ali kada smo bili zajedno, osećali smo se jačim od njih! Ili smo možda samo sebe tako hrabrili? Možda. Činilo nam se da jedno drugom dajemo snagu, pa i neki optimizam, ako se o njemu može i govoriti u vreme koje je za nas bilo opterećeno svim zlom ovoga sveta!

 SUTRA: PERIPETIJE SA SAKRIVANjEM PIŠTOLjA U ŽENSKOJ TAŠNI  

Preporučujemo

Feljton

0 0

OPTUŽBE ZASNOVANE NA PRLjAVIM INTRIGAMA: U akciji oduzimanja oružja na Kosmetu pronađeno 12.000 pušaka, 1.000 mitraljeza, čak i jedan top

23. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

TRIDESETOGODIŠNjI EMBARGO NA ISTINU O PRISLUŠKIVANjU: Generalu Radetu Hamoviću pripisan je greh što mu se sin druži sa Slobodanom Rankovićem

21. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

OD "BRIONSKIH NADA" TITU OSTALA SAMO ŠAKA JADA: Vojin Lukić je, na očevidno montiranom procesu, osuđen na osamnaest meseci strogog zatvora

20. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ NIJE VOLEO PRIČE O NASLEDNIKU: Između Tita i Steve Krajačića postojala je čvrsta veza koja je datirala još iz vremena Kominterne

19. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije