DVOGODIŠNJENE PRIPREME ZA UBISTVO KRALJA I KRALJICE: Mlađi oficiri nisu mogli da svare Aleksandrovu ženidbu

POD terminom Majski prevrat podrazumeva se vojni puč koji je izveden u noći između 28. i 29. maja 1903. godine, prilikom kojeg su svirepo ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović, kao i preko stotinu ljudi bliskih dinastiji Obrenović.

TEMELj ZAVERE Đordje Genčić i Antonije Antić (sede) sa bliskim rođacima, Foto "Vikipedija"

Danas je dostupno mnogo različitih informacija o Majskom prevratu, ali činjenica da je organizacija zavere trajala nešto manje od dve godine u gradu sa nešto više od šezdeset hiljada stanovnika, i da je u nju bilo direktno uključeno više od stotinu ljudi, a da ona nije bila sprečena, zaista je neobjašnjiva.

Po svim danas dostupnim izvorima zavera je počela još u leto 1901. godine:

„Zavera je počela u vojsci. Sve se bilo steklo da vojsku odvoji od Aleksandra. Kralj Milan negovao je godinama dinastijske osećaje u vojsci, ali oficiri su izjednačili dinastiju sa njegovom ličnošću - i kad se on svadio s Aleksandrom, oni su samo čekali njegovu naredbu, pa da Aleksandra svrgnu sa prestola. On im tu naredbu nije izdao, ali oficiri, jednom pobunjeni u mislima protiv Aleksandra, nisu se ponovo uživeli u osećaje vojničke vernosti prema njemu. Oficiri, naročito mlađi, nisu mogli da svare Aleksandrovu ženidbu. Draga je za njih bila i ostala bludnica, i Aleksandar, kad ju je načinio ženom 'vrhovnog komandanta vojske, pljunuo je na čast celom oficirskom koru",  zapisao je Slobodan Jovanović u svojoj knjizi Vlada Aleksandra Obrenovića, i možda najdublje pronikao u razloge nezadovoljstva vojske usmerene protiv svog suverena.

SLIČNE razloge za nezadovoljstvo vojske, i sam povod za puč, video je i Dragiša Vasić:

„Posle kraljeve ženidbe stanje se u vojsci pogoršalo. O kakvom sistematskom formiranju za tešku i veliku nacionalnu akciju nije bilo ni pomena. Živelo se iz dana u dan i s dana na dan stajalo je sve gore. Uhođenje se vršilo u njoj, ali se ono ne tiče mlađih oficira. Zato su, među nesposobnim, vrbovani oni koji nisu mogli napredovati. Radi njih pogaziše Zakon o ustrojstvu vojske. Po ovom zakonu, majorski ispit morao se polagati. Ali kad je u pitanju kakav ljubimac ili agent, koji ga i pored protekcije nije mogao položiti, prevođen je on u građansku službu, proizveden za rezervnog ili počasnog majora, pa sa istim činom, koji inače nikad ne bi mogao dobiti ispitom i redovnim putem, vraćen u aktivu... Pored svega toga i bez obzira na to, a povodom blagoslovenog stanja kraljičinog, ministar vojni izdao je poverljivu naredbu o prikupljanju priloga za poklon budućem prestolonasledniku. Ovu naredbu komandanti su saopštili oficirima usmeno, pozivajući ih da se u pogledu izbora poklona izjasne. Ali su se mnogi oficiri uzdržavali da u tome učestvuju, prihvatajući sa očiglednim nezadovoljstvom predloge svojih starijih drugova.

Zbog svega toga, osećalo se da ono stanje ne može dugo trajati. No dok je oficirski kor, usred onog ogorčenja i u licu mlađih oficira, tako osećao, opozicija se tek micala.

Razoružana umnogom aktom kralja o pomilovanju okrivljenih po delu atentata na njegova oca, ona je mucala o nezadovoljstvu i nepovoljnoj strani položaja, ali dubokog moralnog protesta još nije bilo. I tako je to ostalo do kraja prve polovine 1901. godine. U to vreme, jula 1901, tri pešadijska oficira više škole Vojne akademije, stupili su na praktičan kurs u 4. konjički puk kraljice Drage. Dvojica od njih bili su kapetani Radomir Aranđelović i Milan F. Petrović, a treći poručnik Dragutin Dulić. U toku službovanja u konjici, stupili su oni u intimno poznanstvo sa konjičkim poručnikom Antonijem Antićem, iz istog puka. I u svakodnevnim i drugim drugarskim razgovorima, vođenim poslom službe, i o mučnom stanju stvorenom kraljevom ženidbom, vajkahu se oni jedan drugom što u Srbiji nema ljudi koji bi ustali protiv zla. Jednoga dana, krajem avgusta, sedeli su kao obično u venjaku kasarnskog kruga. I u razgovoru koji se živo razvio o posledicama sramnoga čina, poručnik Antić ispričao je drugovima o svojoj nameri dok je služio u kraljevoj gardi. Prateći kralja do stana verenice mu, pomišljao je on da ih ubije, ali se bojao da promaši. Da je u to vreme imao još koga od drugova spremnih za ovo isto, ne bi se, veli, dvoumio. Bilo je podne i oni se spremahu da napuste kasarnu, kad neko donese tog jutra prispele ruske novine. Na prvoj strani ovih novina ugledaše oni sliku brata kraljičina Nikodija, nagoveštenog prestolonaslednika Srbije. Ovo ih porazi, i, uzbuđeni novom sramotom, oni zgužvaše novine, pocepaše ih, pa ih, došavši na ručak u Oficirski dom, zapališe. To je bilo oko podne. Istoga dana, oko dva časa posle podne, poručnik Antić začu kucanje na vratima svoje sobe. Onda, isti oni oficiri stupiše unutra. I tada, bez okolišanja, čim su seli, izjaviše mu oni razlog svoje posete. Oni su došli, rekoše mu, da ga pitaju, pristaje li on da zajedno s njima pobije kralja i kraljicu. Antić smesta izjavi da pristaje, s tim da o tome izvesti svoga druga, poručnika Dragutina Dimitrijevića, sa kojim je već o istoj nameri razgovarao. Kad su se oni saglasili, bilo je utvrđeno da se što pre sastanu. Tada Antić saopšti poručniku Dimitrijeviću o poseti svojih drugova, a Dimitrijević predloži da se još to veče, najkasnije sutradan, ali na svaki način još isto veče, skupe pa da odluče šta će se dalje raditi“.

OFICIRI su odlučili da ubiju kralja i kraljicu, sada su samo odlučivali o vremenu i mestu. Prvi predlog je bio da budu izbodeni noževima prilikom posete balu na Kolarcu.

Organizovano je da se isključi struja i da nakon toga određeni oficiri priđu i izbodu ih, po jednoj tvrdnji bilo je ideje i da iz susedne lože sakrivenim karabinima ispod mundira otvore vatru na njih. Međutim, kraljevski par se nije pojavio na balu i planovi su propali. Tek nakon toga postavilo se pitanje: Šta nakon ubistva Obrenovića?

„Šta bi bilo posle, o tome se nije mislilo. Oficiri su imali samo da oslobode zemlju od Aleksandra: o njenoj daljoj sudbinu neka brinu civili! U ovoj prvoj fazi, zavera je bila ograničena na sedam ljudi, i više je ličila na spremanje atentata nego na spremanje prevrata. Zaverenici, čiji je stožer bio poručnik Anta Antić, činili su utisak mladih fanatika zanetih osećanjem dužnosti prema otadžbini, bez ikakvih dinastijskih i stranačkih računa. Atentat kod Kolarca bio je neostvarljiv, ali misao o zaveri klijala je i dalje. U toku razmišljanja uvidelo se da je atentat protiv Aleksandra u stvari prevrat, i da u prevrat ne treba ulaziti bez dogovora sa političarima. Prvi političar s kojim su zaverenici stupili u vezu, bio je Đorđe Genčić, Antićev ujak. Zaverenici su se sastali s njim u Antićevom stanu, jednog večera u decembru 1901. Genčić, koji je tek pre dva-tri meseca izašao iz požarevačkog zatvora, uleteo je u zaveru odmah. Svojim držanjem i govorom punim samopouzdanja Genčić je učinio jak utisak na zaverenike; on je imao ono političko iskustvo koje je njima nedostajalo, i oni su bili gotovi da ga slušaju kao vođu“. 

NABUJALO OGORČENjE

KRALj Alekandar, bi se podigao autoritet kraljičinoj braći, jednom naredbom koja je sve iznenadila i zbunila, komandantima je bilo stavljeno u dužnost da im, kao pravim članovima kraljevske kuće, izlaze na raport. Ovo novo poniženje, pored čestih ispada starijeg kraljičinog brata i njenog sestrića, gardijskog oficira, učinilo je da još više nabuja ogorčenje, inače veliko zbog neurednog primanja plata, usled čega su oficiri padali u ruke zelenaša, prinuđeni da im prodaju svoje neplatne priznanice.

 SUTRA: ATENTAT PLANIRAN NA DAN UBISTVA KNEZA MIHAJLA  

Preporučujemo

Feljton

0 1

ZNANjE SA GUGLA RAZARA SVAKU LjUDSKU PAŽNjU: Da li stupanjem na scenu triangla Rusija- Kina-Indija prilazimo odlučujućem preokretu čovečanstva

19. 07. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

DANAS JE ŠKOLA IZGUBILA SVOJU DRUŠTVENU ULOGU: Škola gubi ulogu, a njene potvrde o nečijem znanju - diplome - u realnom životu sve manje znače

18. 07. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije