NADEŽDA I ZVANIČNO POSTAJE RATNI SLIKAR: Ulazak srpske vojske u Staru Srbiju i Makedoniju videla je kao ostvarenje vekovne nacionalne vizije

NADEŽDA je tokom juna 1913. boravila u Skoplju, gde je srela francuskog novinara Žana Pelisjea koji je u svom zapisu ostavio svedočanstvo o Nadeždi i njenom nacionalnom zanosu:„Po dolasku u Skoplje, iznenadio sam se kada sam u Grand hotelu ponovo sreo gospođicu Nadeždu Petrović, slikarku velikog talenta, poznatu po svom vatrenom patriotizmu, u šta sam se uverio nekoliko puta u slovenskim političkim krugovima u Parizu.”

Foto: "Knjiga o Nadeždi"

Osim što je u pauzama obavljanja dužnosti dobrovoljne bolničarke, Nadežda je i dalje samoinicijativno slikala, da bi 1913. dobila i zvanje zvaničnog ratnog slikara. Upravo u tom zvanju Nadežda je 8. juna 1913. uputila zahtev Vrhovnoj komandi da joj se dozvoli umetničko slikanje kumanovskog bojišta. General Mišić je već sutradan odobrio zahtev:

„Nadeždi Petrovićevoj dozvolite snimanje staroga bojišta sa uslovom da se jedan takav primerak ustupi glavnome đeneralštabu, pošto se uradi umetničko slikanje”.  Sticajem okolnosti u Kumanovskoj bici 1912. poginula su i dvojica Čačana, potpukovnik Aleksandar Glišić i major Milan Marinković Pigo, koji su u istoj varoši rođeni iste godine kao i Nadežda.

Boravak u Kumanovu za Nadeždu je takođe bila potvrda pobede ne samo srpske vojske, već i četničke akcije u Makedoniji koju je godinama pomagala. Na taj način je opisala i „stolovanje” srpskog četničkog vojvode Jovana Stojkovića Dovezenskog (1873–1935) u Kumanovu: „I svojim dobroćudnim divnim očima, sa nekom blaženom nevericom gleda kako na sred kumanovske pijace igraju razdragani srpski vojnici, seljaci iz Šumadije i ravnog Pomoravlja.” Ulazak srpske vojske u Staru Srbiju i Makedoniju doživela je kao ostvarenje vekovne nacionalne vizije.  

Dok je pratila vojsku, Nadežda je istovremeno marljivo prikupljala i obimnu građu za svoj budući rad. Pravila je beleške, snimala foto-aparatom i neprestano skicirala predele, ljude, događaje. Već tokom borbi započela je sistematizaciju svojih beleški iz balkanskih ratova, istovremeno pripremajući izložbu svojih ratnih slika i skica. Pri tome je svuda i u svakoj prilici uspostavljala poseban odnos sa prirodom koju je slikala.  Takav stav zadržala je i kao fotograf, jer je uglavnom snimala predele. 

ZAVRŠETAK rata sa Turskom nije doneo mir na Balkanu. Višedecenijski spor Bugarske i Srbije oko pretenzija na prostor Makedonije uzrokovao je pokretanje Drugog balkanskog rata. Militaristička struja u bugarskoj državi, uverena u snagu sopstvene armije, smatrala je da sve teritorijalne probleme sa Srbijom i Grčkom treba rešiti oružanom borbom. Iznenada, bez objave rata, Bugarska je 29. juna 1913. napala srpske trupe na Bregalnici, ali su do 9. jula 1913. poraženi.

Foto: Vikipedija

Bugarska je u ovom ratu ostala usamljena, jer su Srbiji i Grčkoj pomoć pružile Crna Gora i Rumunija, a kraju i Turska. Primirje je potpisano 31. jula, a mir 10. avgusta 1913. godine. Iako kratkotrajan, rat je bio veoma krvav, sa masovnim stradanjem vojnika u ratnim operacijama, ali i od zaraznih bolesti, pre svega od kolere (15.000 obolelih, 5.000 umrlih). Srpska vojska imala je čak 44.500 ljudi poginulih, umrlih od bolesti i ranjenih. 

Nadežda je i u Drugom balkanskom ratu bila bolničarka. Nije se plašila pogibije, što su registrovali i savremenici („posmatrala je onomadašnju bitku na Carevom Vrhu”).  Bila je i na Bregalnici i na Rajčanskom ridu. Osim pomoći srpskim vojnicima, previjala je rane i Arbanasima, Turcima i Bugarima.  

Istovremeno je podnosila sve ratne napore kao i obični vojnici: „Za vreme rata sa Bugarima sunce je pržilo i mi smo umirali od žeđi. Izvor vode koji je bio blizu naše ambulante bio je vruć, umiralo se od toplote i žeđi još u 6 sahata pred veče, a više naših glava celog dana gruvala je naša artiljerija poljskim topovima, bez pauze i prekida, zujalo je u onome vazduhu punom vatre, a šrapnelska zrna ostavljala su u vazduhu sjajnu zlatnu prugu. Njima kao u odgovor dolazila su neprijateljska razorna zrna i padala na kosu preko puta od nas. Bejasmo gotovo ogluveli od pucnjave, žeđi i sunca, nigde zaklona, nigde ladovine, vazduh nepokretan [...] U 7 sahata prestadoše topovi i naši i neprijateljski. Gust mrak poče da se spušta, ranjenici pristižu obamrli od bolova i od vatre sunčane. Radismo oko njih, a udovi nam bejahu ispunjeni olovom. Jedva se kretasmo pod ambulantnim šatorom. Odjednom otpoče da grmi i seva tako učestano i strašno. Nešto se kao kolos zaljulja u vazduhu, iz svakog kamena munja je odsevala, sveće nam se pogasiše, ranjenici se glasno moljahu Bogu, sve je bilo palo ničice na zemlju da ga ne bi pogodila munja ili orkan sobom odneo. Šest punih sati bijasmo izbezumljeni od čuda prirodnog: ja sa užasom u srcu osetih veličanstvenu srdnju prirode na onu silnu izbljuvanu vatru koju ljudi jedan drugome uputiše.”  Kako je to zapamtila, prvi put je tada osetila „religiozni strah, strah gospodnji”. 

ISCRPLjENOST i stalna izloženost zarazi uslovili su pad imuniteta, iako se nije plašila „ni arapskih boginja, ni tifusa, ni kolere. Najzad na Retkim bukvama pada i sama obolela od kolere”.  Bolest je bila ozbiljna, o čemu je kasnije pisala jednoj prijateljici: „Mnogo sam ti se namučila, da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh bolesna [...] moglo je biti da se više nikada ne vidimo”.

Posle velikih pobeda u balkanskim ratovima značajno je podignut ugled Srbije među jugoslovenskim narodima, posebno omladinom koja je u prethodnoj deceniji maštala o ujedinjenju. Potiskivanje Osmanskog carstva sa Balkana i poraz suparničke Bugarske uslovili su novi polet i energiju i potvrdili ostvarenje „zavetne misli” i „osvete Kosova”. 

Upravo na takav način reagovala je i Nadežda Petrović, a njen povratak u Beograd posle balkanskih ratova 1913. značio je nastavak patriotskog rada, u kome je objedinjavala svoju ulogu u Kolu srpskih sestara, ratne bolničarke i nacionalnog aktiviste u perspektivi nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja: „Danas, kada je zavet srpske žene njen viteški i junački drug ispunio, kada trijumf njenog rada i njenih ideala stoji ispunjen gigantskom hrabrošću srpskog naroda, a poslednjim aktom, prisajedinjenjem Stare Srbije i Maćedonije njenoj staroj otadžbini, njeni pogledi i nada mogu veselije i sigurnije biti upravljeni preko Drine, Save i Dunava, jer zna i uverena je da čas potpunog oslobođenja neće biti daleko.” 

SUTRA: BEOGRAD PRESTONICA BALKANSKE KULTURE

Preporučujemo

Feljton

0 0

PRAVEDAN I POTREBAN OSLOBODILAČKI RAT: U pauzama između bitaka Nadežda je crtala skice pejzaža, likova oficira i vojnika

15. 03. 2026. u 18:00

Feljton

0 2

UMRO SA MIŠLjU KAKO DA ZAUSTAVI SVETSKI RAT: Teslini posmrtni ostaci preneti iz SAD brodom "Srbija" tek 1957. godine

28. 02. 2026. u 18:00

Feljton

0 6

VELIKE LAŽI PARTIJSKIH TITOVIH KLIMOGLAVACA: Svi saslušani iz Udbe nisu hteli ništa da kažu, a Svetislav Stefanović Ćeća bio je čak i drzak

20. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

PRESTOLONASLEDNIK SE SA SUZAMA OPRAŠTAO OD KNEZA: Moj stariji brat je bio miljenik kralja Aleksandra, koji ga je uvažao više od sina Petra

20. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije