SIMA ANDREJEVIĆ IGUMANOV: Osnivač Prizrenske bogoslovije

SIMA Andrejević Igumanov (1804-1882) pripada prvoj generaciji velikih srpskih trgovaca i dobrotvora, rodonačelnik je modernog srpskog zadužbinarstva, ktitor crkava, manastira, škola, još u vreme kada podizanje važnih duhovnih i prosvetnih objekata nije postalo tako česta pojava kod imućnijih Srba.

Sima Andrejević Igumanov / Foto - dokumentacija "Novosti"

Ceo život posvetio je očuvanju nacionalnog identiteta Srba u porobljenim krajevima, ostvarenju i razvoju prosvetnih i kulturnih ciljeva svoga naroda. "Ti školovani i obrazovani ljudi biće najprvo sjeme od koga Stara Srbija moći će videti valjan plod, koji je mora preporoditi jedanput i izvesti iz ove vjekovne letarđije", govorio je, obrazlažući svoju životnu nameru da osnuje školu u Prizrenu.

U isto ili približno isto vreme, ktitorstvo, prosvećenje i obrazovanje srpskog naroda bilo je osnovna preokupacija Kapetana Miše Anastasijevića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole D. Kikija, braće Krsmanović, Nikole Spasića, Luke Ćelovića i mnogih drugih industrijalaca, trgovaca, zanatlija, koji sagradiše brojne objekte i staviše ih u službu opšteg kulturnog i obrazovnog preporoda svog naroda. Ali Sima Igumanov je po mnogo čemu bio jedinstven.

OVAJ veliki dobrotvor rođen je u staroj srpskoj prestonici Prizrenu početkom 1804. godine u praskozorje srpske revolucije, od majke Jane i oca Andreja Đorđevića, poznatog trgovca po kome je dobio prezime Andrejević. Otac mu je važio za imućnog trgovca, davao je podršku svim vidovima borbe za oslobođenje od Turaka, "pozamašno je finansirao Karađorđa" i ustanike, zbog čega je izgubio dosta imetka. To ga je koštalo i života. Prema nekim izvorima, za vreme dahija dopremao je oružje čak i u Beograd i krio ga u jednom podrumu na Zereku. Koristio je svaku priliku da pomogne i zaštiti svoje sunarodnike, koji su bili ugnjetavani na razne načine. Njegova dva srednja sina, Kraguj i Petar, pridružili su se Karađorđevim ustanicima i učestvovali u bojevima.

Zbog pomoći ustanicima Andrej je utamničen, zlostavljan i mučen, i jedva živ pušten kući, gde ubrzo umire. Nedugo zatim umrla je i njegova supruga.

SIMA ostaje siroče, jedini spas nalazi u crkvi Svetog Marka u Prizrenu kod najstarijeg brata Apostola, sveštenika te crkve, koji će kasnije postati iguman Aksentije. Aksentije je bio stariji od svog najmlađeg brata dvadesetak godina, pa je Sima prirodno osećao neku vrstu poštovanja i autoriteta prema bratu. Druga dvojica braće, Kraguj i Petar, nisu mu ostali ni u sećanju jer je imao jedva dve godine kada su otišli kod Karađorđa. Oni su se našli u grupi ustanika koji su posle propasti Prvog srpskog ustanka napustili Srbiju i sa Voždom prebegli u Austrougarsku i Besarabiju. Jedno vreme su živeli u Hotinu i Kišinjevu, a kasnije su se vratili u Topolu.

Mali Sima je svima bio poznat kao igumanov brat, tako su ga i zvali. Kasnije je to postalo njegovo drugo prezime. U jednom periodu života, dok je radio u Rusiji, bio je poznat po nadimku Prizrenac, pa mnogi nisu znali njegovo pravo ime i prezime.

PRETPOSTAVLjA se da je Sima Andrejević Igumanov ostao u crkvi do smrti brata Aksentija 1825. godine, što se poklapa i sa zapisima njegovih biografa Pante Srećkovića i Petra Kostića, kao i ruskog konzula u Prizrenu Ivana S. Jasterbova, koji je ostavio vredne beleške o svom službovanju u tom delu Otomanske imperije.

Iguman Aksentije je bio jedan od najuglednijih Srba u Staroj Srbiji. Ostavio je vredne zapise o životu i prilikama u Staroj Srbiji, na osnovu kazivanja starih ljudi i svoje bake Nerandže. Ta kazivanja bila su naročito inspirisana dešavanjima vezanim za seobu Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine. Kako je zabeležio iguman Aksentije, narod je tu seobu, koja je bila posledica surovog života i progona, upamtio kao tragičan događaj koji je obezglavio Srbe i dodatno oslabio njihov položaj.

DOK je boravio u crkvi, Sima je izučio trgovačku školu, ali ga u početku taj poziv nije privlačio pa je sa dvadesetak godina, posle smrti brata igumana, počeo da radi u prizrenskoj fabrici duvana, na reci Bistrici. Bio je ortak sa lokalnim trgovcem Đorđem Murićem. Posao je išao dobro nekih desetak godina. Glavne poslove u Prizrenu tada su držali Srbi, što je bila tradicija vekovima unazad. "Oni su preko Beograda odlazili u Budim, Peštu, Beč i stizali čak do Poljske i Rusije", kaže Vladimir Bovan u knjizi "Sima A. Igumanov, život i delo". Kako je vreme prolazilo, ekonomski položaj Srba je slabio, naročito posle Prizrenske lige 1878. godine.

Zbog jednog događaja na koji nije mogao da utiče, Sima je izgubio sve. Naime, kada su u Carigradu otkrili da lokalna turska vlast u Prizrenu ne uplaćuje prihode u centralnu kasu, privremeno su zatvorili nekoliko malih fabrika i uveli obavezu da im se porez plati retroaktivno. To je važilo za sve, pa i za one koji su plaćali redovno. Skoro svi mali fabrikanti su bankrotirali, pa i Sima Igumanov. Prema raspoloživim podacima, to se desilo oko 1836. godine.

SIMA je morao da potraži drugi posao. Rešio je da se sa još nekim ortacima oproba u prodaji pijavica koje su bile veoma tražene u evropskim banjama kao lek za regulisanje krvnog pritiska i u druge medicinske svrhe. Tretmani sa pijavicama i danas se koriste u alternativnoj medicini. Oni su zakupili bare i jezera u okolini Bitolja, a pijavice su prodavali preko jednog francuskog trgovca. Čim je posao postao unosan, bitoljski paša Ahmed Ćosja je organizovao zaplenu jednog velikog transporta pijavica, što je Simu uvelo u još jedan bankrot i sudske sporove koji su trajali više godina.

Proveo je pet meseci u zatvoru, a u spor su umešani i konzularni predstavnici Srbije u Carigradu.

Igumanov je zbog tog spora živeo u Carigradu oko pet godina, a posao sa pijavicama su preuzeli ljudi bliski Ahmetu Ćosji, što je očigledno bio njihov glavni cilj. Na kraju je presuđeno da se Simi Igumanovu isplati 25.000 groša, umesto 200.000 koliko je iznosio odštetni zahtev. Simi je međutim, isplaćeno svega 5.000 groša, jer je Ahmed-paša preminuo, pa je dalja isplata obustavljena.

Dok je bio u istražnom zatvoru, Sima je upoznao prijatelja svoga brata igumana Aksentija, Kurtiš-agu Agalarskog. Brinući i za svoju sudbinu, Kurtiš-aga je Simi dao na čuvanje hiljadu turskih zlatnika (menduhija), da može sa njima da posluje i da mu ih vrati za godinu dana, a ukoliko se agi nešto desi da ih vrati njegovoj porodici.

Pozivajući se na zapise Siminih biografa i savremenika Petra Kostića i Pante Srećkovića, Vladimir Boarov navodi da je Sima novac za godinu dana dobro oplodio i zaradio još hiljadu zlatnika. Kada je njegov porodični prijatelj izašao iz zatvora, Sima mu je vratio novac, a sa zaradom koju je ostvario ušao je u novi posao. Period posle odlaska iz Prizrena u Bitolj i Carigrad bio je za Simu izuzetno težak.

Preporučujemo

Feljton

0 0

BARLOVCI OSVAJAJU BEOGRAD: Mihailo je bio upravnik dvora i upravitelj Varoši, a Jovan je podigao prvu fabriku kože i obuće

04. 08. 2020. u 19:23

Feljton

0 0

ZABORAVLjEN VELIKI DOBROTVOR: Razočarani Anastasijević povukao se iz političkog života i otišao u Rumuniju

03. 08. 2020. u 19:11

Feljton

0 0

NASTANAK IMPERIJE: Uspon "dunavskog Rotšilda"

02. 08. 2020. u 13:27

Feljton

0 0

KO JE KAPETAN MIŠA ANASTASIJEVIĆ: Kralj soli rastao pored Dunava

01. 08. 2020. u 21:25

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije