NAJVEĆA NOVINARSKA PATKA: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (16)

JEDAN od autora koji je krenuo u Bosnu i Hercegovinu da napravi svoje priče o srpskim masovnim silovanjima bio je i Martin Letmajer, novinar švajcarskog lista "Veltvohe", koji kaže: "Tih jesenjih dana svoju pažnju sam u potpunosti usmerio na jednu 'storiju': priču o sistematskom srpskom silovanju muslimanskih žena, koje su njihovi mučitelji prisiljavali i na rađanje.

foto Printskrin

O tome je razgovarao i sa Janom. Zamolio sam ovu Muslimanku da mi navede logore u kojima se ova silovanja događaju. Bili su mi potrebni podaci o mestu, kako bih mogao dalje da istražujem.

Jana nije znala ni za kakve logore, mada je razgovarala sa mnogim silovanim ženama. Insistirao sam, jer je zapadna štampa otkrila mnoge grozote koje se u logorima događaju.

Jana mi je, konačno, izjavila u kameru: 'Sve ove žene su silovane, na najužasniji način. A šta kaže vojska: Morate da rađate srpske dečake i devojčice. Šta se, međutim, događa ovde u Banjaluci? Srpskim ženama nije dozvoljeno da pobace. Ali, kada na ginekološko odeljenje odu muslimanske žene, zahvat se uradi, a istovremeno ih sterilišu, kako nikada ne bi mogle da postanu majke.' ... Već sam video radni naslov moje nove reportaže: 'Prinudna sterilizacija muslimanskih žena - novi vrhunac etničkog čišćenja' ... to već može da pretenduje na Pulicerovu nagradu.

NEMA nikakve sumnje da bi svi na Zapadu moj izveštaj, da sam ga zaista i načinio, smatrali ozbiljnim. A naročito u kasnu jesen 1992. godine kada je svaki dnevni listu u svetu na naslovnoj strani izveštavao o logorima za silovanje, a zapadni parlamenti održavali specijalna zasedanja posvećena ovoj temi... Tu sam naišao na granice novinarstva, bar onakvog kakvim sam se ja bavio. Mada sam imao dovoljno materijala za televizijski prilog, koji je u svet mogao da lansira atraktivnu glasinu, uzdržao sam se od toga. Novinar je obavezan da proverava informacije...

U Međugorju, delu Bosne koji su okupirali Hrvati, tokom leta smo upoznali Aleksandru Štiglmajer, koja se nešto kasnije proslavila kao autor brojnih članaka o masovnim silovanjima, koji su privukli pažnju. (Uporedi 'Veltvohe'od 5. 11. 1992, 'Poniženje kao oružje: u Bosni i Hercegovini vrše se sistematska silovanja kako bi se potkopao moral protivnika - totalna degradacija žene na nivo robe'.) Ona nam je već tada ispričala da je čula vest o silovanju žena i o logorima za silovanja. Tražila je svedoke, ali bilo ih je 'prokleto teško' naći. Kada bi i našla žene koje su o ovome mogle da posvedoče, one su retko govorile.

TADA smo planirali da zajednički napravimo TV-reportažu. Nemačka televizijska stanica SAT 1 pokazala je interesovanje za ovo. Poduhvat je propao zato što je odgovorni urednik u SAT 1 smatrao da jedan ili dva intervjua sa žrtvama još ne predstavljaju reportažu.

Smatrao je da je priča previše 'tanka'. Utoliko sam bio više začuđen kada sam u novembru ovu 'tanku' priču pročitao u 'Veltvohe'.

Izveštaj Aleksandre Štiglmajer utro je put sličnim izveštajima na nemačkom govornom području. Članak iz 'Veltvohe' prenesen je u brojnim dnevnim listovima. Rezulatate svojih istraživanja kasnije je iskoristila i za udarnu reportažu u 'Šternu'. Na nju se poziva i 'Cajt'. Njena je zasluga što je silovanje u Bosni postalo tema za političare u celom svetu, ali pre svega u Nemačkoj i Švajcarskoj.

SADA smo mi želeli da otkrića koja su objavljena u člancima u 'Veltvohe', 'Šternu', 'Cajtu', 'Zidojče cajtungu' i berlinskom 'Tagescajtungu', 'potvrdimo' na srpskoj strani. Najpre smo krenuli da utvrdimo nešto bliže o mukama 40-godišnje Bosanke Besime iz Donje Gradiške, u blizini grada Doboja. Sa Besimom je Aleksandra Štiglmajer započela svoju udarnu priču u 'Šternu', a na Besimu smo naišli i u drugim listovima kao što su 'Veltvohe' i 'Cajt'. Besima je, po tvrđenju Aleksandre Štiglmajer, šest nedelja držana u zarobljeništvu u srpskim logorima, od kojih je poslednji bio školski centar 'Đuro Pucar Stari' u Doboju.

Aleksandra Štiglmajer je u 'Šternu' i drugim listovima pisala da je logor u kome je bilo zatvoreno 2.000 muslimanskih i hrvatskih žena, služio samo jednom cilju, totalnom ponižavanju. 'Ponižavali su nas na svaki mogući način, držali su nas u toj mračnoj gimnastičkoj sali, bez svetla, kao stoku, i stalno iznova silovali', glase Besimine reči koje se u člancima navode.

U BERLINSKOM 'Tagescajtungu' od 2. 12. 1992, Erih Ratfelder objavio je intervju sa Ragibom Hadžićem, rukovodiocem 'Centra za istraživanje ratnih zločina' u Zenici. Na pitanje koliko bordela postoji, Ragib je nabrojao nekoliko, a zatim rekao. 'U Doboju je to jedna privatna kuća, njen vlasnik je Milan Kerkes.'

Pitanje: Srbi u privatnim bordelima drže žene protiv njihove volje?

Odgovor: Kerkesova žena traži (obratite pažnju na sadašnje vreme) muslimanske žene i devojke za oficire. To nije ništa iznenađujuće, jer se priča da je te usluge koristio i general Mekenzi iz Unprofora.

Potražili smo Milana Kerkesa, koga rukovodilac 'Centra za ispitivanje ratnih zločina' optužuje kao ratnog zločinca. Utvrdili smo da je Milan Kerkes, rođen 15. 5. 1957, a da je 12. 7. 1992. poginuo u ratu. Bio je oženjen Muslimankom Zahidom Kerkes, rođenom Aličić, i radio je u policiji. Imaju jedno dete. Šef policije Andrija Bjelošević nas je uveravao da među stanovnicima Doboja ne postoji nikakav drugi Milan Kerkes. Bio je predusretljiv, pomogao nam je da pronađemo Zahidu Kerkes i pozvao je u policiju.

BILA je to plavokosa žena, rođena 27. 5. 1960, u crnini zbog smrti svoga muža. Šef policije Bjelošević je Zahidi objasnio zbog čega je pozvana. Rekao joj je da smo mi nemački novinari koji tvrde da u novinama piše da je njen poginuli muž bio ratni zločinac. Da je u svojoj kući držao prinudni bordel, u kome su muslimanske devojke silovali srpski vojnici. Oni, rekao joj je, tvrde da ste vi, gospođo Kerkes, u bordel dovodili devojke. Lice Zahide Kerkes postalo je bezizražajno. Počela je da plače, a onda je, gušeći se u suzama, promucala: 'Kako samo mogu, ko samo može...'

SUTRA: LIKVIDACIJA SOPSTVENIH GRAĐANA

RADI li se kod ovih 'masovnih silovanja' o najvećoj podlosti savremenog sveta, ili pak o najvećoj novinarskoj patki poslednjih godina? Ovo smo pitanje bezuslovno hteli da razjasnimo i nastavili smo dalje da istražujemo kao ludi...

Tada sam vodio razgovore sa brojnim glavnim urednicima televizijskih emisija iz inostranstva (NTV, ZDF, SAT1, DW itd.), ispričao sam im o rezultatima svojih istraživanja. Niko nije ni sumnjao u rezultate mojih istraživanja, ali tada se niko nije usuđivao ni da se okrene protiv javnog mnjenja. Onaj ko bi posumnjao u logore za silovanja, izlagao se opasnosti da bude napadnut kao neko ko opravdava silovanja i prijatelj je Srba.

Pošto još nema nikakvog dokaza za sistematsko silovanje 50.000 žena u logorima, uveren sam da je ono što je u svoje vreme prezentovano čitaocima i gledaocima - i što je političare prinudilo na akciju - predstavljalo neozbiljno novinarstvo."

Preporučujemo

Feljton

2 3

BOLESNE UMOTVORINE MEDIJA: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (6)

23. 10. 2020. u 20:00

Feljton

0 1

DOBRI I LOŠI MOMCI NA DELU: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (5)

22. 10. 2020. u 05:00

Feljton

0 1

OBMANjIVANjE UZ POMOĆ EKSPERATA: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (4)

21. 10. 2020. u 19:48

Društvo

2 8

HRVATI OBRUKALI TITA U VAŠINGTONU: Titova poseta Ričardu Niksonu i vrela zagrebačka politička jesen

24. 10. 2020. u 07:00

Društvo

0 4

STVARANjE ZEMLjE BEZ BUDUĆNOSTI: Kako je hrvatsko rukovodstvo uz Titovu pomoć iznudilo promene koje će razgraditi Jugoslaviju

22. 10. 2020. u 07:00

Društvo

0 5

"BRATSTVO I JEDINSTVO" POROĐAJNA MANA: Hronologija nastanka šovinističkog masovnog pokreta u Hrvatskoj

21. 10. 2020. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije