Feljton

MAČVA PUNA GROBOVA I OČAJANJA: Austrijanci pucaju na sve - vojnike, civile, čak i na pse

Арчибалд Рајс

13. 01. 2021. u 18:00

ŠABAC je branilo 8.000 ljudi pod komandom pukovnika Miškovića. Inženjerskoj trupi stoji na čelu pukovnik Vasić, odličan pirotehničar, belgijski đak i divan govornik.

МАЧВА ПУНА ГРОБОВА И ОЧАЈАЊА: Аустријанци пуцају на све - војнике, цивиле, чак и на псе

Foto arhiva

On me poziva da prisustvujem jednoj malo delikatnoj operaciji: da polažemo mine u Savu, te da se bace u vazduh austro ugarski monitori. Razume se samo po sebi da sam prihvatio poziv sa oduševljenjem. U 18 sati uveče, spustili smo se ćuteći i u malim grupama ka carinarnici na obali reke. Radilo se o tome da se ne probudi pažnja neprijatelja koji, u Klenku, ima odlične osmatračnice.

Na putu, čujemo dva monitora koji silaze niz Savu. Carinarnica je već prilično stradala od bombardovanja, ali ona još uvek predstavlja dobar zaklon. Iza zgrade, čamci su spremni da budu pušteni u vodu. U svemu, nas ima oko pedeset ljudi i, dok pukovnik i oficiri ispituju dogledima Savu i jedva vidljive obale u mraku koji se spustio, vojnici pripremaju svoj posao, top grmi od Drenovca i daleke rakete osvetljavaju nebo. Ali u Klenku ima jedan reflektor i on s vremena na vreme baca svoj sjajni snop na našu obalu. Onda ceo svet poleže u žurbi. Najzad, sve je gotovo i vojnici delikatno spuštaju čamac u vodu. Reflektor se ipak vraća k nama i, ovoga puta, ne napušta više naš položaj.

ŠVABE su bez sumnje nešto primetile. Operacija je propala i ne preostaje nam ništa drugo nego da se povučemo iza carinarnice, jer će nas bombardovati. Zaista, jedva su prošla dva minuta, i prvi šrapnel rasu svoje kuglice po šupljem krovu zgrade; posle prvog šrapnela, naiđe mnoštvo drugih. Ali niko nije pogođen i kad su austrijski topovi prestali da sipaju vatru, vratismo se u varoš da večeramo u apoteci i da pijemo odlični Heres, zaštićen, u svojoj trbušastoj velikoj flaši, od neprijateljskih Grla koja su tuda nailazila, etiketom na kojoj je bila napisana krupnim slovima reč Otrov.

Oko ponoći, jedan od dva monitora koje smo videli kad su prošli, naišao je pred Šapcom na jednu minu i odleteo u vazduh. To je prvi od sedam monitora koji je uništen. Naše granate nisu dotle mogle ništa da učine protiv jakog oklopa ovih brodova; još nismo imali naročitih granata. Cele noći, uostalom, neprijatelj je produžio da bombarduje varoš, naravno sa jedinim rezultatom da razruši nekoliko kuća neboraca.

JABUKE VOJVODE STEPE

U LIPOLISTU je Glavni Stan armije vojvode Stepe Stepanovića. On sam me je primio u nekoj vrsti utvrđenja fabrikovanog od praznih sanduka od municije, i bez krova. Tu on radi sam preko celog dana, jer voli samoću i ne voli da ostane u zatvorenoj sobi. On me ljubazno poziva da podelim sa oficirima ručak kome on sam predsedava - kasnije na Solunskom frontu jeo je sam pod svojim šatorom ili u svojoj kancelariji - i on mi je ponudio lepih jabuka koje su mu doneli seljaci. Izgleda da je to bila naročita ljubav, jer princ Aleksandar će me zapitati kasnije "šta sam učinio vojvodi da mi je ponudio jabuke".

AUSTRIJANCI, koji su u Klenku, nervozni su. Oni pucaju na sve što vide, vojnike, stanovnike, kola i, čak, na pse. Desilo se tako da deca, bezbrižna pored svega bombardovanja, nalaze jednu kučku, okruženu celim bataljonom pasa. Deca se odmah setiše da može da se istera šega sa Švabama. Kamenicama, najuriše kučku, praćenu njenim obožavaocima, na jedno mesto koje se dobro vidi sa neprijateljskog privezanog balona. Tu ceo čopor pasa pušta srcu na volju, u bučnom i šaljivom prizoru. Ali ne za dugo, jer, jedan za drugim, prskaju tri šrapnela i rasteruju za tren oka jadne džukce, od kojih jedan ima nogu manje.

Grb varoši Šapca nosi danas francuski i čehoslovački ratni krst. On ih može gordo nositi, jer su ih varoški stanovnici dostojno zaslužili. Saginjao sam se nad onim okrvavljenim telima da saznam šta se u njima zbivalo. Iz njihovih razderanih grudi otimao se samo jedan uzvik "Živela Srbija!"

Šabac nije daleko od Lipolista i mi stižemo tamo brzo našim automobilom. Lipolist je jedno od onih mačvanskih sela koja izgledaju da nikad nemaju kraja, jer je svaka kuća okružena velikim voćnjakom, ograđenim rđavo otesanim daskama, i jer su sve kuće na rubu jednog, kadgod dva puta. To je pre rata bilo bogato selo, kao što su gotovo sva sela u Mačvi, glavnoj žitnici Srbije. Ali sada, kako je sve tužno!
AUSTRO-Mađari su tuda prošli. Eno kuće Marinkovića, išarane kuršumima. Seljaci i seljanke sklonili su se u ovu kuću, malo jaču od ostalih; Švabe su pucale na njih kroz prozor kao na zečeve: pet ubijenih i pet ranjenih! Druge od ovih životinja ušle su kod Marte Stojković, čiji je muž na frontu. Opljačkali su celu kuću i ubili, iz pušaka, njenog 12-godišnjeg dečka Veselina, pa njegov leš prikovali za vrata gde je ostao dva dana. Sama majka je ranjena u kuk i nogu bajonetom. U mnogim voćnjacima vidim male humke u koje je poboden krst i bačeno nekoliko cvetova. To su grobovi austro ugarskih žrtava za koje Austro-Mađari nisu dozvolili da se sahrane na groblju. Ovi varvari su čak zatrpali nekoliko mučenika u jarak pored puta.

Sunce je bilo selo i ja sam čuo žalostivi "jao" žena koje su plakale na improvizovanim grobovima njihove dece i muževa. Noć se spustila. Pod nebom punim zvezda vatre pred vojničkim šatorima osvetljavaju grube likove ljudi koji su se okupili oko rasplamtele vatre i koji tiho pevaju. Pored crkve, na jednom svežem grobu, treperi plamen jedne velike sveće. To je grob jednog majora i jedna pobožna ruka zapalila je ovu sveću, donesenu iz Šapca.

UJUTRU je pala gusta magla. Velike topole i jablani izbijaju iz magle kao suve avetinje. Duž puta od Lipolista do Petkovice nalaze se tragovi bezobzirnog bekstva Austro-Mađara, proteranih sa Cera: ispreturana kola, brdski topovi, komordžijska kola, leševi konja, i, po jarcima, utopljeni u vodi leševi u sivoplavoj uniformi. Nedelja je, i mnoge seljanke promiču putem da potraže svoje rođake i prijatelje po drugim selima. Sve nose hranu, zamotanu u peškir, a uveče, kad se budu vraćale, nosiće drugu koju će dobiti na poklon. Na ulazu u selo Petkovicu čeka nas kmet Pantelija Marić. U njegovoj opštini pobijeno je 56 osoba, tri su ranjena, a 26 je odveo neprijatelj. Žrtve su naročito starci i sasvim mladi dečaci. Opština, kao i škola izgorele su. Neprijateljski vojnici su nosili sobom male lonce, čijom su sadržinom prskali kuće i palili ih šibicom. Odmah je sve bilo u plamenu.

Pođimo sa ovog mesta očajanja, i evo nas Ribare, koje je samo jedna duga ulica sa kućama sa obe strane puta i sa voćnjacima koji se duže u beskraj. Svuda pustoš: 30 zapaljenih kuća i 200 ambara! 58 osoba je pobijeno, a tri ili četiri ranjeno bajonetima ili iz pušaka. Mladi dečaci, Dragutin Krsmanović i Dragomir Pavlović pričaju nam da im je, kad su se Austro-Mađari približavali, jedna seljanka rekla da beže, jer Švabe ubijaju sve mladiće. Oni su poslušali taj savet, ali kad su se vratili u selo, našli su svoje očeve ubijene. Ljubomir Tarlanović, momak od 17 godina, bio je ranjen bajonetom u leđa. On je onda pobegao u svoju kuću i vojnici su pucali na njega, ali ga nisu pogodili. Dotle, njegov mali brat Mihailo još se nalazio na ulici. Vojnici su ga isprobadali bajonetima. On je pao i zverovi iskaljuju na njemu sav svoj bes. Njegov leš je nosio 15 rana!

SUTRA: Divljaštva vojske cara Franje

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
HITNO SE OGLASIO KREMLJ Posle optužbi da je Rusija oborila azerbejdžanski avion: To niko ne treba da radi!

HITNO SE OGLASIO KREMLj Posle optužbi da je Rusija oborila azerbejdžanski avion: "To niko ne treba da radi!"