SVAĐE SA SOPSTVENOM ISTORIJOM: Šta bi se dogodilo da se Srbi 1915. nisu povukli, nego predali?

Miloš Ković

13. 02. 2021. u 18:01

EPSKE razmere srpskog povlačenja iz 1915. kao da su prisilile srpske istoričare na oklevanje i uzdržanost.

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

Foto Arhiva

Smireni akademski iskaz ne može da dostigne snagu kojom su ovaj događaj opisali književnici i učesnici - Branislav Nušić, Rastko Petrović, Dragiša Vasić, Stanislav Krakov, Stevan Jakovljević.

Današnja istoriografija nastoji da se, u proučavanju Prvog svetskog rata, okrene od junaštva i patriotizma vojnika ka stradanjima i svakodnevnim iskustvima civila, izbeglica, žena i dece, ratnih zarobljenika. Jedan od aksioma političke korektnosti danas, naime, glasi da je patriotizam najčešće štetan i da je rat besmisleno stradanje.

Ukrštanje različitih perspektiva, međutim, veoma je izazovno i korisno u proučavanju ratnih zbivanja. U ovom feljtonu zato nikome neće biti oduzeta reč, pa ćemo poslušati šta o svojim iskustvima iz 1915. godine imaju da kažu kralj Petar Karađorđević, njegovi oficiri i vojnici, srpski i saveznički ministri i diplomate, pripadnici savezničkih misija, ratni zarobljenici, deca iz izbegličkih kolona. Nastojaćemo da, što celovitijim pristupom, prevaziđemo u srpskoj istoriografiji uobičajenu podelu na vojnu i diplomatsku istoriju Prvog svetskog rata.

Ravnodušnost prema svojoj zemlji

IZ PERSPEKTIVE 2016. godine, posle sloma Jugoslavije, usred današnjeg razaranja Srbije, Crne Gore i osporavanja samog postojanja Republike Srpske, pobede iz doba 1912-1918. izgledaju nam, naravno, kao porazi. No nisu li pravi predmet ove rasprave ipak, ratovi u kojima je razbijena Jugoslavija, a ne Prvi svetski rat koji je doveo do njenog stvaranja? Govorimo li ovde o nama, o našoj ravnodušnosti prema sudbini sopstvene zemlje, ili o našim precima koji su pokazali kako se brani otadžbina? Ne opravdavamo li sopstvenu slabost i nesposobnost time što za sve optužujemo svoje velike pretke? Zar nismo sjajne dvorove, koje su nam oni ostavili, pretvorili u kmetske straćare? Jesmo li kadri da njihove mačeve izvučemo iz kamena? Zar nismo njihove stegove već prodali u bescenje?

JOŠ jedan trend u savremenoj istoriografiji, koji može da bude plodonosan u proučavanju srpskog Velikog rata, jeste uočavanje krstaškog mentaliteta u uobličavanju ratnih ciljeva i ratnoj propagandi zaraćenih zemalja. U tim okvirima, izučava se retorika i praksa "civilizatorske misije", "humanitarnih ratnih ciljeva", podela na civilizovane narode i varvare, koje treba kažnjavati i kultivisati. Pohod Centralnih sila na Srbiju, započet mnogo pre 1914, može da posluži kao dragoceno istraživačko polje za ove teme. Ni odnos saveznika prema Srbiji, kako će se videti, nije bio lišen ove vrste retorike i političke prakse.

Sve što su uoči i za vreme ratnih operacija 1915. preduzimale srpska kruna, vlada i vojska zasnivalo se na veri u pomoć saveznika. Ratni plan Srba počivao je na savezničkoj podršci i sadejstvu. Kada su ratne operacije započele, početkom oktobra 1915, pomoć, podrška i sadejstvo potpuno su izostali. Ta činjenica nametnula je niz pitanja, na koja je trebalo odgovoriti. Kakvi su bili odnosi između Saveznika i Srbije uoči i za vreme ratnih operacija 1915? Da li je Srbima pomoć uopšte bila obećana? Koliko je izostanak savezničke pomoći važan za razumevanje i tumačenje srpskog sloma iz 1915?

PREDUBOKA je provalija koja Srbe iz 2021. razdvaja od njihovih predaka iz 1916. U međuvremenu, samo na tlu Srbije, živeli su u pet država i pretrpeli najrazličitije identitetske eksperimente. Svako, naravno, ima pravo da o prošlosti razmišlja na svoj način. Ipak, posle obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, usred opšte klonulosti i obeshrabrenosti, u srpskoj javnosti neobično su učestale svađe sa sopstvenom, nacionalnom istorijom. Zar Srbija ipak nije bila kriva za Sarajevski atentat i za Prvi svetski rat? Zar odluka iz 1915. o povlačenju, umesto predaje, nije bila početak samouništenja i propasti? Zar stvaranje Jugoslavije nije obesmislilo sva stradanja i junaštvo srpskih vojnika od 1912. do 1918?

Štaviše, da bi se razmišljalo na tako obeshrabren način, potrebno je da poverujemo da nesrećna današnjica predstavlja konačnu reč, poslednju mudrost istorije. Drugim rečima, potrebno je da zaboravimo da ni današnje, trenutno stanje stvari neće biti večno. Zato nas Mark Blok, junak Prvog svetskog rata, koji će u Drugom svetskom ratu dati život za Francusku, upozorava da je najveći greh istoričara anahronizam - nametanje sopstvenih stavova i merila ljudima prošlih doba. "Jesmo li toliko pouzdani u sebe same i u svoje vreme? - pita nas, profesorski strpljivo, Mark Blok." I mudri Jakob Burkhart nas podseća da se "treba čuvati toga da svoje istorijske perspektive odmah smatramo za zaključke svetske istorije".

SA promenom odnosa snaga u svetu, koja je samo pitanje vremena, prestaće i srpski porazi. Hoće li se tada, kada Srbija obnovi svoje snage, iznova menjati i naša slika nacionalne prošlosti? Burkhart je u pravu kada tvrdi da procene o tome šta je "sreća" a šta "nesreća" nisu posao istoričara. Trebalo bi ih, drage volje, prepustiti publicistima, ili, u srpskoj tradiciji, kafanskim kozerima.

Među pitanjima koja se danas često postavljaju jeste i: šta bi se dogodilo da se Srbi 1915. nisu povukli, nego predali? Sećam se da sam se kao student, duboko u sebi, suprotstavljao svom profesoru Simi Ćirkoviću, kada nam je govorio da pitanja tipa "šta bi bilo kad bi bilo" nisu predmet akademske istoriografije. Potonju pojavu "alternativne istorije" u anglosaksonskoj istoriografiji dočekao sam sa entuzijazmom, kao potvrdu da sam tada bio u pravu. Pročitao sam ogled njenog korifeja, Najala Fergusona, u kome se tvrdi da bi Prvi svetski rat, da Britanija nije, kako on kaže, pogrešila i da je ostala neutralna, bio okončan pobedom ekonomski, tehnološki i kulturno prosperitetne Nemačke i njenih saveznika. Maleni izazivači nevolja, poput Srba, bi, zajedno sa Rusima i Francuzima, bili pregaženi. Ferguson nas podseća i da, sto godina kasnije, uostalom, živimo u vremenu trijumfa Nemačke i njenih saveznika iz 1914; sa njihovom pobedom u Prvom svetskom ratu smo, međutim, mogli da izbegnemo sasvim uzaludne užase komunizma, nacizma i Drugog svetskog rata. Kada sam zaklopio korice Fergusonove knjige, bio sam više nego zahvalan na lekciji koju mi je dao; moj profesor Sima Ćirković bio je u pravu.

TEMA ovog feljtona zato, nije preispitivanje da li je više od milion Srba poginulo uzalud i jesu li Srbi doneli dobru odluku kada su 1915, uprkos porazu i pogibiji, odlučili da nastave borbu. Svako, ponavljam, ima pravo na svoj odgovor i ne sporim da bi ova vrsta vajkanja mogla da bude tema zanimljivog teksta u novinama.

Ipak, mislim da pesma "Tamo daleko", nastala na Krfu, neposredno posle golgote, o ovoj temi može da nam kaže mnogo više od današnje, naknadne pameti. Moj stav o tome da li je trebalo nastaviti borbu ili se predati, čitaocu ne mora da bude važan. Zadatak istoričara nije da vrednuje i ocenjuje, ili da tuguje zbog propuštenih prilika. U feljtonu se, pre svega, nastoji da se razume, opiše i objasni, na osnovu vraćanja ljudi i događaja u njihov kontekst i njihovo vreme. To, a ne svađa s pokojnicima, predstavlja istinski izazov za ljudski duh.

SUTRA: NEŽELjENA ISTORIJSKA ULOGA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

SRAMNO PISANJE BRITANACA: Udarili na Mareja zbog Đokovića