MLADI REGRUTI KREĆU NA PUT: Nemci su odvodili u ropstvo i muško i žensko stanovništvo

Miloš Ković

05. 03. 2021. u 18:00

DEČACI su tih dana napuštali porodice i po naređenju države. Na sednici srpske vlade, održanoj 18. oktobra, odlučeno je "da se osim regruta od 1896. godine, pozovu iz okruga u koje je ušla neprijateljska (vojska) i klase 1897. i 1898. godine, organizuju vojnički i povuku u pozadinu.

МЛАДИ РЕГРУТИ КРЕЋУ НА ПУТ: Немци су одводили у ропство и мушко и женско становништво

Dečaci su se pridruživali vojsci / Foto Arhiv Beograda

Određeni su g. ministri prosvete, unutr.(ašnjih) dela, pravde i nar.(odne) privrede da to organizuju."

To je značilo da su na oružje pozvani mladići iz Poslednje odbrane, od 19, 18, pa i 17 godina. Dva dana kasnije, međutim, ministar unutrašnjih dela je naredio da se u pozadinu "evakuišu" i generacije rođene 1899. i 1900, "mladići od 14 godina pa naviše, ako i kada nastupi ta potreba". U naređenju je dalje stajalo da bi o njima trebalo da brinu ili njihove porodice, ukoliko su krenule u izbeglištvo, ili okružne komande, opštine i mesni odbori. Trebalo ih je, takođe, u pozadini raspoređivati kod "imućnijih ljudi na hranu i službu". Već 1914. Austrougari su srpske dečake odvodili u zarobljeništvo, ranjavali i ubijali.

GENERAL Pavle Jurišić Šturm je sada javljao da neprijatelj "iz zauzetih naših mesta odvodi u ropstvo i muško i žensko stanovništvo". Za desetkovanu srpsku vojsku pitanje popunjavanja redova novim generacijama regruta bilo je od životne važnosti.

Regruti će ući u sastav rezervnih trupa i biće pod komandom i staranjem ministarstva vojnog. Dečaci od 14 godina naviše, biće pod brigom ministra unutrašnjih poslova. Upravo činjenica da o njima neće brinuti Vrhovna komanda biće jedan od ključnih uzroka njihove propasti. Hrana, oprema i prevozna sredstva biće čuvani za borbene jedinice. Ne zna se čak ni koliko njih je prikupljeno u oktobru 1915; procene se kreću od oko 30.000 do oko 40.000. Vladimir J. Radojević, rezervni oficir koji će jedan deo regruta voditi sve do obala Albanije i Dobrosav J. Milenković, koji će prirediti za štampu memoarske rukopise Radojevića, međutim, daju precizan broj od ukupno 27.141 regruta. Podaci o drugoj grupi, mlađih dečaka, sasvim su oskudni. Jedan izvor pominje da ih je u povlačenju, do Prizrena, stiglo više od 10.000.

DRŽAVA U POVLAČENjU

U POVLAČENjE i izbeglištvo kreće i srpska država. Vojvoda Putnik je već 14. oktobra, čim su Bugari napali, uputio vladi poziv da napusti Niš i pređe u bezbednije Kraljevo, a potom, po potrebi, u Prištinu. Ona će, međutim, u Nišu ostati sve do 28. oktobra. U međuvremenu, 20. oktobra, vlada je uputila poslanike savezničkih zemalja, Rusije, Britanije, Francuske i Italije, u Kraljevo, a one iz neutralnih država u Čačak. Ruski i francuski poslanici, knez Grigorije Trubecki i Ogist Bop, opisali su polazak iz Niša, okićenog francuskim zastavama, udobnim vozom, dok su na krovovima vagona, na sanducima i balama, sedele srpske izbeglice. I on je masovan pokret izbeglica tumačio strahom, izazvanim austrougarskim zločinima. Primetio je da su u početku izbeglice iz severne i zapadne Srbije stizale u Niš, Aleksinac, Leskovac i Vranje. Bogatiji svet je uspevao da svoje porodice već tada pošalje u Solun. Potom, kada je napadom Bugara ugrožen sam Niš, počeo je pokret prema Zapadnoj Moravi, ka Kruševcu, Trsteniku, Kraljevu i Čačku.

VLADA će 30. oktobra odustati od regrutacije sedamnaestogodišnjaka, generacije rođene 1898. godine. Do tada je, međutim, veliki broj njih već bio stigao na odredišta i krenuo u povlačenje sa srpskom vojskom. Podeljeni u niške, kragujevačke i kruševačke trupe, zajedno sa muslimanskim regrutima iz Novih oblasti, zatvorenicima, vojnicima koji su prvobitno bili proglašeni nesposobnim za vojnu službu, oni će, po pukovima, počevši od 16. oktobra, krenuti u povlačenje iz logora u Aleksincu, Pirotu, Kruševcu, Nišu, Čačku, Gornjem Milanovcu i Kosovskoj Mitrovici. Bez komore, opreme i osnovne obuke, sa neredovnim sledovanjima hrane, pešačili su prema Bitolju, koji se nalazio na grčkoj granici, daleko od neprijateljskih linija. Sličnu sudbinu imaće 795 pitomaca Skopske podoficirske škole i 754 pripadnika Đačkog bataljona.

Istog dana kada su u povlačenje krenuli regruti, 16. oktobra, stiglo je naređenje da se za put spreme i zarobljeni austrougarski vojnici. Posle pobeda na Ceru i Kolubari, krajem 1914. godine, u Srbiji je naime, prema različitim procenama, bilo između 60.000 i 70.000 ratnih zarobljenika.

POKUŠAJI da se među njima regrutuju dobrovoljci u borbi za jugoslovensko ujedinjenje uglavnom su bili bezuspešni. Ubedljiva većina opredeljivala se za zarobljeništvo. Do kraja 1914. će, od oko 20.000 zarobljenika slovenskog porekla, u dobrovoljce stupiti samo 452 borca.

Tifus i ostale bolesti prepolovili su broj zarobljenika u Srbiji, pa ih je u povlačenje u oktobru 1915, krenulo između 35.000 i 40.000. Iza odluke da i oni budu povedeni u izbeglištvo stajala je namera da se spreči da, oslobođeni, pojačaju neprijateljske redove. Osim toga, prema procenama posmatrača iz redova Antante, Srbi su hteli da u očima saveznika sačuvaju utisak o vojničkom redu i državnom kontinuitetu za vreme povlačenja. Konačno, zarobljenička radna snaga mogla je da im zatreba, jer su oni i do tada korišćeni za radove na izgradnji i održavanju komunikacija.

PREMA podacima međunarodne komisije koja je brinula o zarobljenim austrougarskim oficirima u Nišu, u januaru 1915. bilo ih je 680, pri čemu je među njima bilo 150 Mađara, 145 Austrijanaca i Nemaca, 135 Čeha, 67 Hrvata, 40 Srba, 12 Poljaka, 10 Slovaka, 7 Rumuna, 7 Italijana i 5 "cionista", koji su se izjašnjavali kao "jevrejski državljani".

U trenutku polaska na put, 19. oktobra, u Nišu je bilo oko 600 zarobljenih austrougarskih oficira. To je bila procena jednog od njih, Mileta Budaka, docnije ustaškog ministra, koji je povlačenju zarobljenih austrougarskih "časnika" preko Albanije posvetio memoarsku knjigu, objavljenu 1941. u Zagrebu. Budak opisuje kako su oficiri, veseli zbog vesti o skorom slomu Srbije, ne sluteći šta ih čeka na ovom putu, postrojeni u rano jutro 19. oktobra. Većina srpskih vojnika, koji su ih čuvali, čudili su se njihovim šalama i smehu: "Oni su pametniji znali, da se 'Švabo' veseli što je Beograd pao i što Bugari nadiru, pa su nas gledali mrko i nepovjerljivo."

U ISTOM tonu Budak opisuje i potonje pešačenje od Niša ka Prokuplju: "Kud god smo prolazili, ljudi, žene, djeca i naši zarobljenici istrčavali su na cestu i promatrali nas nijemo kao stijene. Naši su se momci smiješili, pozdravljali nas i dobacivali nam svijetle, značajne poglede. Mi smo se razumjeli, jedan drugom u duhu stiskao desnicu i šaptao velike riječi."

"Velika se većina nas Hrvata nije manje radovala nesreći srpske države nego Nemci i Madžari", priznaje Budak. Ipak, sa kretanjem od Prokuplja ka Kuršumliji, kroz kišu i blato, veselje su smenili umor i brige. Među hrvatskim oficirima našla su se dva dobrovoljca, koji su se prijavili u srpsku vojsku. Budak i njegovi drugovi bili su ogorčeni, posebno zato što su znali da je jedan od njih do juče bio "frankovac i srbožder".

SUTRA: SRBIMA VEZANE I RUKE I NOGE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ODREKAO SE RUSIJE, OSTAVILA GA NAJLEPŠA TENISERKA SVETA! Pukao čuveni teniski brak