Feljton

FELJTON - VELIKI HRONIČARI BEOGRADA: Slobodan Marković, Momo Kapor, Slobodan Stojanović pripadali su elitnim generacijama Čuburaca

SLOBODAN Marković, književnik, pesnik, novinar, slikar i boem, sa pseudonimom Libero Markoni, rodio se 26. oktobra 1928. godine u Skoplju, gde mu je otac bio oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije.

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ХРОНИЧАРИ БЕОГРАДА: Слободан Марковић, Момо Капор, Слободан Стојановић припадали су елитним генерацијама Чубураца

Slobodan Marković na Hilandaru 1964. godine / Foto iz knjige "Vračarci krstaši"

Detinjstvo je proveo u Peći i Beogradu, gde je 1943. maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, kada je kao "komunistički omladinac" bio deportovan u popravni logor u Smederevskoj Palanci.

Objavio je preko 60 knjiga - 32 knjige poezije, šest knjiga proze, pet drama, tri putopisa, jedan filmski scenario, dva TV scenarija, četiri reportaže, 12 prepeva, dve antologije, jednu knjigu o kulinarstvu, jedan esej i brojne predgovore, pogovore... Niko nikada nije saznao kada, u koje vreme dana i noći je uspevao da napiše ovolike knjige.

Prvu zbirku pesama, "Posle snegova", objavio je 1949, a poslednju, "Južni bulevar", 1990. godine. Mnoge njegove knjige prevedene su na brojne svetske jezike. Njegov prevod pesama Sergeja Jesenjina smatra se najboljim prevodom Jesenjina na srpski jezik.

Inspirisao je mnoge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove (npr. "Jednom u gradu ko zna kom", muzika Angelo Vlatković, peva Lola Novaković).

Preko četiri decenije je radio u novinarstvu, najduže se zadržao u "Borbi", gde je objavljivao reportaže, putopise i feljtone. Imao je i svoju rubriku pod naslovom "Čuburska opservatorija". Novinarske tekstove ilustrovao je svojim crtežima. Ovenčan je mnogim nagradama, među kojima su Sedmojulska nagrada za životno delo, Zmajeva nagrada za poeziju, Nagrada "Svetozar Marković" za novinarstvo, Nagrada "Milena Pavlović Barili" za slikarstvo. Nisu ga mimoišla ni odlikovanja: Orden rada sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom.

Među prvima je otišao na Svetu Goru. Najviše je hodočastio po manastirima na Kosovu i Metohiji. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je još za života postao legenda. Umro je, ili je bolje reći, poginuo, u svojoj kući na Čuburi, stropoštavši se niz stepenice, 30. januara 1990. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Vladanovcu, Novom groblju u Beogradu. Danas na Čuburi njegovo ime nose jedna knjižara i skver na kraju Ulice Maršala Tolbuhina, sada Makenzijeve.

GALERIJA ZALjUBLjENIKA U ČUBURU

MOMO KAPOR: Tu negde u blizini, živeo je i iz života otišao, slikar i veliki pisac, veliki hroničar Beograda, baš kao da je u njemu rođen, taj genijalni Sarajlija - Momo Kapor. Mart je mirisao na Savu, na košavu i Beograđanke, a na dan kada je otišao otvorena je izložba njegovih crteža, pastela i ilustracija, koje do tada niko nije video, jer su ih čuvali prijatelji kojima ih je poklonio.

Sa tih crteža osmehivala se galerija zaljubljenika u Čuburu i Beograd, Mominih komšija, prijatelja, beogradskih lepotica, sagovornika iz Čuburskog parka i iz kafane, svih onih koji su ga nekada videli kako crta na računu, salveti, jelovniku... bilo čemu što mu se našlo pri ruci...

"Kada sam je video, stao mi je sat", sjajna rečenica kojom počinje jedna od njegovih brojnih knjiga, a to je zapravo bila najlepša izjava ljubavi njegovoj Ljiljani.

"Kada bi naš Momo poludio, ništa mu se ne bi videlo." Tako ga je opisala njegova strina iz Hercegovine.

MILAN Oklopdžić: Pre desetak godina, sledeći sudbinu čuburskih kafana, otišao je još jedan znameniti Čuburac. Otišao je Milan Oklopdžić, srpski književnik poznatiji pod nadimkom Mika Oklop.

Rođen je 1948. u Beogradu i odrastao na čuburskom asfaltu.Njegova životna putanja započela je na toj ne samo njemu čudesnoj Čuburi, na koju nije stigao da se vrati, jer se završila tamo gde su se rodila deca cveća - u Kaliforniji, u San Francisku.

Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, a već 1974. godine njegova radio-drama u izvođenju Ričarda Bartona otvara prestižni festival u Francuskoj. Kao dobitnik Fulbrajtove stipendije odlazi u Kaliforniju na master studije, a nakon diplomiranja se vraća u Beograd.

Tokom osamdesetih bio je deo kreativnog tima Dramskog programa Radio-televizije Beograd. Sarađuje na programima Petkom u 22, TV serijama, napisao je sedam pozorišnih predstava i desetine radio-drama. Prvi roman, kultni CABlues, objavio je 1981. U tadašnjoj Jugoslaviji prodat je u više od 100.000 primeraka. Potom objavljuje romane Video, Metro, Horseless, i Čubura u Kaliforniji. Njegove radio-drame izvođene su u Italiji, Francuskoj, Švedskoj, Irskoj, Nemačkoj.

U vreme kada se raspadala naša bivša zemlja, Mika Oklop je poleteo u neku Čuburu koju zapljuskuje Pacifik. Sredinom devedesetih iselio se tamo s porodicom i tu umro od srčanog udara u svojoj 59. godini. Srcemu je zaćutalo 2007, tamo gde je pokušavao da nađe svoju novu Čuburu.

Sve ovdašnje potrese uredno je registrovalo to njegovo srce. Tada bi nam pisao o sebi, o nama, o svemu i svačemu, a uvek je kroz te redove promicala Majka Čubura, njegov centar sveta, tamo gde se rodio.

U jednom intervjuu za list "Blic", krajem devedesetih, povodom odlaska iz zemlje izjavio je: "Otišao sam zbog galame nemuštih i ćutnje mudrih, zbog sive boje koja je prekrila naša bitisanja, zbog toga što je Beograd izgubio vrelinu i prestao da bude grad, zbog pištolja koje su deca nosila u školu umesto penkala. Otišao sam u trenutku kada je Srbija počela da jede samu sebe. Otišao sam zbog onog još goreg koje je, sasvim izvesno, nailazilo u talasima."

U Americi je primljen u PEN klub i stekao brojne ugledne prijatelje među američkim piscima i intelektualcima. Iz Kalifornije se javljao i pitao: "Šta se događa na našoj Čuburi?" A kada mu je književni i filmski kritičar Milan Vlajčić jednom odgovorio da "naše Čubure više nema", odsečno je uzvratio: "Nemoj to da mi pišeš. Vratiću se ovih dana." Nažalost, nije se vratio. Urnu sa njegovim pepelom položili smo jednog hladnog zimskog dana na Novom groblju, u blizini Aleje velikana.

SLOBODAN Stojanović: U sećanjima na život starog Vračara na Čuburi ne smemo zaboraviti Slobodana Stojanovića, dramskog pisca i filmskog scenaristu, dugogodišnjeg umetničkog direktora "krstaškog" Beogradskog dramskog pozorišta, proznog i dečjeg pisca, urednika dramskog programa RTS-a, profesora na Akademiji. Počeo je da stvara još kao gimnazijalac, kada je napisao svoj prvi roman, "Dva jelena". U studentskim danima napisao je prvu dramu, "Opasne vode", koja je izvedena 1962. godine na Festivalu malih scena u Sarajevu, gde je dobila prvu nagradu. Poslednju dramu, "Veliki dan", napisao je pred kraj života. U njegov široki opus spadaju i veoma popularne pripovetke.

Iza sebe je ostavio brojna značajna književna dela: "Dramatizacije", "Dramske restauracije", poznate TV drame i serije. Najpoznatija je serija od devet epizoda iz 1974. godine, "Više od igre", sa plejadom poznatih glumaca. Pripadao je elitnoj generaciji Čuburaca, a ovi redovi su ispunjeni sećanjem i poštovanjem prema njegovom delu, koje će s vremenom sve više dobijati na značaju.

SUTRA: VREME VELIKIH PROFESIONALACA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ALBANCI U ŠOKU: Ne mogu da veruju uz koju pesmu je Srbin ušao u ring u Tirani (VIDEO)

ALBANCI U ŠOKU: Ne mogu da veruju uz koju pesmu je Srbin ušao u ring u Tirani (VIDEO)