DUBOREZOM U DRVETU UKRAŠAVAJU HRAMOVE: Umetnost bivših štamparskih grafičara iz Gornjeg Milanovca (FOTO)

DUGO u noć, iz dve umetničke radionice za drvorez i duborez, čuje se tihi "glas" ručnih alata, ispod čijih oštrica decenijama nastaju širom Srbije poznate umetnine, relikvije pravoslavne, stilski pravoslavni nameštaj, predmeti za svečarsku upotrebu, ali sasvim drugačiji od drugih, na koje smo navikli.

Foto M.Bošnjak

Veštim rukama i neverovatnom maštovitošću, stvaraju ih Dragoljub Hadžić (71) i Dragiša Verbić (62).

- Samo smiren čovek može se baviti duborezom u drvetu - sa nekom čudesnom mirnoćom objašnjavaju njih dvojica.

- Među Psalmima u Bibliji, najdraži nam je Davidov, koji govori "smiri se, i Bog da me spasi". E, nas dvojica sve ovo radimo da nam se duša spase, i zato što smo iskreno posvećeni ovom radu.

Foto M.Bošnjak

NjIH dvojica su komšije i drugari u Gornjem Milanovcu, u tihom naselju iznad Norveške kuće, levo od Ibarske magistrale, koja preseca grad. Obojica su penzionisani štamparski grafičari, ali davno, još u "cvatu" svog radnog veka, zavoleše drvorez i duborez.

- Bavim se uglavnom srednjovekovnim duborezom. Naročito sam ga zavoleo 1990. u manastiru Visoki Dečani, a 1996. prijavio sam vlastitu duborezačku radionicu "Dveri". Njen naziv podrazumeva vrata u duhovnost i čovečnost. Nema, niti može imati veze sa ikakvom politikom. Ni moj ni Dragišin rad nema dodira s njom, naprotiv. Od te godine sam kompletima duboreza opremio deset crkava, dok sam pojedinačne, ili po nekoliko radova, uradio za više od 30 pravoslavnih hramova po Srbiji: manastirske crkve u Žiči, carskoj lavri u Sopoćanima, Vavedenju na Ovčaru, Dubrave na Zlatiboru, Crkvi Svetog Petra i Pavla u Petrovaradinu... U njihovim i još mnogim ikonostasima i pevnicama stoje moji duborezi.

Foto M.Bošnjak

ISTORIJA Hadžićeve čuture sa motivima Takovskog ustanka i Karađorđeve zastave, Foto M.Bošnjak

Putujem često, obiđem iskonska mesta naše vere i kulture - veli Hadžić, u umetničkim krugovima poznat kao Adžo. Radio je u nekadašnjoj štampariji "Budućnost".

LIST po list u foto-albumu njegovih radova, svaki sam za sebe "pripoveda" ispovest o Adžovoj posvećenosti i predanosti duborezu. Album zato, jer su sve te relikvije i umetnine u pomenutim i nepomenutim hramovima: Sto sa kivotom za mošti svetitelja, sarkofag za manje relikvije, dragocenosti... Originalne čuture sa motivima Takovski ustanak iz 1815. te Karađorđeva zastava, Sveti Đorđe ubiva aždahu, Marko Kraljević... Sitni duborez.
Njegov umetnički istomišljenik, Dragiša Verbić, je u penziju otišao kao grafičar u fabrici "Tetra Pak".

- Adžo mi je davne 1982. pomogao u savladavanju duboreza - priča Dragiša.

- U tim počecima, uzori su mi bili i sada pokojni Milenko Verbić iz mog rodnog sela Boljkovci, te Aleksandar Leso Petrović. Specijalizovao sam se za izradu nameštaja sa motivima pravoslavnim. Obilazim crkve i manastire, mnogima sam poklonio svoje radove. Najdraži mi je duborez, poklon Crkvi Svetog Nikole. Sva tri moja sina su privrženici ovog zanata, ili umetnosti, kako kažete: najmlađi Đurđe (21) voli duborez, Nikolu (28) i Stefana (30) privlači umetnički nameštaj.

I Adžo i Dragiša su članovi Udruženja umetnika Srbije i Crne Gore, koje zdušno neguje stare zanate, naročito ovakve.

NORVEŠKA KUĆA

- KAD je u našem komšiluku 1987. građena Kuća jugoslovensko-norveškog prijateljstva, sadašnjeg srpsko-norveškog, poznata svima kao Norveška kuća, od početka do kraja sam učestvovao u podizanju tog drvenog zdanja. S leve strane, simbolizuje pramac vikinškog broda, s desne srpski konak - veli Dragiša.

PROSVETLjENjE Dragoljub Hadžić, Foto M.Bošnjak

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije