SPOMENIK DOŽIVEO KRALJEVU SUDBINU: Kako su na Orjenu obeležili 10 godina od dolaska na presto Aleksandra Karađorđevića

PRVI avgustovski dan ovog vrelog gospodnjeg 2021. leta. Iz Hereceg Novog, autor ovog teksta i njegov školski drug Milan Milanović, univerzitetski profesor, ovog puta u ulozi vodiča, uputili su se na Orjen, najvišu primorsku planinu.

Foto Arhiva

Cilj je kota Orjensko sedlo, kod naroda poznatija kao Orjenska lokva, prirodni vodopoj. Reski planinski vazduh odgnao je i poslednje tragove mamurluka od prethodne noći, kada su novopečeni planinari, slavili okupljanje njihove generacije koja je pre pola veka položila "ispit zrelosti". Okupili su se te noći preživeli đaci koji su maturirali u hercegnovskoj gimnaziji 1970. i koji su prethodnih 50 godina širili slavu ove škole ne samo širom Jugoslavije, već su poneki stizali i na neke udaljene kontinente.

A još pola veka ranije, 1931, ovde na Orjenskom sedlu, na 1.600 metara nadmorske visine, 150 metara iznad Lovćena, koji ga je ipak natpevao, dakle pre ravno sto godina, prštalo je od posla na sve strane. Završavan je spomenik kralju Aleksandru I Oslobodiocu, povodom desetogošnjice stupanja na presto, pod komandom samoukog majstora Stanka Lepetića. Nedaleko od ovog obeliska, privodila se kraju i izgradnja planinske kuće tadašnjeg dubrovačkog planinarskog društva "Orjen".

Oskudna istorijska građa o ovom značajnom događaju s početka treće decenije prošlog veka ne omogućava da se rasvetle do kraja svi detalji nastanka ovog spomenika impozantnih dimenzija, koji je sa postamentom bio viši od tri metra, isklesan od prirodnog kamena, "majstorskom rukom čuvenog klesara-kamenoresca Stanka Lepetića, koji se na svojim djelima, originalnim i prepoznatljivim mnogobrojnim nadgrobnim spomenicima često potpisivao punim imenom kao `samouki rukodjejatelj`."

PO NEKIM zapisima "iz druge ruke" ovo obeležje je podignuto na inicijativu solunskih dobrovoljaca, meštana sela Kruševice, Krivošija i plemena Zubci, i sagrađeno je prilozima naroda sa obe strane hercegovačko-crnogorske granice. Prema tim istim izvorima, spomenik je podignut 20. septembra 1931. godine i na spomeniku je bilo uklesano: "U čast deset godina slavne vladavine Njegovog veličanstva kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Spomenik podigoše mještani Kruševica, Krivošija i Zubci". Ova verzija je najverovatnije izvededena iz pesme koja se pevala u narodu: "Kruševice, Krivošije, i junačko pleme Zupci, u jednome zagrljaju, podigoše spomen kralju."

Spomenuti univerzitetski delatnik, s početka ove priče, Milan Milanović, pored profesure na poljoprivrednim fakultetima, dobar deo života posvetiće proučavanju zavičaja, posebno rodnih Kruševica. On će u lokalnom arhivu pronaći proglas hercegnovske opštine od 10. avgusta 1931. godine iz čijeg sadržaja se može zaključiti da je svečano otkrivanje spomenika na Orjenu bilo šest dana kasnije.

"Građani! - piše u proglasu - "Na 16. avgusta ove godine čitav narod naše prostrane domovine najsvečanije će proslaviti desetogodišnjicu stupanja na presto svojih slavnih Predaka Nj.V. Aleksandra 1. kralja Jugoslavije."

IDEJA o podizanju ovog spomen-obeležja je po svemu sudeći nastala među Kruševičanima tri godine ranije kada je, u proleće 1928. godine, dve decenije nakon odlaska u Ameriku, u zavičaju boravio Vidak Novaković sa porodicom. Vidak je u "novom svetu" već bio ovenčan slavom uspešnog bankara i pripadao sloju imućnijih ljudi u Kaliforniji. O njegovom ugledu "s one strane okeana" ali i u otadžbini najbolje svedoči podatak da ga je kralj Aleksandar zvanično primio u i to za vreme odmora na Bledu.

I posle ovog susreta Novaković će ostati u komunikaciji sa kraljem preko Aleksandra Dimitrijevića, maršala dvora. U jednom od pisama Dimitrijeviću Vidak ga obaveštava da je u Kruševicama razgovarao sa ljudima o podizanju spomenika kralju na Orjenu i izričito kaže da će on sam finansirati podizanje spomenika i traži da mu se pošalje račun.

Sasvim je jasno da je troškove za izgradnju spomenika snosio "naš čovek iz belog sveta" uz pomoć brata Petra, ali neophodno je naglasiti da je narod ovog kraja dao svoj veliki doprinos podizanju ovog obeležja svojim dobrovoljnim radom. U kolektivnom pamćenju ostalo je zabeleženo da su na otkrivanju spomenika okupljene meštane orijenskih sela predvodili sveštenici: Vaso Novaković iz Kruševica, Đorđe Samardžić iz Krivošija i Sava Danilović iz Zubaca. U ime naroda sa primorja govorio je Jovo Sekulović, ugledni Bokelj, poznati knjižar i izdavač, poverenik Srpske književne zadruge i Matice srpske, kasnije i gradonačelnik Herceg Novog.

Odolevaće ovaj spomen čoveku koji je oslobodio ove krajeve od tuđina do kraja 1942. kada će Italijani demontirati i prebaciti na Crkvice. Po njihovoj kapitulaciji Nemci ga snose u Risan i tu ostaje do oslobođenja i dolaska nove vlasti. Tu mu se gubi svaki trag...

Danas se na mestu gde je bio kraljev spomenik vidi se samo postolje od grubo tesanog kamena, a ploča leži pored puta uz zid planinarskog doma.

TRI godine posle otkrivanja spomenika, kralj je krenuo 4. oktobra, sat pre ponoći, sa Topčiderske stanice u pratnji kraljice Marije, kneza Pavla i kneginje Olge, na put bez povratka. Plan puta je bio da se dvorskim vozom ide do Kosovske Mitrovice, gde su stigli sutradan oko 8 sati, a da zatim su put nastavili automobilima do luke Zelenika u Boki Kotorskoj, gde ih je čekao razarač "Dubrovnik", kojim je sutradan, 6. oktobra popodne, trebalo da krene za Marselj.

Foto Arhiva

SVEDOČANSTVO Kralj Aleksandar i "Generacija 70" u parku bivšeg hotela "Boka", Foto Arhiva

Posle obilaska Podgorice, Rijeke Crnojevića i Cetinja spustili su se do Budve, odnosno Miločera, gde je kraljica svom mužu i Pavlu i Olgi pokazala tek izgrađenu vilu. Potom su dva kraljevska para krenula ka Zelenici. Preko Tivta, stigli su u Lepetane oko 19 časova. Izašli su iz automobila i prešli u motorne čamce koji su ih prevezli preko zaliva, u Kamenare. Automobili su prebačeni catarama. Meštani Lepetana i Kamenara su od davnina čamcima prelazili sa jedne obale na drugu. Izgradnja manjih skela kojima su se pored ljudi prevozile i kočije, započela je 1898. godine. Osnivači ove vrste prevoza bili su meštani iz Kamenara, Špiro Milošević i Špiro Sekulović. Prvobitne skele (u lokalnom nazivu "catare") sastojale su se od dva čamca koja su bila spojena platformom od dasaka.

Već u 19.30, posle kraće vožnje uz obalu, dvorski karavan vozila stigao je u Zeleniku gde su se ukrcali na "Dubrovnik" da tu večeraju i prenoće. Uprkos umoru, posle putovanja, kralj je imao duže susrete s predstavnicima Herceg Novog čiju su delegaciju predvodili Mirko Komnenović i Niko Ćorović.

- Crveni tepih koji je položen na ulazu u razarač "Dubrovnik" pozajmljen je od naše porodice - ispričaće Vesna Sekulović, sada Mijatović.

OPROŠTAJ Kraljica Marija, kneginja Olga, knez Pavle i delegacija Herceg Novog, Foto Arhiva

Ujutro kralj je, mimo svakog protokola, napustio brod i krenuo da prošeta Herceg Novim. Zabeleženo je da je obišao je park hotela "Boka" i železničku stanicu. Najednom poželeo je da poseti manastir Savinu. Sa njim su krenuli Marija, Pavle, Olga, Mujo Sočica, ban Zetske banovine i mitropolit cetinjski Gavrilo Dožić.

HTEO je po primeru starih kapetana duge plovidbe iz Boke, da poseti manastir, da u njemu upali sveće i da se pomoli Bogu da mu bude na pomoći sve do iskrcavanja. Upalio je četiri sveće, jednu za sebe i po jednu za svakog od svojih sinova. Zaželeo je da vidi i žezlo Svetoga Save, zaštitnika Srbije, relikviju koja je vekovima čuvana u manastiru na Savini.

Bio je vidno razočaran kad je od arhimandrita saznao da je žezlo dan ranije odneto na izložbu u Kotor.

"Pošto je zapalio sveću, prišao je zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni.

HRONIČAR Profesor Milan Milanović, Foto Arhiva

Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro. Ova čudna pojava je celu pratnju sledila, i na sve prisutne ostavila težak utisak. Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od Kralja da ga ne bi oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do "Dubrovnika", gde se ukrcao, ja sam se sa Banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali Kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem. Složili smo se da u životu ima često puta sudbonosnih znakova, koje Bog otkriva ljudima, kao što je bio slučaj sa kraljem Aleksandrom u manastiru Savini" - zapisao je mitropolit Dožić.

Bilo je deset sati 6. oktobra 1934. godine, pošto su se neko vreme odmorili u svojim kabinama, posle povratka iz manastira Savina, kralj, kraljica, knez i kneginja izlaze na palubu.

NEIMAR Stanko Lepetić, Foto Arhiva

Aleksandar je bio vedar. Zagrlio je kraljicu i skinuo je sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: "Ko ga nosi, Bog pomozi". Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: "Uzmi ovo, smeta mi". Da li je i ovo bilo još jedno zlokobno predskazanje?!

Potom je pružio ruku knezu Pavlu koji mu je kazao:

Do skorog viđenja!

Ko zna? Voleo bih da sam se već vratio! - odgovorio je kralj.

Kraljica Marija je već silazila niz stepenice kada se okrenula i vratila nazad "Zaboravila sam da poželim srećan put zapovedniku" rekla je pružajući ruku komandantu Paviću, komodoru (kapetanu bojnog broda na specijalnoj dužnosti) "Dubrovnika", koji je bio pored kralja. I tada je poslednji put videla svog supruga.

Aleksandar će za tri dana doživeti sudbinu kao i njegov spomenik deset godina kasnije.

NOVLjANIN GRADI VILU U MILOČERU

KRALjIČIN lični poverenik i kontrolor podizanja zdanja u Miločeru bio je predsednik opštine Herceg Novi Mirko Komnenović. On je jedini bio ovlašćen da preko filijale Narodne banke na Cetinju podiže sredstva za nabavku građevinskog materijala, izgradnju vodovoda, električne centrale i plaćenje radne snage. Iz obimne arhivske građe vidi se da je Komnenović po rešenju upravnika Dvora u Beogradu, divizijskog đenerala Dimitrijevića, od 22. januara preko Hercegnovske banke, a na osnovu punomoćja kod te banke broj 346, primio 700.000 dinara za kupovinu imanja u opštini Paštrović na Svetom Stefanu.

Maršal Dvora, po naredbi Njegovog veličanstva kralja, potpisuje 13. aprila nalog dvorskoj upravi da se gospodinu Komnenoviću uputi 472.500 dinara. Istovremeno naređuje da se na njegovu adresu u Herceg Novom uputnicom, a na ime ličnih troškova, pošalje 10.000 dinara.

Preporučujemo

Društvo

0 4

SUSRET SA ISTORIJOM - ODLAZAK SIMBOLA SRPSKE EPOPEJE I SLOBODE: Uoči stogodišnjice smrti kralja Petra Prvog Karađorđevića

15. 08. 2021. u 09:32

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije