DUŽNIČKA KLOPKA ZA 21 TONU ZLATA: Zašto je MMF usložnjavao proceduru za realizaciju "stendbaj" aranžmana

PRVI je dan drugog meseca 1974. godine. U Saveznoj skupštini prvi čovek partije i države, i najveći sin naroda i narodnosti, negde oko podne, stavlja svoj paraf na novi Ustav SFR Jugoslavije.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Frenetičan aplauz u skupštinskoj dvorani. Ushićeni poslanici, sada već po novom najvišem državnom aktu delegati skandiraju njegovo ime. Njihova lica sijaju od zadovoljstva. A kako i ne bi: zemlja humanog socijalizma je zakoračila u novu epohu koja će usrećiti sve njene radne ljude i građane. Završena je i poslednja etapa postepene sedmogodišnje promene političkog i društvenog sistema kroz ustavne amandmane. Protivnika ovim "reformatorskim" zaokretima više nema. Srpski liberali, ekonomisti, profesori Beogradskog univerziteta i ini intelektualci koji su nagoveštavali krah vizije jednog učitelja smešteni su u "ropotarnicu historije".

Višestruki su razlozi za zadovoljstvo republičkih i pokrajinskih delegacija. Novim ustavom postale su takoreći samostalne države, a ekonomsko stanje u zemlji je više nego solidno. Jugoslavija je od završetka Drugog svetskog rata, zlatne rezerve uvećala sa nasleđenih 55 na 70 tona. Dug prema inostranstvu bio je oko pet milijardi dolara, ali sa klirinškog tržišta i iz nesvrtanih zemalja potraživane su četiri milijarde. Faktički ukupni dug je bio oko jedne "milijardice".

Naravno, usledili su novi neminovni koraci; izrada propisa na temelju novog ustava, koji će definitivno ozakoniti samostalnost republika i pokrajina, pre svega u oblasti deviznog poslovanja i kreditnog odnosa prema inostranstvu. Time je definitivno stavljena tačka na strogu kontrolu zaduženja koju su do tada obavljale Savezna vlada (SIV) i Narodna banka Jugoslavije. Na delo je stupio i Zakon o udruženom radu, proglašen 25. novembra 1976, koji je utvrdio decentralizaciju i parcelizaciju ekonomije.

I KRENULO JE LUDILO. Lokalna rukovodstva, finansijski stručnjaci, postavljani po partijskoj i ideološkoj nemenklaturi, a ne po stručnosti, kao pušteni sa lanca, nasrnuli su na centralne i komercijalne banke diljem Amerike i Evrope. U trenutku kada se Jugoslavija rastajala sa svojim "vođom i učiteljem" ukupan spoljni je već dostigao cifru od 21 milijardu dolara. Za samo pet godina obaveze prema inostranim poveriocima povećane su četiri puta.

Posledice nekontrolisanog zaduženja osetile su se već u 1979. godini, kada je spoljnotrgovinski deficit iznosio preko četiri milijarde dolara. Drugim rečima, do tada je za taj iznos više uvezeno nego izvezeno robe i usluga. Problemi u snabdevanju privrede sirovinama i građana životnim namirnicama (nafta, šećer, kafa, lekove, ulje, deterdžent) dostigli su zabrinjavajuće razmere.

Ekonomsko posrtanje Jugoslavije poklapa se sa promenom strateških interesa Zapada, pre svega Amerike. Njihove analitičke i obaveštajne službe raspolažu pouzdanim podacima da se Sovjetski Savez, opterećen trkom u naoružanju, nalazi pred kolapsom. Procene su bile da će se raspasti do kraja devete decenije prošlog veka. To se uostalom i pokazalo tačnim. Takav odnos snaga bitno menja i strateški interes prema Jugoslaviji, koji je zapravo potpuno nestao. Sjedinjene Američke Države više nisu imale bilo kakvu potrebu za održavanjem SFRJ.

Uz "galopirajući porasta zaduživanja" u inostranstvu, na nelikvidnost jugoslovenske ekonomije je posebno uticao rast cene nafte i kamata za kredite u svetu. Na čelo Saveznog izvršanog veća, u najkritičnojoj 1982. godini, dolazi Milka Planinc, koja je pre toga deset godina bila na čelu hrvatske partije, u vreme kada su se ta republika i njene velike banke zadužile sa 40 odsto ukupnog jugoslovenskog duga. Na nju će pasti teret odgovrnosti da svetskoj i domaćoj javnosti obelodani da Jugoslavija ne može više da otplaćuje uredno svoja zaduženja jer su svi strani kreditori, bilo centralne ili komercijalne banke, kao i međunarodne organizacije, zaustavile dalje obnavljanje zaduživanja, obnavljanje novih kredita.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

UTICAJ MONETARNOG FONDA NA USTAVNE PROMENE

I TADA NA SCENU stupa Međunarodni monetarni fond koji prihvata da Jugoslaviji odobri stendbaj aražman, koji je podrazumevao i mirovanje otplata glavnica duga privatnim poveriocima i strukturiranje dugova na duži rok.

Uslov MMF je bio da Narodna banka Jugoslavije poveća devizne rezerve za 250 miliona dolara kako bi mogla da servisira kamate u narednih godinu dana dok se ne potpišu ugovori i ne stignu prve novčane tranše fonda.

Ovde je važno istaći da je Narodna banka od 73 tone zlatnih rezervi, jedan deo, od 35 tona, dala u međunarodni devezni fond, kao svoje učešće i kvotu u MMF, jer je SFRJ ujedno i bila jedan od njegovih osnivača. Drugi deo od 21 tonu je bio upućen na adresu Centralbanplac 2, Bazel, Banke za međunarodno poravnanje koja je bila neka vrsta Centralne banke evropskih centralnih banaka. Oko 15 tona je bilo plasirano u depozit velikih svetskih banaka, u komatonosne plasmane, i donosilo prinos od 0,24 odsto u zlatu godišnje.

Narodna banka se našla pred velikim problemom, nikako nije mogla da obezbedi tih neophodnih 250 milona dolara kako bi se realizovao standbaj aražman. Imajući sve ovo u vidu MMF je kao rešenje ponudio da NBJ založi 21 tonu zlata koje se nalazilo u Bazelu. Međutim, do odobravanja kredita MMF došlo je do kašnjenja, a rok za skidanje hipoteke sa zlata u Švajcarskoj se probližavao. U državnom vrhu zemlje nastala je panika. Mesec dana pred dospeće obaveza prema fondu, delegacije SIV, Ministarstva finansija i NBJ su obilazile sve velike centralne banke, ne bi li izmolile kredit od 250 miliona i izbegli da založeno zlato preuzme banka u Bazelu.

Usput da napomenemo, ova količina dragocenog metala koja se nalazila u Bazelu potiče od zlata u polugama koje je Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije stekla osnivanjem, 2. jula 1884, kao privatno akcionarsko društvo i koje je unela u zajedničku državu 1918. godine.

Državni vrh, suočen sa činjenicom da ne može da obezbedi kreditnu liniju od 250 miliona dolara, pred samo dospeće obaveze konstatovao je da će predratno zlato, koje je bilo u rezervama Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, biti preuzeto.
Sticajem okolnosti nekolicina mlađih referenata u NBJ, sa tek nekoliko godina staža i jedva tridesetak godina života, koji su radili na deviznom međunarodnom tržištu, i imali dobre komunikacije sa predstavnicima velikih evropskih komercijalnih banaka, na bazi dugoročnog poverenja, uspeli su da povuku kratkoročne kreditne linije, u iznosu od 260 miliona na godinu dana i NBJ je vratila dug i zlato je sačuvano.
Sa ove vremenske distance je sasvim izvesno da je MMF odugovlačenjem termina realizacije stendbaj aražmana, usložavajući proceduru potpisivanja ugovora, pokušao da prisvoji jugoslovensko zlato. Za kompletnu finansijsku međunarodnu zajednicu, posebno za MMF je bilo šokantno iznenađenje kada je kredit otplaćen i skinut zalog sa deponovanih zlatnih poluga. Imena mlađih referenata Narodne banke koji su izveli ovaj podvig su poznata, ali na njihov zahtev ovom prilikom ih nećemo pominjati.
DANAS SE ČESTO na tlu bivše SFRJ prećutkuje uloga MMF u insistiranju na promenama ustavnog sistema kao preduslova modernim reformama finansija i tržišta. Posebno se previđaju zahtevi vezani uz drugi stendbaj aranžman da se ukine apsurdan veto, uključujući pravo veta pokrajina unutar Srbije.

Istoričar Mile Bjelajc skreće pažnju da su "dužnička klopka" i potonji zahtevi MMF koji su podrazumevali neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta koje je paralizovalo Saveznu vladu, ali i Srbiju, kao preduslov privredne reforme - izazvali reakcije lokalnih lidera. Kosovski lokalni lideri, predominantno Albanci, odupirali su se svakoj vrsti reforme. "Prema tome, da li su toga bili svesni ili ne, zapadni bankari i diplomati, tražeći od Beograda da provede krupne liberalne reforme, samim tim su pozivali na ukidanje autonomije Kosova kako je bila definisana Ustavom iz 1974. godine, što je Zapad smesta osudio kao neprihvatljivu srpsku agresiju na 'Kosovare'."
Nakon više od dve godine natezanja branilaca i reformatora, ali najviše pod pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. oko 120 amandmana na Ustav iz 1974. Amandmani su predviđali i veću jurisdikciju Srbije nad pokrajinama. No, to će, za one koji se sećaju, biti tek početak dramatične završnice.

Preporučujemo

Društvo

4 4

USTAV IZ 1974. TRASIRAO PUT U BANKROT: Pregovorima sa MMF i i dugoročni program ekonomske stabilizacije

17. 11. 2022. u 22:10

Društvo

6 14

LAVIRINT LAŽI I SILEDžIJSTVO SLOVENAČKOG UČITELjA: Jugoslavija u ekonomskom i političkom ćorsokaku

16. 11. 2022. u 22:30

Politika

0 11

BOLjŠEVICI SU PRIMALI NEMAČKE PARE: Otkud Radoje Janković u vihoru Oktobarske revolucije

05. 11. 2022. u 18:11

Politika

1 5

SUROVO NASILjE KAO SREDSTVO REVOLUCIJE: Zapisi oficira Jankovića o sistemu državnog terora koji je uspostavljen u sovjetskoj Rusiji

04. 11. 2022. u 18:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije