POLITIČKA I LIČNA HRABROST "OCA SRPSKOG JEZIKA": Najbolji agitator, propagandista i lobista u našoj istoriji

KAO I SVI veliki ljudi u burnim vremenima, i Vuk Stefanović Karadžić je imao svoje, ponekad vrlo razvijene političke poglede i ideje, a usvajao je, a ne samo beležio i tuđe.

VUK je imao hrabrosti da se suprostavi knjazu Milošu , Foto Profimedija, Muzej "Vuka Karadžića", Muzej Srbije, Narodni Muzej, Dokumentacija "Novosti" i Vikipedija

O tome nam ponajviše svedoče njegovi zapisi, ali i beleške drugih i razna drugovrsna građa o njemu.

U svojim delima Vuk je opisao političke institucije u Srbiji svoga vremena, razne političke pojave i procese, pogotovu Srpsku revoluciju (koju je tačno tretirao kao proces), raznovrsne političke aktere, počev od vladara i njihovog okruženja do politizovane birokratije i neformalne opozicije, sve poznate političke ciljeve koji su proklamovani u Srbiji u njegovom dobu, raznovrsne metode vladanja, zatim nasilje, i to ne samo zavojevača već i srpskih vlasti, kao i brojne druge sadržaje srpske i tuđe politike.

U političku praksu se uključivao na raznovrsne načine i odrana, učestvujući već kao sedamnaestogodišnjak u Prvom srpskom ustanku. Potom je bio i sudija, predsednik suda (što je u to vreme bila politička funkcija), bavio se uspešno stvaranjem zakona i još uspešnije tajnom diplomatijom. Van Srbije je bez konkurencije bio u tom vremenu najbolji srpski politički agitator, propagandista i lobista.

Bio je dugo gorljivi zagovornik ideje o prosvećenom vladaru, čime je bio na Dositejevom tragu, ali nezavisno od njega. Dok je Dositej, težeći istom cilju, hteo da prosveti Karađorđa, Vuk je to hteo da učini sa Milošem. Sa tom namerom je i hteo da ga opismeni i da pre svega za njegovu upotrebu napiše nekoliko knjiga kao što se to radilo u Evropi u prethodnom veku. Zapravo, i Vuk i Dositej su preuzeli iz političke misli i prakse Zapadne i Centralne Evrope prosvetiteljsku viziju umnog i prosvećenog vladaoca.

SVESTAN VELIKOG političkog značaja imanja sopstvene istorije po jedan narod, borio se da nastavi Rajićevo istoriografsko delo, tamo gde je Jovan Rajić stao. Jedan narod sa ozbiljnim državotvornim ambicijama morao je da ima svoju pisanu istoriju.

Obraćao je veliku pažnju na borbu za vlast, koju je smatrao glavnim uzrokom propasti Prvog srpskog ustanka, i uopšte na svaku vrstu političkih konflikata. Bio je fasciniran fenomenom vlasti i njenom mogućnošću brze izmene ljudi na gore.

Obnovio je ideološku srednjovekovnu praksu pisanja žitija kao biografija sunarodnika zaslužnih za različita društveno, vojno i politički korisna pregnuća, s tim što je u njih pored političkih uglednika ubrajao i običan svet, poput guslara. Pisanje žitija o nevladajućim bio je veoma liberalan politički čin za Srbiju onoga vremena.

Njegovo znamenito pismo knjazu Milošu iz 1832. g nije samo dokaz lične političke hrabrosti, već i najbolja politička kritika tog osionog vladara . To pismo, i pored sve svoje učtivosti na početku i kraju sadržaja, bila je poslednja lekcija neuspelog knjaževog učitelja svom neuspelom đaku.

Vuk je bio svestan velikog političkog značaja njegovog pisma ocenivši ga u pismu Kopitaru kao "grubo, ali istinito i znatno".

Isto tako, bio je svestan da je zbog tog pisma mogao izgubiti glavu. Kako i ne bi kad je u njemu napisao Milošu da "s vladanjem Vaše Svetlosti niko tamo (u Srbiji, prim. DS) nije zadovoljan, ama baš niko, osim Vaša dva sina:"

* * * * * * *

VLADAR KOJI NE ZNA ŠTA JE "GREOTA I SRAMOTA"

SVE DOK ga Miloš nije naljutio, a njegova okolina povredila, Vuk je bio više nego taktičan u svojim iskazima o vladaru Srbije i njegovoj sviti. Nije uzalud urednik "Srpskih novina" Milan Đ. Milićević za njega napisao da kao "pisac nigde i ni u čemu neće da izađe sa svojim mnenijem". No, kad je rešio da kritikuje Miloša zbog njegove nepravičnosti, samovolje i svireposti koje je ispoljavao kao vladar, Vuk je to učinio tako kako to nije niko pre, i još zadugo posle njega. Zato je to pismo u zemlji Serbiji u kojoj je Miloš bio nesporni gospodar života i smrti doživljeno kao vrsta istinskog političkog čuda i masovno umnožavano kao politička poslanica.

Dositej je imao poseban uticaj na Vuka , Foto Profimedija, Muzej "Vuka Karadžića", Muzej Srbije, Narodni Muzej, Dokumentacija "Novosti" i Vikipedija

Odista, i bilo je čudo saopštiti, makar i u pismu, osionom i na sablji lakom vladaru da "on niti zna šta je greota, niti šta je sramota, niti i najmanje savesti u srcu svome ima: najkraće reći, da se on može nazvati pravim tiraninom i najvećim bezakonikom". Ipak, ako se pored smelosti autora, koja odmah upada u oči, razmotre i neke druge dimenzije ovog Vukovog gesta, vidi se da je Vuk bio obdaren i izrazitom političkom razboritošću, pošto je pismo, posmatrano u celosti, bilo intonirano kao svojevrstan dobronameran savet Milošu, koji je trebao da poboljša i učvrsti njegovo vladanje. Time što u nemilosti piše savete knezu Vuk podseća na Makijavelija, ali za razliku od Makijavelija Vuk nije bio zatočen, te njegov pokušaj da Milošu kritikom otvori oči u pogledu grešaka koje čini, izgleda ne samo više iskren, već i razložan, budući da bi svaki upućeni savet samodršcu bez kritike koja peče ali i nateruje na razmišljanje bio tek puko praznoslovije.

TO JE BIO I JEDAN od razloga zbog čega mu je Miloš kasnije ne samo oprostio, već i kupio imanje na poklon. Laskavo titulisanje Milošu i ton brige prisutni u pismu obezbeđivali su budući spas.

Ipak, do toga nije došlo odmah, niti se brz oproštaj mogao očekivati od osionog samodršca kakav je bio Miloš. U godinama koje će doći nakon tog pisma Vuk potporu za svoj rad traži i nalazi uglavnom van Srbije, između ostalog i u Crnoj Gori.

Koliko je knjaz Miloš bio kivan na Vuka pokazuje i pažnja koju je posvećivao ne samo svakoj Vukovoj ličnoj, a naročito moguće političkoj aktivnosti, nego i Vukovom prosvetnom uticaju koga je nastojao zatrti. U tome je išao tako daleko da je čak, kao vladar vladaru, napisao protestno pismo Njegošu samo zbog toga što je izostavljen "tvrdi znak" u obrascu pasoša koji je štampan 1836. u Crnogorskoj štampariji. Time se Miloš, podstaknut i mržnjom mitropolita Stratimirovića prema Vuku, direktno mešao u unutrašnje stvari jedne druge zemlje i Njegoš mu je, iako Vukov prijatelj i pristalica njegovih jezičkih reformi, morao odgovoriti kao državnik i diplomata. Političko i lično neprijateljstvo sa knezom Milošem palo je Vuku u zao čas.Protiv njega je bila ne samo srpska crkvena vrhuška, već i ruski crkveni krugovi koji su sa zgražavanjem gledali na Vukove pokušaje reformi.

* * * * * * *

ANALIZA PRVIH POLITIČKIH MOĆNIKA U SRBIJI

PRED NAVALOM Miloševog besa i njegovim besom ohrabrenih konzervativnih crkvenih krugova, čak su i odani Vukovi prijatelji poput Njegoša morali iz političkih razloga ustuknuti. Njegoš je pre toga veoma podržavao i na rečima i na delu Vuka, čak i "iznad mere" kako je procenjivao Miloš misleći na Njegošev gest prema Vuku u Beču kada je sredinom 1833. dao Vuku svjedodžbu da je njegov prevod Novoga zavjeta na srpski jezik "čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije naroda srpskoga".

Od mlađanog, tek hirotonisanog vladike to je bilo više nego hrabro, tim pre što su mu pogledi mitropolita Stratimirovića na Vukov angažman morali biti poznati. No, kad je Miloš u svome pismu prebacio Njegošu da dozvoljava Vuku da u Crnoj Gori širi otrov svoje "sekte" koja "odvodi od pravoslavija i prevodi k rimokatoličanstvu", Njegoš je procenio da nije u političkom interesu Crne Gore da se zbog Vuka sukobi sa državnim vrhom Srbije i Srpske pravoslavne, kao i Ruske pravoslavne crkve. Stoga je Milošu odgovorio na pismo o Vuku tek u januaru 1837. u kome ga u diplomatskom tonu obaveštava da bi se veoma radovao ukoliko bi se među Slavonosrbima ustanovilo jedinstveno pravilo za štampanje. Miloševo iskustvo i politika su učinili svoje. Vuk je izgubio Njegoša kao političara i vladiku koji ga je podržavao, iako ga je zadržao kao prijatelja. Cena sukoba sa Milošem je bila skuplja nego što je on pretpostavljao. Njegoš je čak kasnije iskreno napisao Vuku da ne može ponoviti svoju podršku u pogledu prihvatanja Vukovog prevoda Novog zavjeta, ali da bi "veoma rad bio da se nije opolčila srpska jerarhija".

Knjaz Miloš je bio kivan na Vuka , Foto Profimedija, Muzej "Vuka Karadžića", Muzej Srbije, Narodni Muzej, Dokumentacija "Novosti" i Vikipedija

OVO PISMO, koje je Vuku prouzrokovalo tolike lične i političke nevolje treba ipak posmatrati pre svega kao izvanrednu analizu političkih prilika, procesa i pojava u Srbiji toga doba. Naime, ono, kao malo koji od drugih Vukovih spisa sadrži i izvanredne analize uspostavljanja sloja profesionalnih političkih upravljača u Srbiji. Pored vladara i njegovih doglavnika i mlado srpsko činovništvo je sve više sticalo političku i ekonomsku moć putem privilegovanog trgovanja. Cena bogaćenja birokratije je bila potpuna, bezuslovna poslušnost vladaru, zbog čega Miloš i govori ponekad o činovnicima kao "robovima", ali je to daleko nadilazila moguća povremena velika materijalna korist bazirana na korupciji zbog koje je i Vuk smatrao da ona neminovno vodi uspostavljanju naslednih činovničkih položaja. One koji su hteli raditi kao činovnici nekoruptivno nije čekalo bogatstvo već neizvesnost i mala plata.

Portret Vuka iz 1816. godine, Foto Profimedija, Muzej "Vuka Karadžića", Muzej Srbije, Narodni Muzej, Dokumentacija "Novosti" i Vikipedija

U Srbiji u kojoj je carevao apsolutizam vladao je samo jedan. Otuda ni birokratija, iako se bogatila i imala razne privilegije nije bila sasvim doživljavana od vladaoca kao deo vlasti. Činovnicima su nazivani tek oni sa najvišim položajem. Vuk precizno navodi ko se od državnih službenika ne smatra činovnikom: Pisari i sekretari ne broje se među činovnike, kao ni učitelji, a dokaz za to je, između ostalog i to što mogu biti fizički kažnjavani: za to se i biju, kao i ostali prostaci.

* * * * * * *

GUBITKOM KNjAŽEVIH SIMPATIJA GUBILA SE I GLAVA

VUK JE UVIĐAO da postoji formalna i realna vlast. Čak i u uslovima apsolutizma sa Milošem su vladali oni koji su mu bili bliski, imali formalno neku funkciju ili ne.

Oni su bili realna vlast u Srbiji. Tu pojavu je, kao tipičnu za naš politički milje, Vuk izložio oštroj kritici u svom spisu Osobita građa za Srpsku istoriju našega vremena, a posebno u poglavlju koje je naslovio "Ljudi koji su oko Miloša". Po Vuku, svaki samovoljni vladar koga ne kontrolišu predstavnici naroda, a kao takav i Miloš Obrenović, stvara neku vrstu trenutne "pomoćne" vlasti, sastavljene od amorfne mase površno odabranih, tačnije od onih koji su vladaocu trenutno po volji, te je otuda takva vlast nije hijerarhizovana po zvanju ili znanju, već prema stepenu vladaočeve naklonosti prema nekome, pa čak i kao konstrukt odraza njegovog trenutnog raspoloženja, dakle kao potpuni izraz njegove volje odnosno samovolje. Takvu strukturu vlasti odlikuje nestabilnost i nesigurnost svakoga ko je "nešto" u takvoj vlasti, sem razume se, vladara. No takav primitivni mehanizam funkcioniše dobro upravo usled straha koji postoji kod svih koji su u vlasti da svoju poziciju ne izgube, jer u slučaju gubitka vladaočevih simpatija ne gubi se samo položaj, već neretko i imanje, pa i glava.

Vuk je opisao političke institucije u Srbiji svog vremena, Foto Profimedija, Muzej "Vuka Karadžića", Muzej Srbije, Narodni Muzej, Dokumentacija "Novosti" i Vikipedija

ANALIZA TOG fenomena omogućuje Vuku da zadre i u psihologiju političkog ponašanja.

Njegovi opisi teškog podnošenja gubitka vlasti su više nego znalačka poniranja u psihu naglo osiljenog, pa naglo razvlašćenog srpskog primitivnog, a politiziranog seljaka.

Bahatost koja je smatrana odlikom tadašnjeg dominanatnog srpskog političkog stila, ustupala je nakon gubitka vlasti mesto preteranom očajanju. Vuk navodi više primera za to, između ostalog i onaj kada je izvesni Sima Urošević, rodom iz Banata, izgubivši mesto Miloševog prvog sekretara, zdrav i čitav pao u postelju i crkao na prečac od žalosti za pređašnjom svojom slavom i česti.

Vladika Rade je podržavao Vuka Karadžića, Foto Profimedija, Muzej "Vuka Karadžića", Muzej Srbije, Narodni Muzej, Dokumentacija "Novosti" i Vikipedija

Time Miloš ujedno pokazuje da je slavoljublje svojstveno ne samo vrhovnom nosiocu vlasti, već i njegovom okruženju, te da se ono svojim karakterom samo biralo koliko i njih Miloš. Karakterno uslovljena spremnost Miloševog okruženja na sprovođenje njegove samovolje je omogućavala tu samovolju više od ičega. Ona je bila ta koja je bila njena osnova i njen zamajac, a ne puka snaga Miloševe volje, kako je to površnom posmatraču izgledalo. Ni u ovom slučaju Vuk nije težio monokauzalnim objašnjenjima. Najveći dokaz za svoju tvrdnju o višeuzročnosti tadašnjeg srpskog apsolutizma i važnosti podrške za njeno postojanje biće po njemu to što je Miloš izgubio lako vlast onda kada je izgubio tu vrstu podrške za samovolju.

Preporučujemo

Društvo

0 6

ČOVEK KOJI JE LEŽAO U KRALjEVIM I TITOVIM KAZAMATIMA: Dragoljub Jovanović perjanica otpora diktaturi Karađorđevića i Brozovoj samovolji

12. 09. 2023. u 07:00

Društvo

0 5

AKADEMIK KOJI JE CEO BALKAN PREŠAO PEŠKE: Naučnik svetskog glasa i počasni doktor najvećih evropskih univerziteta

12. 09. 2023. u 07:00

Društvo

0 1

RAZAPETOST IZMEĐU NAUKE I POLITIKE: Jugoslovenska faza u angažmanu velikog naučnika i eksperta

11. 09. 2023. u 07:00

Društvo

0 0

BOSNA I HERCEGOVINA KLjUČ SRPSKOG PROBLEMA: Ideje Jovana Cvijića o nacionalnoj homogenizaciji i integraciji

08. 09. 2023. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije