OSTAO UZ DRUGOVE DO POSLEDNJEG DANA I DAHA: Ivica Mihailović je 1998. napustio Vojnu akademiju i otišao da oduži dug na Košarama

KADA je svaki dan bio najstrašniji, kako da izabereš reči da opišeš boj što trajaše više od dva meseca. Danas, posle 25 godina od Košara, plašim se velikih reči i junačke priče baš kao što sam se plašio (ili nisam) 1999, kada su po ceo dan i svaki minut padale bombe, leteli meci i fijukalo rastrgano kamenje oko naših rovova i glava.

FOTO: Privatna arhiva

Održali smo se i to je najvažnije. Nismo osramotili pretke i uniformu. Ovako razmišlja Ivica Mihailović Beli iz Vranja. Na pomen njegovog imena osmehuju se i nazdravljaju svi pripadnici 53. Graničnog bataljona koji su preživeli NATO agresiju.

Njegovi izviđači iz Niša na Košare su se popeli 29. septembra 1998. godine, a dan kasnije poginula su mu petorica drugova iz jedinice. Četa je ostala bez Vladimira Radojčića, Ilije Pavlovića, Miladina Gobeljića, Miroslava Pavlovića i Miroslava Jocića, dok su kapetan Goran Loznica i vozač Goran Simić bili teško ranjeni. To beše u rejonu Ras Košara.

U zasedi u rejonu karaule sačekala ih je teroristička vojska Agima Ramadanija, nekadašnjeg oficira JNA koji je vodio podmukli napad. To je bio prvi susret Belog sa mrtvima, a posle ih je bilo mnogo, mnogo. Bio je Mihailović u boju i kada je 11. aprila 1999. na Vaskrs poginuo pomenuti Ramadani.

 - Mi, vojnici iz ovog boja, ne zaboravljamo šta je i kako je bilo, a drugima je teško da shvate. Petoricu drugova iz vojničke spavaone mrtve sam izvlačio sa mesta pogibije. Kapetana Loznicu tada smo jedva našli, izrešetanog u potoku. Da ne beše našeg psa, ne znam da li bi preživeo. Tako je moj rat počeo 1998, a ponosan sam i kako je završen - nastavlja ispovest Mihailović 25 godina od strašnog ratnog sudilišta na Juničkim planinama.

Objašnjava da je po stradanju vojnika njegove čete ostao u prekomandi u graničarima na Košarama. Oficiri i podoficiri su se povukli po dogovoru sa Vokerovim posmatračima OEBS, a on je odlučio da ostane u novoj jedinici.

 - Mogao sam da odem pre agresije, ali me je bilo sramota. Psiholozi sa VMA i personalci iz Prištine na karauli su me pitali da li sam u "stanju šoka" posle ratnog stresa. Rekoh da nisam. Nastavio sam da sa drugovima dajem i patrolu i stražu i zasedu. Do 24. marta naplatili smo im svakog našog ubijenog graničara višestruko. A koliko smo oružja i municije zaplenili od terorista samo u našem rejonu - mogle su se naoružati čitave brigade. Uostalom, samo od jedne zasede u kojoj smo ih sačekali tri puta je leteo naš teretni helikopter MI-8 da prebaci zaplenjeni ratni materijal u Prištinu - seća se Mihailović.

Velikog petka pred Vaskrs 1999, dana kada je počela velika bitka, Mihailović se seća po strašnom bombardovanju sa neba i po jezivim artiljerijskim baražima iz Albanije. Na taj dan ogromna avionska bomba pala je u šumu uz položaj naših graničara i posekla stoletna stabla, ali njih nije ogrebala.

 - Čudo, šta li je? Mi se sa tog položaja iznad karaule nismo povukli do poslednjeg dana - svedoči Ivica.

FOTO: Privatna arhiva

Govori i kako je zgrada karaule naravno bila napuštena i pre napada. Geografski, albanska karaula je na našu gledala sa visa i bilo je nelogično da vojnici ostanu među ciglama. Ali...

 - Dva dana pošto su na graničarske položaje stigla prva pojačanja iz 125. mehanizovane i Vojne policije usledilo je nečije naređenje da se vratimo na karaulu - kaže naš sagovornik. - Ne znam ko i zašto je to naredio. U vojsci se ne pita i krenulo je nas desetak. Čekala nas je njihova zaseda i tu je poginuo vodnik Ivan Vasojević.

Prilikom povlačenja naših vojnika, ranjen je jedan od njih u nogu i, umesto da ostane da leži, ustao je da se povlači. Vodnik Vasojević je krenuo ka njemu, i verovatno ga je zbunilo to što su neprijatelji koji su pošli ka njemu vikali na srpskom jeziku.

 - I Vasojevića sam izvlačio - seća se Beli.

Dva dana kasnije poginuo je čuveni poručnik Peđa Leovac. I Mihailović se našao u Peđinoj grupi vojnika koja je trebalo da proveri da li su Albanci provalili preko graničnog kamena C 4 kod karaule Morina.

 - Sećam se Leovčeve molbe nadređenima da ne šalju nas decu sa njim i odgovora preko radio-veze: "Koga da šaljemo, samo oni znaju rejon". Podelili smo se u dve grupe da uđemo sa različitih strana na proplanak iznad Morine. Paljba je prvo počela na Leovčevu grupu i on je pao odmah, dok su se njegovi održali. Prišli smo i mi u pomoć i previli smo ranjenog poručnika. Napravili smo obruč oko njega, ali nije izdržao. Umro je u transportu...

Svaki dan beše najgori, ponavlja Ivica, koji na kraju potvrđuje priču o sebi zbog koje mu saborci "skidaju šlem".

 - Ja, koji sam bio na redovnom služenju roka od juna 1998. godine, nikad nisam tražio da me puste kući za vikend ili redovno ili vanredno odsustvo. Jednostavno nisam, iako su mi nedostajali i otac i mati i baba i deda i sestra... A onda me je u junu, kada se već govorilo da je kraj rata, na vikend-odsustvo oterao moj major Dragutin Dimčevski, ne zbog mene nego zbog porodice - prepričava nekadašnji vojnik.

I, Ivica Mihajlović je sa Košara sišao pretposlednji petak rata u junu, stigao do Vranja, prespavao dva dana i vratio se u ponedeljak na planinu.

 - Krstili su se svi sem majora i mojih graničara. Gde da ih ostavim. Dug Srbiji je dug otadžbini! 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije