FELJTON - STRAH BEČKOG DVORA OD OBNOVE SRPSKE DRŽAVE: Čuveni raskoli među Srbima nisu mimoišli ni ovu epizodu njihove istorije

U BEČU je austrijski državljanin, a Srbin, Đorđe Branković predao austrijskom caru predstavku koja je zapravo bila svojevrsni projekt o oslobođenju balkanskih hrišćana od Turaka, kojeg bi zajedno izvršile austrijska vojska i narodni ustanici.

Austrijskog cara Leoploda I je samo zanimao ustanak Srba protiv Turaka , Foto "Vikipedija"

Nakon oslobođenja  bi se prema Brankovićevom planu obrazovala Ilirska kraljevina kojom bi on vladao kao vazal Habsburgovaca. Da car u najmanju ruku zbog svojih ratnih planova nije tada imao ništa protiv takvog plana jer se on sasvim uklapao u njegove ratne planove u kojima je on video srpsku aristokratiju kao glavnog pokretača srpskih masa na rat protiv Turaka, pokazuje i to što  je Đorđa Brankovića i njegove planove prigrlio, a njega u tom momentu prihvatio kao potomka srpskih despota i nagradio tako što mu je dodelio  titulu grofa.

Međutim, već od kraja te 1688. godine car je počeo sumnjati u Brankovića. Klicu sumnje je posejala porodica Brankovića iz Bosne koja je, kao uostalom i Nikola Matija Ivanović, obavestila cara da nije Đorđe Branković potomak srednjevekovne plemićke loze Brankovića, već da to pravo pripada njima. Sigurno je da je car tada imao na umu bar dve stvari. Prvo da Đorđe Branković po svemu, a naročito po njegovom ponašanju sudeći teži stvaranju prave države u državi, a ne tek pokrajine u Austrijskom carstvu, i drugo, da bi se možda za austrijske ciljeve mogli pridobiti brojni hrišćani u Bosni i Hercegovini preko bosanskih potomaka srpskih despota ukoliko ih bar prestane iritirati samoreklamiranje Đorđa Brankovića kao sveopšteg srpskog vladara. Te sumnje je podgrejao katolički kler, u čemu je naročito prednjačio biskup Antonije Stefani, koji se potrudio da preko kardinala Kolonića lično dospe do cara Leopolda Prvog i da mu ukaže na opasnost od verskog i teritorijalnog cepanja države ukoliko ne ukloni „šizmatika“ Đorđa Brankovića, podsećajući cara da se to već desilo pre toga sa Jovanom Zapoljom, ugarskim kraljem. Treba imati u vidu da katolička crkva u Austriji nije dobro gledala ne samo na Brankovićev, već ni na ranije, kao i na sve buduće pokušaje Srba da imaju bilo kakve privilegije, a pogotovu   autonomiju u domenu crkvene i svetovne vlasti.

TOME  je doprinelo i to što u svom prvom pokušaju da podigne masovni ustanak Srba protiv Turaka u maju 1689. Đorđe Branković nije imao nekog naročitog uspeha i time umanjio interes dvora za sebe. Svi dalji njegovi pokušaji da podigne ustanak u srpskim krajevima samo su sve više izazivali podozrenje Beča, pre svega zbog Brankovićevog korišćenja vladarske titule srpskog despota kojom se on služio ne samo u usmenoj propagandi radi što uspešnijeg mobilisanja srpskog naroda u svoju vojsku, već i u proglasima u kojima se obraća narodu, što se sa stanovišta vlasti već nije moglo oprostiti. Što je manje uspeha u toj mobilizaciji imao, to je više koristio titulu naslednog srpskog vladara kao svoj glavni argument za stavljanje na čelo naroda. Time je u očima vlasti u Beču počinio dve neoprostive greške. Prvo, nije postigao obećani rezultat, a rezultat je u politici najvažnija stvar, i drugo, za razliku od Pavla Bakića iskazao je ambicije da odista bude vladar, makar i vazalni, zaboravljajući na sveto pravilo politike da uvek vlada samo jedan.  Na kraju se, Đorđe Branković razočaran svojim neuspehom povukao u manastir Tisman, ali to nije smirilo zebnju dvora da bi on jednoga dana mogao pokrenuti srpske mase protiv Beča. Konačno, uhapšen je od strane generalisimusa i princa Ludviga Badenskog po ličnom nalogu cara Leopolda Prvog u Kladovu 29. oktobra 1689. gde je namamljen nakon čega je sproveden  u Beč gde je interniran.

Od toga dana do smrti 19. decembra 1711. nije više bio ni jedan dan na slobodi. Opskurna pominjanja da je Branković svoje 22-godišnje zatočeništvo proveo u gostionicama i kućama aristokrata navode na zaključak da to i nije bilo zatočeništvo, već nekakvo ograničeno pravo kretanja, i da je uz to sve to njegovo gošćenje išlo na račun austrijske države.

Nasuprot tome, Brankoviću je strogo bilo zabranjeno napuštanje  prostorije koja mu je namenjena i uz to sve troškove je on morao snositi sam, te je pred kraj života prestao moliti cara da ga oslobodi već da mu se obezbedi zajam za visoke troškove njegovog zatočeništva. Jedini razlog zbog koga Đorđe Branković nije bio u pravom zatvoru je bio taj što je car ispravno procenio da bi bacanjem Đorđa Brankovića kao predvodnika Srba drastično umanjio njihovo poverenje i volju da se bore na strani Austrije, i to u momentu kada se vodio dotad najveći rat protiv Turske.  Iz istog razloga Brankoviću su bile dozvoljene posete  srpskih uglednika, počev od patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića, podvojvode Jovana Monasterlije, Isaije Đakovića do drugih koji su redom od njega tražili pomoć iako je bio u kućnom zatvoru.

ČUVENI  raskoli među Srbima nisu mimoišli ni ovu epizodu njihove istorije. Nošen vladarskim ambicijama grof Đorđe Branković se sve više udaljavao ne samo od austrijskog cara, već i od od svog moćnog verskonacionalnog oslonca, patrijarha Arsenija Trećeg. Konačan raskol među njima se desio kada je srpski sabor u Budimu 2. aprila 1691. izabrao Đorđa Brankovića za srpskog vojvodu, ne samo sa namerom da time pomogne Brankoviću da bude oslobođen iz sužanjstva, već i da realizuje svoje državotvorne, svima poznate planove. Kapetani i starešine srpske koji su izabrali Brankovića za svog političkog vođu su smatrali da je moguće stvoriti „oslobođenu, poluvazalnu Srbiju pod okriljem kraljevine Ugarske, odnosno Habsburške monarhije“ . Time je Đorđe Branković voljom svog naroda legitimno potvrđen kao despot, bio  iz loze Vuka Brankovića ili ne.

Na osnovu te odluke Sabora Branković je po drugi put podneo molbu da bude pušten na slobodu. Ali mu ni ta molba, kao ni sve potonje nije uslišena. Beču je on sada izgledao još opasniji nego pre što je zatvoren jer se habsburška država naglo napunila Srbima koji su došli u okviru velike seobe. Spoj Brankovića sa njegovim državotvornim ambicijama i tolike mase naoružanih Srba nije Beču obećavao ništa dobro.

Zato je za njegovog zamenika izabran carskom diplomom i ukazom 11. aprila 1691. carev oficir i vicegeneral Jovan Monasterlija iz Komorana, i time odmah unapređen u podvojvodu. Njegovo promovisanje u svetovnog vođu Srba obavio je komandant Budima uz prisustvo srpskog patrijarha i celokupnog srpskog crkvenog vrha. Vrh srpske crkve je Beču tada time izravno stavio do znanja šta misli o tome da dotadašnja vrhovna vlast srpske pravoslavne crkve nad Srbima u Austriji  pređe u svetovne ruke koje ne kontroliše car.

Uvidevši moguću veliku korist po sebe ukoliko u momentu nesloge među srpskim glavešinama primeni princip „zavadi pa vladaj“, bečki dvor ne samo da nije potvrdio odluku sabora da grof Đorđe Branković bude vladar srpskog naroda u Austriji, već je ubrzo patentom o privilegijama donetim  20. avgusta 1691.  preneo starešinstvo nad srpskim narodom na patrijarha Arsenija Trećeg, dobro procenjujući da je to manje opasna pozicija po apsolutni vladarski primat austrijskog cara i suverenitet Austrije. Time je ujedno Brankovićevom zameniku Jovanu Monasterliji oduzeta komanda nad srpskim vojnim trupama koje su samo u bici kod Slankamena iznosile preko 10.000 vojnika, i više nikada Srbin u Austriji neće biti komandant srpskoj vojsci. Nedugo nakon toga Monasterlija je otrovan u Beču. Srpski crkveni vrh se morao zadovoljiti manjim privilegijama od očekivanih i nikada neće dobiti obećano pravo na mesto u ugarskom saboru kao što ga je imalo katoličko sveštenstvo .

UTICAJ IZ ZATVORA

IAKO u zatočeništvu, u kome je bio dvadest i dve godine, sa strogom zabranom napuštanja pristora koji mu je bio namenjen, Đorđe Branković će obilato pomoći Srbima u sastavljanju njihovih zahteva austrijskim vlastima povodom seoba koje su ubrzo usledile , već sledeće, 1690. godine. Pod njegovim uticajem su Srbi  1694. zatražili ne samo versku autonomiju već i teritoriju , što nisu dobili, a što je njemu lično samo dodatno umanjilo šanse da dospe na slobodu.

 SUTRA: SMRT MIRI PATRIJARHA I NESUĐENOG DESPOTA 

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - KRIK "STOJANKE" EPSKI REKVIJUM SRPSKOJ MAJCI: Kad Skender govori Stojanku to je neka biblijska lomljava, zemljotres, koji nagoni suze

11. 08. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije