KONAČAN RASKID SA SOVJETIMA: Srbi u opštem haosu Boljševičke revolucije

V.N.

30. 10. 2024. u 20:00

MEĐUSOBNE odnose sa novom vlašću u Rusiji kvarila je pripadnost i saveznička vernost Srbije. Na to su se samo nadovezale ideološke razlike.

КОНАЧАН РАСКИД СА СОВЈЕТИМА: Срби у општем хаосу Бољшевичке револуције

Grupa jugoslovenskoih učesnika u Oktobarskoj revoluciji, Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv SANU, Iz knjige, „Veliki pokrovitelj pravi saveznik“, Fejsbuk, Vikipedija...

Antanta je u pojedinim trenucima bila spremna i da prihvati sovjetsku vladu, pod uslovom da ona ponovo podigne ratne barjake protiv neprijatelja. Mir u Brest-Litovsku i saradnja sa Nemcima zatvorili su sva vrata kompromisu. Dotadašnje priželjkivanje i nada saveznika da se boljševici neće održati na vlasti preokrenuli su se u otvorenu podršku „belima”, na kraju i direktnu intervenciju. Argonautika savezničkih predstavnika tokom 1918. godine, po Finskoj i severnoj Rusiji, slikovito je svedočila o procesu i fazama u distanciranju od nove vlasti. Srbija je dugo odolevala pritisku da stane na stranu kontrarevolucije. Pašićeva politika imala je višeslojnu pragmatičnost. Između ostalog, vlada na Krfu činila je sve što je u njenoj moći da „Jugoslovene u Rusiji politički i fizički zaštiti i iskoristi” jedino za stvar „oslobođenja i ujedinjenja”. U haotičnim prilikama, očekivalo se da zarobljenici pohrle pod njenu zaštitu.[...]

Nove okolnosti su u prvi plan istakle jednu neformalnu organizaciju. Jugoslovensko društvo je nastalo novembra 1917. u skladu sa Pašićevom politikom da iz promena u Rusiji izvuče što je više moguće koristi, a da se istovremeno ne diskredituje pred zapadnim saveznicima. Okupljalo je ljude bliske Poslanstvu Srbije i nalazilo se pod idejnim rukovodstvom Radoslava Jovanovića. ( Pouzdanik Nikole Pašića koji je još 1913. pridodat Srpskom poslanstvu u Petrogradu, da radi na nacionalnim stvarima.)   Pored Petrograda, imalo je filijale u Odesi, Moskvi i Kijevu. Uporedo sa propagandnom delatnošću, organizacija je primila na sebe da grupiše i pruži zaštitu svim Srbima, Hrvatima i Slovencima u Rusiji...

U SVOM RADU imala je podršku Narodnog komesarijata za inostrane poslove, gde je kao referent za jugoslovenske stvari i urednik lista za zarobljenike delegiran njen član Mijo Radošević. Veze sa novom vlašću učvrstilo je učešće „sa pravom savetodavnog glasa” Jovanovića, doduše bez prethodne dozvole sa Krfa, na Četvrtom sveruskom kongresu sovjeta; koji je u martu 1918. odlučivao o ratifikaciji mira u Brest-Litovsku.

Koristeći prostor, Društvo je na savetovanju u Moskvi krajem aprila i početkom maja, preraslo u Jugoslovensku revolucionarnu federaciju, sa proklamovanim ciljevima za održanje dobrih odnosa sa novom vlašću i nastavkom rada na okupljanju Južnih Slovena.

I pored naklonosti sovjetske vlade, nisu uspeli u nameri.  Sa njima u sukobu interesa nalazio se - Jugoslovenski revolucionarni savez, koji je uglavnom okupljao pristalice boljševičkog usmerenja. U odgovor na osnivanje Federacije, oni su se maja 1918. organizovali u Jugoslovensku grupu pri Ruskoj komunističkoj partiji, pod vođstvom dugogodišnjeg boljševika Vukašina Markovića. Međusobna netrpeljivost brzo je eskalirala u otvoreno neprijateljstvo. Grupa je koristila događaje na severu Rusije i učešće pojedinih oružanih grupa Srba u građanskom ratu na strani „belih” kako bi izazvala raspuštanje Jugoslovenske revolucionarne federacije i preuzimanje imovine Srbije. Na njihovu dojavu o povezanosti  vojnog izaslanika Lontkijevića sa „kontrarevolucionarnom delatnošću” u Kazanju, sovjetske vlasti su početkom avgusta upale u diplomatske prostorije u Moskvi, zaplenili arhivu, uhapsile oficire srpske vojne misije, službenike Konzulata i veći broj članova Federacije. Istovremeno, za potrebe Grupe rekvirirali su „Srpski konak” - Podvorje, sastavljeno od crkve i gostionice pod upravom arhimandrita Mihaila.

* * * * * * * * * * *

Jugoslovenski komunisti rade protiv Srbije

JUGOSLOVENSKI komunisti su išli i korak dalje, tražeći celokupnu vlast nad poslovima srpskih građana. Boljševici još uvek nisu bili spremni da im dopuste toliko. Događaje su iskoristili na drugačiji način. Od Jugoslovenske revolucionarne federacije ishodili su poziv Srbima, Hrvatima i Slovencima da budu neutralni u ruskim stvarima.

Za oslobođenje zatočenika bila je potrebna i intervencija sa strane. Protiv hapšenja, upada u diplomatske prostorije i držanja srpskih podanika kao taoca protestovalo je Poslanstvo Norveške, kome je poslanik Miroslav Spalajković prepustio odbranu interesa u Rusiji. U pitanju je bilo dobro rešenje. Norvežani su zastupali ruske podanike u Finskoj, te su imali prostora da izvrše energičnu presiju na vlasti u Moskvi. Krajem avgusta, delimično i uz pomoć veza srpskog diplomatskog činovnika, sekretara Poslanstva,  Mite Dimitrijevića sa sovjetskim vrhom, došlo je do oslobađanja izaslanika Lontkijevića i ostalih uhapšenih.

Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv SANU, Iz knjige, „Veliki pokrovitelj pravi saveznik“, Fejsbuk, Vikipedija...

Vukašin Marković, vodeći komunista iz Crne Gore, sa Lenjinom

Jugoslovenski komunisti su nastavili da rade protiv zvaničnih i nezvaničnih organa Srbije, zasipajući vladu u Moskvi izveštajima o njihovom mešanju u „kontrarevolucionarne radnje”. Kao posledica, Narodni komesarijat za poslove nacionalnosti pojačao je kontrole nad srpskim podanicima... U jeku „crvenog terora”, posle neuspešnog atentata na Lenjina, i dalje su ih smatrali za taoce... Na sve to, sredinom oktobra je potpuno prekinuta i komunikacija koju su Norvežani održavali sa severom Rusije. Srbi u Moskvi našli su se u potpunoj izolaciji od spoljnog sveta.

Srećom, nisu dugo ostali u takvom položaju. Njihov povratak pogodio se sa masovnom repatrijacijom inostranih građana, povezanoj sa krajem rata. Povoljnom ishodu pripomogao je ponovo i pominjani Dimitrijević. Na osnovu razgovora koji je vodio sa Lenjinom 16. novembra zatražio dozvolu da uz potreban broj vagona i pratnju zvaničnog predstavnika sovjetske vlasti do pograničnog punkta, prevede 253 ljudi za Srbiju.

RAZLOGE ZA ODLAZAK definisao je u  formi želje bivših zarobljenika da tamo „uzmu učešće u daljem razvoju revolucionarnog pokreta” ... Nije dugo čekao na odobrenje. Odluka o celoj stvari došla je pod ruke glavnog čoveka tajne policije - Čeke, Feliksa Đeržinskog, od koga je tri dana kasnije stigao odgovor da „ne postoje prepreke” za odlazak „u prepisci naznačenih Srba”. Sovjetske vlasti su ispunile i drugi deo Dimitrijevićeve molbe. Uz jedan vagon prve klase, putnicima je ustupljeno još pet tovarnih. Tokom decembra preko Kijeva i Odese napustili su Rusiju.

Nisu, međutim, svi srpski građani otišli. U Petrogradskom poslanstvu, Vicekonzulatu u Tambovu i Konzulatu u Moskvi ostali su činovnici, dok je arhimandrit Mihailo nastavio da vodi računa o privremeno oslobođenom Podvorju. Ni jedan od retkih, koji je za vreme avgustovskih događaja ostao na slobodi, Radoslav Jovanović, nije želeo da se povuče iz Rusije.  Tokom jeseni zdušno je radio na prilagođavanju programa Jugoslovenske revolucionarne federacije novim prilikama. Usled odlaska brojnih članova, bez obzira na trud, organizacija je do kraja godine potpuno prestala sa radom. Preostali činovnici diplomatskih predstavništva nastavili su da deluju u specifičnim okolnostima. Ozbiljno su ih pogađale ogromne cene namirnica i hladnoća, te pogoršanje odnosa između sovjetske vlade i Norveške, koncem godine.  Jedini interes za ostanak nalazio se u saglasju sa duhom neuspešne reforme Federacije: odbrana prava sunarodnika tokom građanskog rata i pomaganje njihovog izvlačenja iz Rusije. Pravilno funkcionisanje su im onemogućavali jugoslovenski komunisti, koji su pridobijali sve više na značaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

TOTALNO NEVEROVATNO: Otkrivena evidencija! Evo kako je Nikola Jokić trenirao kao klinac