VEČITI SAMAC U ŽIVOTU I KNJIŽEVNOSTI: Izbor autentičnih sećanja savremenika: ko je bio Ivo Andrić

KOMPLEKSNOST Andrićeve privatne i profesionalne ličnosti u zapisima sudeonika njegove epohe osvetljena je iz različitih uglova: kroz nepoznate i slikovite detalje, ocrtavaju se obrisi njegovog lika, koji čitaocima „Istorijskg dodatka“ nekada može biti jasan, očigledan, predvidiv i očekivan, ponekad neuhvatljiv, nedosledan ili iznenađujuć, katkad zamaskiran, u svakom slučaju – provokativan.

Gužva u Andrićevom stanu na vest da je dobio Nobelovu nagradu, Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Krešo Kovačić

NISMO ZNALI DA LI JE SRBIN ILI HRVAT

U TO VRIJEME, 1912. godine upoznao sam Ivu Andrića, koji je upravo položio maturalni ispit i upisao se na Pravni fakultet Zagrebačkog sveučilišta. Upoznasmo se u jednoj zabitnoj zagrebačkoj kavani, zapravo “kavotočju“, kako se to u ono vrijeme govorilo u Zagrebu. Mislili smo da u takve lokale ne dopiru argusovske oči zagrebačke policije i da se u njima dade slobodnije razgovarati o skoroj propasti habsburške monarhije, koju smo očekivali, prateći svaki dan uspjehe na balkanskom bojištu.

Ivo je bio dočekan na univerzitetu simpatijama cijele nacionalističke omladine. Njegovo opsežno obrazovanje prelazilo je mogućnosti mladića od dvadeset godina. Bio je bljedolik i nježan poput djevojke, prijatan i duhovit, iako nije nikad učestvovao u bučnim diskusijama, govorio je uvijek mirno i odmjereno, a svaka njegova rečenica bila je toliko puna sadržaja, da se o njoj moglo razmišljati satima. Iako je pripadao nacionalističkoj omladini, nije nikada padao u nazdravičarske i patriotske fraze, nismo nikada za njega znali da li je Srbin ili Hrvat, njega su uvijek više zanimala kulturna i socijalna pitanja, jer je smatrao, da narodne slobode ne može biti bez kulturnog progresa, ekonomske nezavisnosti i temeljite promjene društva.

Bio je uvijek korektno odjeven i u ponešto razuzdanoj kavanskoj bohemi isticao se finim i gotovo otmjenim ponašanjem, tako da su ga nacionalistički omladinci, koji su već onda dijelili položaje u budućoj državi, odredili za diplomata.

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Malo tko je onda slutio da će Ivo postati naš najveći književnik, jer on za razliku od drugih literata, nije govorio o svom pisanju i književnim osnovama, pa nas je znao iznenaditi svojim izvrsnim stvarima, tek kad su bile štampane.

Kad su me vodili kroz Frankopansku ulicu, sastao sam Ivu, ali stražari nisu dopustili da s njime razgovaram. Ivo mi je te večeri poslao u zatvor omašan komad slanine, kruha i duhana. Spasio me tako od policajnog posta u prvim danima, jer su po propisu tek treći dan počeli davati zatvoreniku pasulj (...)

* * * * * * * * * * *                                                                                                                

Miloš Crnjanski

NEMILOSRDAN PREMA NEPRAVDI

SA ANDRIĆEM se sprijateljih tek kad smo se na duže sastali, ako se ne varam, baš na Badnji dan, godine 1918. Vraćao sam se tada iz revolucije u Beču, gde sam živeo septembar, oktobar, novembar, vrlo interesantnim životom. (...)

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Andrić je stanovao tada u bolnici Milosrdnih sestara, van grada. Hodnici u koje sam ušao bili su ledeni. Nad njim, na prvom spratu, ležao je u bolnici konte Ivo. Andrić je bio tada crnji, bolnijeg osmeha i nemilosrdniji prema nepravdi. Pisao je „crvene“ listove.

Što je tada, naročito, bilo zračno u njemu, to je: da nije tražio utehe van naših zemalja i van onog života i patnje koju je tolikih godina podnosila Bosna, gde je imao kuću i staru majku.

* * * * * * * * * * *
Vera Stojić

ČLAN PORODICE KOD MILENKOVIĆA 

ZA VREME okupacije, kada je mnogo pisao, ja sam predložila da prekucavam rukopise, on je na to pristao i tako smo počeli da sarađujemo. Nekoliko puta sam išla kod njega u Prizrensku ulicu, tamo bi nam gospojica Kaja Milenković spremila kafu i posluženje. A Kaja Milenković je bila sestra Brane Milenkovića, advokata, Andrićevog dobrog prijatelja. A evo kako je to sa Branom bilo: kada se Andrić vratio iz Nemačke 1941. godine, Brana ga je sačekao na železničkoj stanici i odveo svojoj kući. Primio ga je u kuću kao prijatelja, nikako kao podstanara. Otada je Andrić živeo u Prizrenskoj ulici (...)

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Naročito ga je volela Branina majka. Bila je vrlo pažljiva prema njemu. On je kod Milenkovića bio kao član porodice. Hranio se kod Brane, ali posle, kada su se odnosi poremetili (sa gospojicom Kajom, naročito), onda se hranio u „Moskvi“. A dotle nije ni moglo da se zamisli da jede negde drugde. S te strane Andrić se možda nije pokazao dovoljno zahvalnim Brani. U početku se Kaja Milenković odnosila prema Andriću veoma prijateljski, ali kada je Andrić ušao u partiju, ona je stala silno da ga grdi što je on izneverio svoja stara shvatanja.

* * * * * * * * * * *

ZATVOREN PREMA LjUDIMA KOJE NE POZNAJE

OTADA, za proteklih četvrt vijeka koliko se poznajemo, dosta smo se zbližili i sa dosta razloga sam ga zavolio kao čovjeka. S ponosom mogu reći da smo prijatelji. Mada izgleda hladan i sebesam, kako kažu Bosanci, Andrić je veoma dobar, plemenit i osjetljiv čovjek.

Nemam prava da otkrivam neke njegove osobine i postupke, o kojima on nikad ne govori niti voli da ih iko drugi pominje, ali mogu reći da mu oni čine čast kao čovjeku. Inače je prilično zatvoren, toliko zatvoren, naročito prema ljudima koje ne poznaje dobro, da se brani svim i svačim da kogod ne bi čak i pokušao da prodre u njegov svijet i lični život. (...)

Andrić je, za čudo, nepraktičan čovjek, ponekad gotovo bespomoćan, i uvijek je potrebno da se neko o njemu brine. Sjećam se kako smo ga jedne godine našli u Hvaru, na letovanju. Bio je ponedeljak, a on je bio vrlo uznemiren, zabrinut kako će spakovati stvari, jer odlazi iz Hvara u petak!

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Svoje lične probleme ni svoja osjećanja, Ivo Andrić ne povjerava nikome. Nikad, doduše, nisam ni tražio ništa od njega, ni da mi se povjeri ni da se otkrije, a učinio je to dva-tri puta, sasvim neočekivano, i uvijek smo ostali zatečeni, suviše iznenađeni, kao da se desilo nešto veoma čudno, sasvim neočekivano, i nezgodno je obraćati pažnju na to, da se i on ne zastidi. Inače, krijući se i braneći, on najčešće govori o književnicima, gotovo redovito o starijima, o zanimljivim događajima iz svjetske istorije, ili priča anegdote, obično o starijem vremenu, rjeđe o onom dohvatljivijem. Ali njegovo pričanje anegdota uvijek služi da objasni neku situaciju o kojoj je riječ, ili neki problem, tako da izvanredno lijepo ,,paše“. Najčešće se te pričice odnose na Bosnu.

* * * * * * * * * * *

ŽAL ŠTO NIJE PISAO POD PSEUDONIMOM

SETIH se, jednom prilikom mi je rekao: „Zuko, nekako sam najsigurniji kada živim kao softa (učenik medrese) i kada za tili čas mogu pokupiti svoje zavežljaje i otići.“ (...)
Zaista je to bila isposnička, studentska soba – sa koferima u uglu. Često sam, dok je bio u Prizrenskoj, svraćao kod njega u letnjim mesecima – onda bismo zajedno odlazili na Adu Ciganliju. A Ada je u to vreme bila skoro prava prašuma, a Sava čista, zelena...Ivo je tada govorio da su mu valjda najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome se radilo dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od alaskih koliba svežu ribu.

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Na Adi bi ostajali najčešće kod zgrade Veslačkog kluba „Crvena zvezda“, gde smo se kupali ili, pak, igrali stoni tenis. Naravno, šetali bi smo uzanim stazama. On jednom veli: „Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta...“ (...)

Nekoliko puta mi je Andrić govorio da nikada neće prežaliti što nije pisao pod pseudonimom. Govorio je: „Bio bih mnogo slobodniji i bio bih, možda, i bolji pisac. To prokleto lično ime i prezime u mnogim stvarima me je obavezivalo i ograničavalo.“

I prilikom našeg poslednjeg susreta u stanu, za ručkom, uz čašicu lozovače, ponovo je o tome govorio i spominjao Travena, kao sudbinu pisca kome od srca zavidi.

* * * * * * * * * * *

ČUVAJTE NOGE, NISTE STONOGA

SLOMIM jednom ruku, drugi put nogu, pa opet ruku i tako često sad jedno, sad drugo.

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Silazimo niz stepenište u Savezu pisaca Jugoslavije – ja idem brzo, tako sam navikla, a Ivo će iza mene: „Desanka, molim vas polako. Niste stonoga pa da možete svakog dana po jednu nogu da lomite. Moramo sada i svoje pokrete prilagoditi svome uzrastu. Oni ne mogu biti više ni oštri, ni nagli.“

A drugom prilikom, iznenada: „Stariti se mora, ali moramo očuvati ’fasadu’.“

* * * * * * * * * * *
 Milovan Đilas

ANDRIĆ JE BIO POTREBAN NOVOJ VLASTI

ANDRIĆ je bio odmeren, suzdržan, do te mere i tako prefinjeno da je i prisutnima nametao slično držanje. Ali u njemu nije bilo ničeg zloćudog i mračnog. Nikada nisam od njega čuo pokudnu reč o vladarima i ministrima kojima je služio, mada o stanju i poretku kraljevske države nije imao visoko mišljenje. Bio je preveć mudar a da ne bi uvideo zamašnost i dugotrajnost revolucionarne promene. (...)

Andrić je prihvatio promenu, jer je ona bila nebitna za njegovo shvatanje ljudske sudbine, a mogla je ugroziti ono što je najtrajnije i najvrednije bilo u njemu – njegov dar i njegovu umetnost. Za taj ustupak, ili ,,ustupak“, on je imao i razloga u svojoj „grešnoj“ prošlosti – u pripremanju ulaska Jugoslavije u Trojni pakt. No i za to je bilo razloga: druge su zbog sličnih uloga sudili na dugogodišnje robije. Sećam se da je za vreme izložbe o ratu, koju je na otvorenom prostoru na Kalemegdanu priredila Armija – ako dobro pamtim, 1951. godine – Andrić zatražio da dođe kod mene. On inače nikada nije ni od koga, pogotovu od vlasti, ništa tražio niti ičim bio na dosadi. Tada, čim je seo, počeo je uzbuđeno i gledajući u stočić između nas: „Eto vidite, ta izložba... Moja slika je tamo, pri potpisivanju Trojnog pakta. Pa to razni ljudi svakojako tumače... Nezgodno, danas, posle toliko vremena...“ (...) Pozvao sam telefonom nadležnog druga iz Političke uprave Armije i dogovorio se s njim – dok je Andrić još bio tu – da se slika ukloni. Andrić, kao postiđen, zahvalio se i odmah oprostio...

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Andrić je, možda, precenjivao – i ja držim da je precenjivao – opasnosti: on je više bio potreban novoj vlasti, nego ona njemu! Ali kad je već odredio svoje držanje, Andriću čestitost nije dopuštala ni tolicno odstupanja koliko mu je kasnije svetska slava mogla zagarantovati. Doživeo je svoj vek s maskom lojalnosti i saradnje koju ništa nije moglo uznemiriti, ali ispod koje su se u beskraj granali grižnje, strahovi i očajanja?

* * * * * * * * * * *
Dobrica Ćosić

SAMAC U ŽIVOTU I KNjIŽEVNOSTI

ANDRIĆ je potpuno zatvorena ličnost; duboko introvertna. Mudro i konvencionalno kod njega se spaja, preklapa, stoji jedno u drugom u promenljivim srazmerama. Neobično je lukav duh. Lovi čoveka neprestano i ceni ga neobično strogo. Upravo njegova tolerantnost, širokogrudi sud, opravdavajuće mišljenje o onima koji greše, uvek težnja ka svestranijem i sa više stanovišta viđenom, i sud koji teži ka pozitivnom – nije kod njega pedagoška konvencionalnost kulturnog čoveka, evropeiziranog intelektualca, diplomate vizantijskog karaktera, nego je, pored svega toga, izraz nadmoćnosti i samouverenosti, one duboke stvarne, opasne nadmoćnosti koja ima oblik smernosti, snishodljivosti, opreza, skromnosti...

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Kad sudi o ljudima, a voli da sudi, on to čini nedorečeno, kao uzgredno, nekako lako i neambiciozno. O piscima se zaštitnički blagonaklono izražava; blago i za drugim, nikad prvi, ne ukoreva za slab tekst, ili nezgodnu narav, ili prostačko ponašanje; pojedince pravda najčešće zavičajem i nesrećnim temperamentom. Naročito mu je Bulatović stran; za njegovo poslovno stranstvovanje i belosvetski način življenja, on ima najteži ukor. Andrić ne voli ambiciozne ljude, ljude velikih pretenzija i prevratnike, novatore i poricatelje. Plaši ih se. Ima mnogo poštovanja za nezavidljivce; ceni pisce koji se široko i plemenito, bez taštine, odnose prema drugome i tuđem delu. On koji je najmanje negativnih mišljenja izrekao o savremenim piscima, u suštini vrlo malo ceni svoje savremenike. On ceni mudre, tihe, skrivene pisce; odnosno, on voli pisce slične sebi. Taj konspirativac, zaverenik, ilegalac u životu i istoriji, diplomat blistave karijere, Hrvat poreklom, a Srbin kulturom i građanstvom, dugogodišnji ljubavnik udate žene, taj čovek Mlade Bosne, sužanj austrougarske tamnice, i dve okupacije, ambasador u Nemačkoj u vreme Hitlera, Titov partijac, ne po ubeđenju, nego po neotporu i filozofiji prilagođavanja i načelne dobronamernosti i patriotizma, taj večiti samac u životu i književnosti, on što je živeo jedino za sebe i knjige, taj dobrotvor, ne u ime hrišćanskih načela, nego u ime sokratovskog spokojstva i osećanja dužnosti i dužništva zavičaja, taj veliki i tamni egocentrik koji se genijalno sporazumeva sa životom, istorijom i prilikama, taj mudrac koji se i banalnošću skrivao od moćnih i glupih, taj filozof ovog tla mržnji – sigurno je čovek koji je u svom dobu, sa stanovišta trajanja i opstajanja, najsvrsishodnije, i sebi najpodobnije, razumeo tle i vreme u kome postojimo i živimo.
                                                                                                              Predrag Palavestra

* * * * * * * * * * *

PEVAO JE ONO ŠTO JE I KAKO JE HTEO

NAVIKNUT na samoću, Andrić u tim vremenima nikome nije prilazio preblizu. Među piscima, na svojim spratovima, nije pravio prisnija prijateljstva; družio se sa onima koji su mu mogli biti pri ruci, a da im ne plati previše. Esnaf je držao na odstojanju, a sebi pripuštao mahom blede konačare, seize, pomoćnike i poslugu. Nepoverljiv i zatvoren prema kritičarima, književne Ekermane nalazio je među onima koji su kao viši činovnici kulturnih vlasti bili naviknuti da slušaju i koji su ćutke beležili sve obične stvari koje je hteo da im kaže, jer je glavne misli i prave poruke ostavljao za svoje knjige.

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Najveći kišobran nad njegovom glavom držao je jedan drugorazredni partijski uglednik iz moskovske Kominterne, najmoćnije svetske škole straha i podozrenja, kome je odgovaralo da se ponaša kao veliki vezir i da Andrića drži u mekom pamuku. Na tome udobnom kavezu vrata su bila otvorena, jer se znalo da ptica neće izleteti. Zaštićen maskom, slavuj je pevao ono što je hteo i kako je hteo, mudro kazujući skrivene istine koje će se tek posle nadugo i nadaleko proveravati, slušati i pamtiti.

* * * * * * * * * * *
Milosava Puzić

DžEPAROŠI DONOSILI NOVČANIK NA PRAG

NEKOLIKO puta se dogodilo da ga u šetnji odžepare. Uđe tako Andrić u kuću, presečenog sakoa ili mantila i kaže: „Milka, ja nemam ništa!“ Novčanik ili dokumenta smo obično nalazili posle nekoliko dana pred kućnim vratima: kada kasnije shvate da su odžeparili nobelovca – oni mu dokumenta ili novčanik krišom donesu i ostave na prag stana.

Foto Stevan Kragujević, Zadužbina „Ivo Andrić“, Profimedija“, Dokmentacija „Novosti“, Vikipedija...

Posle nekoliko godina u kući Andrića, dobila sam malo veću slobodu sa njim. Godinama ga nisam videla da je ušao u kuhinju ili u ostavu gde smo držali namirnice. Jednom prilikom sam mu predložila: „Gosn’ Andriću, dođite da vidite odakle se hranite.“ Baka Zorka me je izgrdila: „Odakle vam, Milka, hrabrost da ga dovedete u kuhinju?“ On je ušao, pogledao i rekao: „Lepo, čisto je“, i to je bilo sve. (...)

Ne pamtim da je ikada legao da spava pre ponoći. U večernjim satima je pisao. Obično bi glasno čitao svoje tekstove na kojima je radio. Tada smo se baka Zorka i ja zatvarale u svoje sobe i nismo smele da izlazimo – voleo je da ima potpunu tišinu kada radi... Ja sam ga ponekad iz svoje devojačke sobe slušala kako čita.

Preporučujemo

Društvo

0 2

KONAČAN RASKID SA SOVJETIMA: Srbi u opštem haosu Boljševičke revolucije

30. 10. 2024. u 20:00

Društvo

0 1

TAJNI PREGOVORI NIKOLE PAŠIĆA SA BOLjŠEVICIMA: Odnosi Srpske vlade sa „crvenom“ sovjetskom Rusijom

30. 10. 2024. u 18:00

Društvo

0 4

RAZABIRU SE SAMO REČI: RUSI! NAŠI! Ivo Andrić, jedini srpski nobelovac, o oslobođenju Beograda

23. 10. 2024. u 13:30

Društvo

0 1

STARI SOLUNAC SPASAVA MOST: Završne operacije za oslobođenje prestonice

23. 10. 2024. u 11:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije