DISIDENTSKA ZVONA ZA SLOBODU MISLI: Progoni i suđenja političkim neistomišljenicima u Srbiji

PREMA intenzitetu i oblicima delovanja, disidentska borba je prošla više etapa.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Tokom 50-ih i 60-ih kritika vlasti mogla se naći sofisticirano i prilično uvijeno u pojedinim liberalnijim studentskim, naučnim i književnim časopisima: "Student", "Susreti", "Vidici", "Filozofija", "Praksis", "Književne novine", a sve otvorenije uoči studentskih nemira 1968. pa do zavođenja čvrste ruke 1972. 

Pojačana cenzura i suđenja za neprijateljsku propagandu tokom 70-ih uslovila je i pojačan otpor disidentskih intelektualaca koji je do tada bio skromniji nego u zemljama socrealizma.  

OSNOVNI oblici  delovanja disedenata bili su peticije, predavanja i rasprave po stanovima (Slobodni univerzitet) i protestne večeri... Vrh ovih aktivnosti nastupio je posle Titove smrti. Tražena je liberalizacija pasoške politike (samo 1979. ovaj dokument nije izdat ili je oduzet u 26.000 slučajeva!);  poštovanje Ustava i puštanje na slobodu kažnjenih književnika i drugih političkih osuđenika. 

Organizovane su i peticije u kojima je zahtevano ukidanje moralno-političke podobnosti kao uslova za zapošljavanje i za uspostavljanje slobode štampe.  

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Najpoznatija je peticija iz juna 1980. za oslobađanje političkih zatvorenika i brisanje članova  Krivično zakona 118 i  133, poznatih kao „verbalni delikt“, koji su sankcionisali „neprijateljsku propagandu“.

Peticije su upućivane državnim organima, medijima i međunarodnim organizacijama...

* * * * * * * * * * * *

STUDENTSKI „BEOGRADSKI JUN“ POSLEDNjA BRANA NACIONALIZMU I SEPARATIZMU

ŠEZDESET OSMA SUDAR RAZLIČITIH KONCEPCIJA RAZVOJA JUGOSLAVIJE

ŠEZDESET osma je imala ogroman uticaj na zbivanja u socijalnoj, kulturnoj, političkoj i ideološkoj sferi, snažno je podstakla sudar različitih koncepcija društvenog razvoja, one koja se, na jednoj strani, iskazivala kroz jasne zahteve za demokratizacijom društva, i one na drugoj strani, kroz nastojanja da se okameni sistem protiv kojeg je studentska omladina uopšte i digla pobunu.

Važnost planetarne studentske revolucije 1968, na četrdesetogodišnjicu tih događaja, dakle 2008, snažno je opisao američki profesor Imanuel Volerštajn, autor svetski uticajne teorije o modernim svetskim sistemima. U jednom razgovoru izjavio je sledeće:

„Najvažniji politički događaj u mom životu jeste ono što zovem svetska revolucija 1968.

Za mene, bio je to događaj fundamentalne transformacije. Bio sam na Univerzitetu Kolumbija kada je tamo izbio ustanak, ali to je samo biografska fusnota za ono što se politički i kulturno dogodilo. Pokušavajući mnogo puta da analiziram šta se tačno desilo u tom trenutku i šta su bile posledice, uverio sam se da je 1968. bila mnogo važnija od godina koje ljudi obično ističu kao ključne događaje, važnija od 1917. (Ruska revolucija), od 1939. do 1945. (Drugi svetski rat) ili od 1989. (kolaps komunizma u Istočnoj i centralnoj Evropi i Sovjetskom Savezu). Ovi događaji bili su jednostavno manje transformativni od svetske revolucije 1968.”

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Dosad je najimpresivnije svedočanstvo o „beogradskom junu” knjiga Šezdeset osma – lične istorije, objavljena 2008. u izdanju Službenog glasnika i Radio Beograda 2, povodom četiri decenije od protesta. Na više od 800 stranica publikacije koju je priredio Đorđe Malavrazić, novinar, urednik i teoretičar medija, sabrano je osamdesetak ličnih osvrta bezmalo svih viđenijih učesnika šezdesetosmaške pobune u Jugoslaviji. Ti tekstovi su zapravo transkripti iz dokumentarnog radijskog serijala Govori da bih te video, nastalog četiri decenije posle „beogradskog juna”, koje su sagovornici potom autorizovali za štampanje u zborniku.

U REZIMEU KNjIGE data je ovakva ocena: „Po svom karakteru, značaju, masovnom učešću mladih i oštrini sukoba s policijom beogradski jun u potpunosti spada među velike studentske pokrete koji su 1968. potresali ceo svet (SAD, Japan, Francuska, Nemačka, Italija, Španija, Poljska, Čehoslovačka, Egipat itd.). Taj pokret je, pre svega, postavio zahtev za socijalnom pravdom, a zatim i za slobodom zbora i demonstracija, demokratizacijom štampe i stvaranjem uslova da se formira sfera javnog mnjenja. Bio je izrazite jugoslovenske orijentacije. Odvijao se u kosmopolitskom Beogradu i potekao je iz novobeogradskog Studentskog grada, koji je u to vreme bio Jugoslavija u malom.

Predstavljao je poslednju branu nacionalizmu i republičkim separatizmima, koji će već od početka sedamdesetih razdirati Jugoslaviju. I po tom svom obeležju on nije odgovarao dominantnim nastojanjima u jugoslovenskom partijsko-državnom vrhu.”

Posle tih zbivanja i režim, ali i njegovi oponenti „menjaju taktiku“. Vlast se okrenula rigidnijoj, „ali perfidnijoj fazi obračunavanja s neistomišljenicima“. „Umesto policijskog batinanja na ulicama, na delu su bile zabrane, hapšenja, proterivanja s radnih mesta ili društvena marginalizacija pojedinih učesnika pobune. U tom smislu, otpuštanje nastavnika s Filozofskog fakulteta 1975. možda jeste formalni, ali svakako ne i faktički završetak razračunavanja sa akterima beogradskog juna. Sa druge strane, kao svojevrsna reakcija i nasleđe protesta šezdesetosmaša dobijalo je u naredne dve decenije drugačije pojavne oblike – umesto demonstracija, na delu su bila okupljanja istomišljenika i režimskih oponenata po stanovima i kružocima, ‘kućni univerziteti’ i peticionaški pokreti.“

* * * * * * * * * * * * *

PRIPREME TUŽILAŠTVA ZA TALAS ŽESTOKE REPRESIJE

POKRET IZ ŠEZDEST osme, načelno levičarski, bio je iznutra složen, što je potvrđeno i docnijim životnim putanjama najviđenijih učesnika. U rezimeu pomenutog zbornika Malavrazić podseća da su neki od njih sve do pada socijalističkog režima proganjani, hapšeni ili društveno marginalizovani; neki drugi su postali ugledni intelektualci ili pisci, ali „po pravilu ne i ljudi od karijere i visokog političkog plasmana”.

Pojedini su nastavili borbu za građanske slobode i ljudska prava, da bi potom, od 1990, bili među osnivačima prvih opozicionih partija u Srbiji.

Posle navodne „unutrašnje stabilizacije“, talas žestoke represije usledio je 1970, a prve mete režima bili su vodeći pobunjenici iz 1968. Vladimir Mijanović, već ovenčan nadimkom Vlada Revolucija, i njegovi saborci sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kad su na šapirografu umnožili časopis Krug, Božidar Borjan, student ovog fakulteta, osuđen je u aprilu 1970. na maksimalnu kaznu – 60 dana zatvora – zbog navodnog kršenja tadašnjeg Zakona o štampi i drugih vidova informacija (prekršaj iz člana 131, stav 1. tačka 1. i 2).

Posle temeljne tužilačke pripreme, zbog štampanja lista Frontesterion na istom fakultetu, Okružni sud u Beogradu je na 20 meseci strogog zatvora u oktobru 1970. osudio Vladimira Mijanovića, kao predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta.

Mijanoviću je svašta stavljeno na teret: „zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji“; organizovanje protesta protiv američke invazije na Kambodžu; protest protiv represivnih mera prema pojedinim omladinskim i studentskim listovima i gušenja slobode javne reči i kritike izražen u jednom letku; Mijanović je proglašen krivim i zbog letka u kojem je pružena podrška rudarima u Kaknju koji su bili u štrajku i zato što je „podsticao“ studente na štrajk glađu tim povodom.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

U REPRESIJU se uplelo i vojno sudstvo. Lazar Stojanović, mladi reditelj i apsolvent na grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta, uhapšen je na odsluženju vojnog roka u kasarni u Požarevcu 6. novembra 1972, po prijavi kapetana Vuka Obradovića i još nekoliko oficira, zbog „neprijateljske propagande“, navodno plasirane kroz film koji će tek postati poznat. Već 5. decembra Stojanović je pred Vojnim sudom osuđen na jednogodišnju kaznu zatvora, a posle šest meseci našao se i pred Većem Okružnog suda u Beogradu. Sada zbog filma Plastični isus, snimljenog 1971, u kojem je, prema optužnici, „zlonamerno i neistinito prikazao društveno-političke prilike u našoj zemlji i njenom dosadašnjem razvoju“, „obezvredio našu socijalističku revoluciju, njene borce i naš samoupravni socijalistički sistem, uz poistovećivanje prilika u našoj zemlji sa fašističko-hitlerovskim režimom“. I ono najvažnije, Stojanović tim filmom „vređa lik predsednika J. B. Tita, najistaknutijeg predstavnika revolucije i izgradnje socijalističkih društvenih odnosa, pri čemu se film služi vulgarnim i pornografskim sredstvima radi srozavanja osnovnih vrednosti našeg društva, a gotovo u celini propraćen je fašističkim pesmama i muzikom.“

Lazaru Stojanoviću je izrečena kazna zatvora od godinu i po dana, a sa onom kaznom koju je već izdržavao, jedinstvena kazna od dve godine strogog zatvora. Posle žalbe koju je podneo Vrhovnom sudu, ova instanca ne samo da je odbila Stojanovićevu žalbu nego mu je u jesen 1973. povećala kaznu na tri godine zatvora.

* * * * * * * * * * * * *

DISIDENTI U SRBIJI POD BUDNIM OKOM SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

OPOZICIJA REŽIMU DOLAZILA JE IZ REDOVA KOMUNISTA

U NAUČNOM radu dr Srđana Cvetkovića, višeg naučnog saradnika Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, "Delovanje unutrašnjeg neprijatelja u Srbiji 1968-1975", objavljen sredinom 2019. u časopisu Istorija 20. veka,  vidi se kako je Služba državne bezbednosti Srbije, naslednica Udbe,  nadgledala šaroliku opoziciju i disidente. Pojačanom nadzoru bili su izloženi nacionalisti, ibeovci, liberali i anarholiberali, trockisti, klerofašisti i drugi...

Cvetković navodi da su analitičari SDB „unutrašnje neprijatelje SFRJ“ podelili na dve osnovne grupacije. U jednoj su pripadnici stare građanske opozicije (bivši četnici, ustaše, ljotićevci i antikomunističke snage, ostaci građanstva, klerikalni elementi, građanski liberali), a u drugoj grupi nova socijalistička opozicija (đilasovci, birokratsko-etatističke snage pod kojima se podrazumevaju rankovićevci, ibeovci i neoibeovci, liberalni komunisti, nacionalkomunisti, tehnokrati, anarholiberali).

Snažnija opozicija režimu dolazila je iz druge grupe, od „samih komunista“… Iz dokumenata se vidi da  SDB najpomnije analizirala anarholiberale, mahom „lica koja deluju s pozicija tzv. nove levice i trockističke grupe i pojedince.“ Oni se „zaklanjaju iza marksističke ideologije“, pozivaju se na socijalne, kulturne i humane motive, a izražavaju konfuzna i „sasvim neoblikovana politička htenja“. U njihovom „pokretu“ prepoznaju se idejni i politički obrasci kojima se uklapaju u „buržoaski ili birokratsko-etatistički koncept“.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Prema proceni SDB Srbije, „nova levica“ nastoji da promeni ustavni poredak i suprotstavlja se stavovima i odlukama SKJ (...) . Oni „koriste pojedine listove i časopise: „Student“, „Vidike“, „Praksis“ i druge, razne tribine i ustanove, naučne skupove na Kolarčevom narodnom univerzitet, u Domu omladine Beograda, Radničkom univerzitetu Đuro Salaj, u Studentskom kulturnom centru.

IDEJE NOVE levice prisutne su na filmu i u pozorištu, „a primećena su dela kojima se i neposredno popularišu junske studentske demonstracije“. Ove ideje se popularišu u nizu naučnih ustanova, u raznim udruženjima, pozorišnim kućama, na fakultetima. Korčulanska filozofska škola je „kao teoretski nastavak junskih demonstracija“ znatno uticala na formiranje „ideologije pokreta“ (...)

SDB ne propušta da pomene profesora Svetozara Stojanovića i njegovu tvrdnju da je „kriza posledica i toga što je prestao postupak destaljinizacije“ i da je partija 1948. koristila staljinističke metode protiv ibeovaca, itd.

Pominje se kongres Trockističke internacionale 1970, kojem su prisustvovali i „delegati“ iz Jugoslavije, kao i jedna od proklamacija kongresa, u kojoj se pominju „drugovi Vlada Mijanović, Božidar Borjan i druge vođe revolucionarnih studenata Jugoslavije“ koji su bačeni u zatvore zato što su „branili socijalistička prava jugoslovenskih radnika“. SDB ukazuje na „ekstremnu grupu profesora“ Beogradskog univerziteta (praksisovci Mihailo Đurić, Kosta Čavoški i drugi) koja je povezana s književnim krugovima oko Dobrice Ćosića.

„Svi oni, prema izveštajima službe, bili su u vezi najčešće preko Mihaila Markovića, Ljubomira Tadića, Dobrice Ćosića ili Mihaila Đurića.“ U dokumentu se navode imena ekstremnih studenata: Dušan Bošković, Milorad Vučelić, Milan Nikolić, Jovica Aćin, Vlada Mijanović, Laslo Sekelj, Dragan Minderović, Božidar Borjan, Sonja Liht, Lazar Stojanović, Ljubiša Ristić (sin generala Miroslava Ristića), Aleksandar Ilić, Danilo Udovički (sin Lazara Udovičkog, sekretara Saveta za spoljnu politiku Predsedništva SFRJ) i drugi.

* * * * * * * * * * * * *

STVARANjE UPORIŠTA U KULTURNIM I NAUČNIM USTANOVAMA

U ELABORATU SDB se, kao „najisturenije vođe neprijateljske delatnosti na Beogradskom univerzitetu nabrajaju: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Zagorka Pešić Golubović, Mihailo Đurić, Aleksandar Stojanović, zatim Ilija Moljković, te asistenti Trivo Inđić, Kosta Čavoški, Đorđije Vuković i druge ‘vođe’ ekstremizma ispoljenog u studentskim demonstracijama“. Grupa je preko Mihaila Markovića navodno povezana sa jednim brojem književnika (Dobrica Ćosić, Sveta Lukić, Predrag Palavestra), a preko Mihaila Đurića sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Živoradom Stojkovićem, Zoranom Gluščevićem i drugima. S Mihailom Đurićem je u vrlo bliskim odnosima bio profesor Dejan Medaković, u čijem su se stanu sastajali Mihiz, Đurić, Tadić i drugi istomišljenici iz intelektualnih krugova.

Neprijateljski nastrojeni pojedinci u pozorištu su Stevo Žigon, Branko Pleša, Ljubomir Ljuba Tadić, Mira Trailović, upravnica Ateljea 212; na filmu su to Dejan Đurović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Kokan Rakonjac, Želimir Žilnik i drugi; u institutima Ljubomir Stojić u Institutu društvenih nauka, Trivo Inđić u Institutu za sociologiju, a „neprijatelji na televiziji“ su, prema navodima iz policijske arhivske građe, „Vasko Ivanović, Živan Lazić, Raša Popov, Jug Grizelj“ i drugi.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Svi se oni, procenila je tajna služba, orijentišu na nenasilne i legalne metode borbe putem štampe, napisa, rasprava i slično, stvaraju „uporišta“ u kulturnim, naučnim i društvenim ustanovama. Sve u svemu, SDB Srbije ustanovio je da se na Beogradskom univerzitetu 87 lica bavi „ekstremnom delatnošću“. Poseban trn u oku im je Vlada Mijanović, koji je imao kontakte sa „obaveštajno sumnjivim novinarima“, a uz Mijanovića i Danilo Udovički, koji govori pet jezika, te je poznat „po mnogim kontaktima i vezama sa strancima“. Beogradska „anarholiberalna grupa“ povezana je u Novom Sadu s Pavlom Ivićem, profesorom Filozofskog fakulteta, Miroslavom Egerićem, urednikom lista „Polja“, Đorđijem Vukovićem, asistentom Filozofskog fakulteta Želimirom Žilnikom i drugima. Oni utiču na uređivačku politiku novosadskih listova „Indeks“ i „Polja“, na Maticu srpsku (...

U ANALIZI DELOVANjA nacionalista, analitičari SDB Srbije okvalifikovali su ih kao lica koja aktivno deluju sa „hegemonističkih i centralističkih“ ili „separatističkih i iredentističkih“ pozicija, sa osloncem na „šovinističke i separatističke“ parole o „propasti i ugroženosti vlastite nacije“. Pri tome se pozivaju na dokaze u vidu raznih statističkih podataka. Oni napadaju samoupravljanje i jedinstvo Jugoslavije, protive se ustavnim reformama, podizanju Meštrovićevog mauzoleja Njegošu na Lovćenu... U jednom dokumentu SDB piše: „Sredinom marta 1971. godine ekstremisti Mihiz, Bećković, Miodrag Bulatović su se dogovorili da na Kolarčevom narodnom univerzitetu organizuju književno veče na kojem bi se pisci crnogorske nacionalnosti izjasnili da su Srbi i Crnogorci jedna nacija (ovo više puta potencirao i Đilas).“

Za tajnu službu Srbije bilo je važno što je Mihiz 1971. kontaktirao patrijarha SPC Germana, što je Dobrica Ćosić bio u kontaktu s predstavnicima manastira Hilandar, kojima je „ponudio saradnju u smislu plasmana nekih izdanja Srpske književne zadruge, preko SPC, u zemlji i inostranstvu“. Ova grupa je procenjivala da su „Hrvati vinovnici teškog stanja u zemlji“. Živorad Stojković, Mihailo i Vojislav Đurić i Dejan Medaković angažovali su se oko prikupljanja podataka o položaju Srba u Hrvatskoj, a uspostavili su kontakt i sa Kulturno-prosvetnim društvom „Prosvjeta“ u Zagrebu, kojem su uputili pismo u „znak podrške“.

Sve u svemu, pošto je mnogo sličnih detalja u građi SDB Srbije, kao glavni protagonisti nacionalizma u Srbiji najčešće se navode: Borislav Mihajlović Mihiz, Mihailo Đurić, Dejan Medaković, Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Živorad Stojković, Mića Popović, Vojislav Đurić, Sveta Lukić, Pavle Ivić; u Novom Sadu Simon Simonović, Mladen Leskovac, Boško Petrović... Primećena je vremenom njihova ‘idejna i akciona fuzija’ s preživelim ostacima poraženih građanskih snaga.

* * * * * * * * * * * * *

RAT VLASTI PROTIV KRITIČKOG MIŠLjENjA AKADEMACA TRAJAO JE  GODINAMA

RACIJE NA FAKULTETIMA I STUDENTSKIM SOBAMA

POČETAK 1970-ih proticao je u primeni represivnih mera prema nosiocima otpora, pojedincima i grupama koje, uprkos tim merama, iskazuju ne samo kritičku osvešćenost nego i ljudsku moralnost, snagu da se, bez obzira na izloženost sili vlasti, suprotstave i toj sili i režimu koji ona oličava, sve do vrha piramide upravljačkog sloja, što je uključivalo i kritiku samog Josipa Broza Tita i njegovog kulta.

Represivne mere su označavale nastojanje vlasti da ućutka te glasove otpora i kritike, da atomizuje otpor, blokira javni prostor za iznošenje alternativnih stanovišta u javnosti, da kanale preko kojih se kritika ispoljava svede na najmanju moguću meru, ako već ne može sasvim da ih eliminiše.

Taj svojevrsni rat vlasti protiv kritičkog mišljenja i njegovih nosilaca trajao je godinama, noseći u sebi i svojevrsne paradokse, pogotovo kada je reč o studentskoj levici. Njeni vodeći predstavnici u javnosti su prikazivani kao „neprijatelji“ same partijske i po samorazumevanju upravo levičarske vlasti, mada se taj njen oreol, do kojeg je nomenklatura toliko držala, neprekidno se pozivajući na socijalizam i samoupravljanje, sve očiglednije rastakao.

U takvim okolnostima iskre otpora brzo su rasplamsavane, sve snažnije su bile prisutne i u javnosti, sve više se govorilo o disidentima. Dinamiku tog procesa na uverljiv način je prikazala u potresnom, ispovedno-sociološkom eseju „Disidenti i zatvor“ Jelka Kljajić Imširović, čiji je otpor i neodstupan disidentski aktivizam počeo da se kristališe u studentskim nemirima 1968. Za polazišnu tačku takvog ličnog opredeljenja navela je trenutak kada je policijski kordon napao studente kod novobeogradskog podvožnjaka, što je bio više nego očiti dokaz da se poredak održava upotrebom sile, suzavcem i pendrecima koji nemilosrdno udaraju po telima pobunjenih akademaca.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

„Policijsko nasilje u prisustvu vlasti, tj. njenih predstavnika, bilo je odlučujući razlog za nastavljanje studentskog protesta“, ukazuje Imširovićeva, navodeći niz studentskih akcija koja su usledile posle demonstracija.

NEDOUMICE SU BRZO otklonjene, ukoliko ih je uopšte i bilo, pogotovo među znalcima prilika. Kako navodi Nebojša Popov u jednom svom tekstu, „vlast je metodično krenula najpre u obračun sa onima koje je smatrala glavnim i neposrednim protivnikom, da bi tokom više godina nastojala da suzbije sva tri trenda emancipatorskog praksisa, nastojeći da učvrsti postojeći jednopartijski poredak“. Popov misli na nosioce praksis filozofije i njene dve uporišne tačke - Korčulansku letnju školu i časopis „Praksis“, na snažan talas osvajanja slobode u kulturnoj sferi i na studentski pokret.

U tom kažnjavanju krivaca koje se oteglo na sedam godina, vlast je prvo udarila na infrastrukturu studentskog pokreta, primenjujući razne mere. Održavanje zborova i osnivanje akcionih odbora su onemogućeni, iz Saveza komunista su izbačeni oni najaktivniji, što je kasnije, pogotovo posle sovjetske agresije na Čehoslovačku u avgustu 1968, uslovilo masovan priliv novih članova, a paralelno su odstranjivane redakcije listova „Student“ i „Susret“. Nizanjem spektakularnih sudskih procesa, praćenih velikim kampanjama u štampi protiv „neprijatelja“, vlast je iskazivala vrhunac represivnih mera, podgrevajući atmosferu straha u najširoj javnosti.

Prvi na udaru našao se Vladimir Mijanović, Vlada Revolucija, koji za sobom nije ostavio nikakva svedočenja o progonima kojima je bio izložen i burnom anarhističkom delovanju u prilog revoluciji kojoj nema kraja. Njegova prva supruga Ljiljana Mijanović to je učinila i ostavila memoarski trag u knjizi „Šezdeset osma - Lične istorije“.

Krajem avgusta 1968. privedena je na prvi razgovor u Službu bezbednosti, a u aprilu 1969. prvi put izvedena pred istražnog sudiju zbog toga što je na festivalu kratkog i dokumentarnog filma, navodno, uzvikivala parolu „Živeo Enver Hodža“, u društvu Vladimira Mijanovića, Rodoljuba Rakića i Božidara Borjana (koji je, uzgred, tada bio van Beograda).

Pošto su u Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira u međuvremenu unete izmene koje zaoštravaju kazne licima koja govorom, napisom ili na drugi način iznose ili pronose „lažne vesti ili tvrdnje kojima se izaziva neraspoloženje ili uznemirenje građana“, veliki broj studenata Filozofskog fakulteta bio je kažnjen tokom 1969. i naredne godine.

* * * * * * * * * * * * *

ŠTRAJK NA 2 FAKULTETA I 4 UMETNIČKE AKADEMIJE

PRILIKA SE UKAZALA kada su rudari iz Kaknja stupili u štrajk, pošto više meseci nisu primali plate, a njihove porodice tokom meseca nisu mogle da pojedu nijedan mesni obrok. U znak solidarnosti s rudarima, šesnaest studenata sa Filozofskog fakulteta oglasilo je 22. juna 1970. štrajk glađu i deset dana istrajalo u protestu. Pridružio im se i glumac Zoran Radmilović, solidarišući se s rudarima i sa protestom studenata.

Dok je štrajk trajao ljudi iz Službe bezbednosti su upali na Filozofski fakultet i započeli pretres prostorija, upadajući i na ispite, u potrazi za nekim „licem“ koje nisu našli. Tražili su Vladu Mijanovića, predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta. Protest protiv povrede autonomije univerziteta, upućen najvišim organima državne i partijske vlasti, potpisalo je više od hiljadu studenata, nastavnika i drugih intelektualaca.

Ubrzo se na spiskovima okrivljenih našlo mnogo imena studenata privođenih istražnom sudiji zbog učešća i podrške štrajku glađu, ali postupci nisu nastavljeni. S jednim izuzetkom - Vlada Mijanović. Pošto je za njim bila raspisana poternica, neko vreme se uspešno skrivao na Filozofskom fakultetu, a onda i u rodnom selu Mosko, kod Trebinja, u Hercegovini. Krajem avgusta je uhapšen i sproveden u Beograd, strpan je u Centralni zatvor i okrivljen prema članu 118. Krivičnog zakona: „Ko napisom, govorom ili na drugi način poziva ili podstiče na nasilnu i protivustavnu promenu državnog društvenog uređenja, na svrgavanje predstavničkih tela ili njihovih političko-izvršnih organa... ko zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike u zemlji, kazniće se zatvorom do 12 godina.“

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

U OKRUŽNOM SUDU u Masarikovoj ulici u Beogradu suđenje Mijanoviću je počelo 21. septembra, ali je zbog male sale onemogućeno prisustvo studenata, koji su ispunili hodnike suda. U sudskoj farsi sa četiri tačke optužnice istog dana je osuđen na dvadeset meseci strogog zatvora.

U znak protesta objavio je da stupa u štrajk glađu, a zahtevi studenata nekoliko fakulteta da Mijanović bude pušten na slobodu nisu urodili plodom. Studentski štrajk na Filozofskom, Filološkom i četiri umetničke akademije  ugasnuo je 30. oktobra.

Kada je izašao iz zatvora avgusta 1971, sa tada već suprugom Ljiljanom Mijanović je otišao na nekoliko meseci u Sjeničak, blizu Karlovca, u brvnaru koju su im ustupili general Gojko Nikoliš i njegova žena Margo. Ostali su u Sjeničaku do početka 1972, kada u Beogradu počinje da se odvija nova epizoda progona šezdesetosmaša. Paralelno, Vlada Mijanović dobija poziv da se u roku od tri dana javi u garnizon JNA u Tuzli na odsluženje vojnog roka. Tri meseca pre isteka vojnog roka bio je uhapšen i sproveden u vojni zatvor u Sarajevu.

Za to vreme u Beogradu se odvijao novi proces „neprijateljima naroda“.

Prema rečima Jelke Imširović Kljajić, upravo je „zaoštravanje represije odlučujuće uticalo da se unutar studentskog pokreta pojave i ideje, bolje reći razmišljanja o mogućnostima i strategijama otpora na duže staze. U krugu ljudi u kojem sam se kretala (družila), uglavnom studenata, ali ne samo studenata, smatrali smo da su revolucionarna teorija društva i revolucionarna radnička partija dve bitne pretpostavke i istovremeno činioci transformacije savremenog represivnog klasnog društva u istinsko socijalističko društvo. O kolikom broju ljudi je reč? Prema mom sećanju, a dopuštam da ono nije sasvim pouzdano, u tom krugu - koristim namerno ovaj termin, a ne, recimo, pojam grupa - nije bilo više od dvadesetak ljudi“.

* * * * * * * * * * * * *

IDEJE O FORMIRANjU REVOLUCIONARNE RADNIČKE PARTIJE

POČETNA TEORIJSKA razmatranja o radničkoj revolucionarnoj partiji, krajem 1971. dovela su do toga da neki od pripadnika kruga uobliče stav da bi to bio „prvi, mali korak ka stvaranju nove partije“. Usledile su i rasprave o mogućim ciljevima i organizacionim formama buduće Revolucionarne radničke partije, a Milan Nikolić je svoju verziju ciljeva i organizacionog pitanja stavio i na papir. O tome je razgovarano, ali Nikolićeva ideja nije postala politička platforma ovog kružoka, kojem je pripadao i Pavluško Imširović, student Saobraćajnog fakulteta.

U ispovesti iznetoj u „Republici“ – u serijalu koji je godinama pisao istrajni kolega Ljubiša Stavrić, na osnovu osobenih formi intervjua u kojima nema njegovih pitanja - Imširović o kružoku svedoči sledeće:

„Posle događaja 1968. studentski pokret se deli na liberale, revolucionare, anarholevičare, anarhomarksiste. Svi se zalažemo za obnovu radničkog pokreta. Nisam sebe smatrao avanturistom koji bi da se igra revolucije i političkog terorizma. Za mene je bavljenje politikom ozbiljan posao, a ne sport i zajebancija. Javno i otvoreno zastupam svoje ideje, na šta imam pravo prema svim pravnim i političkim dokumentima tadašnje države. Nisam jedni trockista, usamljen slučaj. Na Filozofskom fakultetu učestvujem u jednom takvom kružoku. Ljilja Mijanović je diplomirala na Trockom, njegovom shvatanju socijalne revolucije – permanentne revolucije. Vlada Mijanović je prednjačio u smišljanju spektakularnih akcija, bio je pravi gošista, anarhistički. Milion puta smo imali čarke, uzajamno se sumnjičili.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Milan Nikolić i ja pravimo inicijativnu grupu za Revolucionarnu radničku partiju i rasturamo letke po poštanskim sandučićima - Ova vlast je lažna... Smatramo da ljudima treba pokazati da neko misli opoziciono, čitajte naše letke i mislite o njima - srušićemo ih! Mladalačka naivnost, naravno. Nastupam kao marksista, dosledan i konsekventan, ali znam da je KGB upozorio Udbu. Uprli su prst u mene - taj vam je trockista!“

PAVLUŠKO IMŠIREVIĆ i Milan Nikolić uhapšeni su 7. januara 1972. zbog „osnovane sumnje“ da su počinili krivična dela „udruživanja protiv naroda i države“, pošto je prethodno profesor Branko Pribićević, sekretar Univerzitetskog komiteta, na sednici ovog foruma rekao da se treba obračunati s trockistima. Bilo je to samo dva dana posle tribine održane u Studentskom kulturnom centru 22. novembra 1971, svetski eminentan ekonomista marksističke orijentacije Ernest Mandel, ali i jedan od vođa trockističke Četvrte internacionale, inače Titov prijatelj.

Jelku Kljajić su uhapsili 21. januara u njenoj studentskoj sobi, uz temeljan pretres skučenog prostora, zbog potrage za „neprijateljskim“ materijalom. Već i u javnosti pominjanu „trockističku trojku“ vlast je konačno oformila.

Višednevno suđenje „trojci“ započeto je početkom jula 1972. pred petočlanim većem Okružnog suda u Beogradu. Kazne su izrečene 21. jula: Pavluško Imširović i Milan Nikolić na dve godine, a Jelka Kljajić na godinu i po strogog zatvora.

Za razliku od optužnice, u presudi ova „neprijateljska grupa“ nije označena za „trockističku trojku“ iako je Imširović u istupima na sudu otvoreno zastupao svoje trockističke pozicije, zbog čega mu je tužilac u više navrata pretio podizanjem još jedne optužnice.

U ispovesti je ostavio i ovaj trag o zatvorskim danima u Zabeli:

„Tamo sam zatekao Adema Demaćija i Lazara Stojanovića. Bio sam u četvrtom paviljonu, Laza u drugom; svakog dana smo se svađali oko knjiga i pogleda na svet. Imao je običaj da kaže:

– Vi, mraksisti!
– A vi prdonisti!
– Kreten si kad Prudona tako nazivaš!
– A ti si budala, Marksa nazivaš Mraksom!

* * * * * * * * * * * * *

ZABELA ŠIRI RUKE ZA VODEĆE ŠEZDESTOSMAŠE

U ZABELI JE BIO i Vlada Mijanović, opet u zatvoru, videćemo zbog čega. Njegova supruga Ljiljana uhapšena je 15. februara 1973. u Kumboru, u Crnoj Gori, pošto je u Herceg Novom godinu dana pre našla zaposlenje kao profesor sociologije u gimnaziji. U ranu zoru na vrata bungalova u kojem je živela zakucala su čak šestorica pripadnika Državne bezbednosti. Pretres u potrazi za „propagandnim materijalom“ trajao je do kasnih popodnevnih sati. Konačno su našli pisma koja je žena razmenjivala s mužem koji je u vojsci i sutradan su je prebacili u zatvor u Titogradu. U samici je započela štrajk glađu, a onda je prebačena u grupnu sobu.

Istog dana u Beogradu je uhapšen Danilo Udovički.

Kada je u Titograd stigao Ljiljanin advokat Srđa Popović, upoznao ju je s „neverovatnim događajima“: njen muž Vladimir je u vojnom zatvoru u Sarajevu, protiv njega je podignuta optužnica „s veoma teškim tačkama optuženja“, Danilo Udovički je u Centralnom zatvoru u Beogradu zbog „trockističkog delovanja“.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Ljiljana je puštena iz zatvora posle tri meseca, 15. maja, kada joj je uručeno pismo muža Vlade: javlja da je osuđen na godinu dana zatvora, ali da je vraćen u Tuzlu da odsluži vojni rok do kraja. Posle tog drila, Mijanović je sproveden u zatvor u Zabeli „zbog uvrede Josipa Broza Tita“, a u Zabeli zatiče, uz profesora Mihaila Đurića, i svoje prijatelje iz 1968. Lazara Stojanovića, Pavluška Imširovića, Milana Nikolića i Danila Udovičkog.

Ljiljana Mijanović je pred beogradskim sudom osuđena na šest meseci strogog zatvora zbog „uvrede Josipa Broza Tita“, posle čega je sprovedena u zatvor u Padinskoj skeli, iz kojeg je posle izdržane kazne izašla krajem aprila 1975. Vladimir Mijanović, njen muž, čekao ju je ispred kapije, pošto se kapija zatvora u Zabeli pre toga zatvorila i iza njegovih leđa.

U ZABELU JE STIGAO u februaru 1974. i Danilo Udovički, gde su se odranije nalazili Lazar Stojanović i Vlada Mijanović, pošto su Imširović i Nikolić posle izdržanih kazni bili izvan zidina zatvora.

Udovički je uhapšen 15. februara 1973, pošto je vlasti bilo potrebno da u obračun s vodećim „šezdesetosmašima“ uplete ne samo „trockističku trojku“ Imširović - Nikolić

- Kljajić nego da na raboš trockista ureže još neku crtu. U ostvarenju tog nauma Udovički je bio odlična meta, pošto je na molbu Srđe Popovića, već tada čuvenog advokata koji je na sudu branio „političke“, pa i „trockističku trojku“, pismima stupio u vezu sa Ernestom Mandelom s molbom da bude svedok na suđenju, sa idejom da se kao svedoci pozovu i članovi Gradskog komiteta SK Beograda, na čiji je poziv krajem 1971. u poseti Beogradu bio Mandel: „Kad je pozorište, nek je pozorište.“

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Tri meseca je Udovički proveo na daskama u samici, na surovoj hladnoći, a onda su ga prebacili u ćeliju sa dvadeset pet kriminalaca, „u kojoj je zapravo bilo mesta samo za nas dvanaestoricu“. Uspeo je da opismeni jednog mladog Roma, sitnog lopova, da se za neke od sapatnika založi kod straže, na primer u slučaju jednog trovanja, uz izlaganje fizičkoj torturi u nekoliko slučajeva – udarcima pendreka - jednom zbog navodnog „pokušaja bekstva“.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

U danu čitanja presude, jula 1947, „neprijatelju naroda i države“ Udovičkom je izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine.

Pošto nije mogao da nađe posao u zemlji, kao školovani arhitekta, urbanista i planer otputovao je u SAD. Nije nevažan detalj: Danilo Udovički je sin Lazara Udovičkog, španskog borca i borca francuskog pokreta otpora, jednog od najuglednijih diplomata u poratnoj Jugoslaviji. U celoj konstrukciji „krivice“ svog sina otac je bio na njegovoj strani.

* * * * * * * * * * * * *

USAGLAŠENA MAŠINERIJA REPRESIJE PREMA KRITIČARIMA USTAVNIH

AMANDMANA

MANjINA PREVARAMA VLADA NAD VEĆINOM 

U VEČERNjE sate 4. oktobra 1990. na Pravni fakultet je došlo nekoliko stotina ljudi, zainteresovanih da prisustvuju promociji iznova štampanog broja časopisa „Anali Pravnog fakulteta“ u Beogradu, zabranjenog u maju 1971. godine. Većina je došla da bi videla i eventualno čula profesora Mihaila Đurića, pošto su baš zbog njegovog i tekstova još trojice autora, „Anali“ bili zabranjeni, a profesor Đurić bio osuđen na kaznu zatvora, koju je i izdržao 1972. godine.

Čuveni amfiteatar Petica odisao je naročitom atmosferom, profesor Đurić je dočekan ovacijama, aplauzima je prekidan njegov nekadašnji asistent, takođe politički stradalnik dr Danilo Basta dok je čitao tekst svog profesora koji je zbog iznetih stavova robijao u Zabeli.

Budući da su i u široj javnosti odavno poznati pogledi profesora Đurića izneti u raspravi o ustavnim amandmanima 1971, da ponuđena rešenja razaraju Jugoslaviju, neću ih navoditi. Samo podsećam da je novim amandmanima trebalo po drugi put menjati Ustav SFRJ iz 1963. godine. Jugoslovensko društvo je od 1965, posle privredne reforme, Brionskog plenuma 1966. i studentske pobune 1968, tonulo u sve dublju krizu.

Prvo su se o nacrtu amandmana izjasnili studenti Pravnog fakulteta, upravo u Petici, tokom višednevnih, uzavrelih, žučnih rasprava koje su snažno odisale duhom nedavne 1968. godine. Hodnici fakulteta bili su oblepljeni i ovakvim parolama: „Govori kako živiš!” „Nismo vitezovi pod zaštitom šovinizma!”, „Ko Srbiju želi da svede na beogradski pašaluk?”, „Mi moramo da sanjamo!”, „Pustite nas da slobodno dišemo!”, „Povampirenje šovinizma!”

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Ubrzo je na Pravnom fakultetu u Beogradu organizovana trodnevna rasprava, 18, 19. i 22. marta 1971. godine, uz učešće 34 nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta, pripadnika različitih generacija ove ugledne visokoškolske institucije.

PROFESOR STEVAN Vračar je u debati uverljivo opisao opšte okolnosti koje su tada vladale u zemlji: „Pred našim očima poslednjih godina, iz meseca u mesec, iz dana u dan takoreći, odvija se dramatično zaoštravanje duboke društvene krize kakve nije bilo posle izvedene revolucije...Na ekonomskom polju nekoliko uzastopnih tzv. reformi samo su pogoršale stanje, izneveravale nade i očekivanja. Na političkom polju stalno su pojačane zategnutosti i konflikti, stvarane pukotine i razdori koji onemogućavaju normalno funkcionisanje, pa i održavanje datog političkog sistema. Na kulturno-idejnom polju, posebno u oblastima društvene svesti moralnih normi, uvrežila se velika preteća demoralizacija, razočaranja i razotkrivanja pozadine mnogih nataloženih mistifikacija.”

Amandmani ne nude izlaz iz krize nego je samo još više zaoštravaju. Samoupravljanje je „postalo podesna parola, obična fasada dominacije moćničkih birokratskih grupa koje vladaju perfidnije nego centralistički uobličena birokratija”; u domenu nacionalnog pitanja „prisustvujemo spektakularnoj potpunoj reviziji zvanične politike i ideologije”, a pod „pritiscima centara političke moći samo jedne republike”, koji imaju „očiglednu blagonaklonost najviših centara političke moći”, vrata nacionalizmu su „širom otvorena”. Mislio je na Hrvatsku i pritiske iz Zagreba koji se prihvataju u federalnom vrhu.

„Čudnu defanzivnost” pri tome pokazuje rukovodstvo Srbije, a ta defanzivnost je „zasnovana na osećanjima maltene apsolutnih krivica za istorijske tokove u stvaranju jugoslovenske zajednice ne samo posle Prvog svetskog rata već i u narodnooslobodilačkoj borbi i tokom izgradnje socijalizma”.

„Ne treba mnogo političke mudrosti da bi se videlo da sve to vodi ne samo slabljenju već i razbijanju jugoslovenske zajednice, a samim tim stavljanju u pitanje integriteta i opstanka i celine i njenih delova – republika, u najbukvalnijem smislu”, jetko je zaključio Stevan Vračar.

* * * * * * * * * * * * *

TAJNE POLITIČE NAGODBE I KOMPROMISI NA BRIONIMA 

KOSTA ČAVOŠKI je konstatovao da tekst amandmana sadrži „brojne nelogične, pa i besmislene odredbe”, da su ponuđena rešenja rezultat „političkih nagodbi i kompromisa” koji se „sklapaju tajno, daleko od budnog oka javnosti, u okviru zatvorenih formalnih i neformalnih centara društvene moći”. Tokom „tajnovitog dogovaranja na Brionima su najviđeniji rukovodioci odlučivali o sudbini naših naroda”, ali javnost „ne zna šta je ko govorio i koji je deo interesa žrtvovao prilikom sklapanja ustavnih nagodbi, što, po shvatanju ovih lidera, uopšte nije važno.”

U završnici izlaganja izneo je dalekosežnu opomenu: „Sadašnja grupa političara, bez obzira na različitost nacionalne pripadnosti, potiče iz jedne iste kategorije koja je dugo delila iste poglede i istu sudbinu i koja je zajedno došla na vlast. Njima je bilo lako da stalno menjaju postojeće i sklapaju nove dogovore, da sve dovode u pitanje sem sopstvene vlasti. Ali ko njima daje pravo da ovim ustavnim amandmanima vezuju ruke budućoj generaciji. Ili možda ova sadašnja generacija vlastodržaca želi time da ovekoveči svoje delo, kao što bi izgleda želela da ovekoveči svoj život i svoju vlast, da učini večnim ono što je uvek bilo prolazno ...”

U izlaganju koje će ubrzo dovesti do nasilnog prekida jedne izuzetne pravničke, predratne advokatske i poratne akademske karijere, profesor dr Andrija Gams pošao je od stava da je „odbacivanje ideje jugoslovenstva predstavlja činjenicu koja eventualno može da se pretvori u vrlo tragičnu istorijsku situaciju”. Osmotreni upravo s tog stanovišta, „ustavni amandmani predstavljaju jedan veliki poraz”, izraz su „kompromisa raznih političkih snaga”, ali se postavlja pitanje „koje su te političke snage?” U Hrvatskoj je stvorena „jedna jaka politička grupacija” čija politika „unosi veliki nemir u narod, ne samo ovde nego naročito tamo gde se te stvari dešavaju”. A u celom tom procesu „Srbija se sve više izolovala”, „prinuđena je da se brani od izvesnih optužbi za nešto što nikad nije učinila, da se brani od izvesnih svojih tobožnjih pretenzija koje joj pripisuju snage van Srbije”.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

OSVRĆUĆI SE NA amandmansko rešenje statusa pokrajina, Gams je postavio ova pitanja:

„Šta znači kod nas pokrajina, kakva je to naučna ustanova pokrajina, da li je tu bitna istorijska tradicija (onda bi i Dalmacija trebalo da bude pokrajina), da li etnička ili nacionalna raznovrsnost (u tom slučaju morali bismo da dajemo pokrajinu ne samo Šiptarima u Makedoniji nego prvenstveno Srbima u Hrvatskoj, bar u onim mestima u kojima oni homogeno žive).”

U trodnevnoj debati na Pravnom fakultetu, koja će godinu dana docnije prerasti u „slučaj profesora Đurića”, najradikalniju teorijsku i naučnu, pravno-filozofsku kritiku nacrta amandmana izrekao je najmlađi učesnik ove rasprave - Danilo Basta, tada asistent profesora Mihaila Đurića.

Basta je rekao: „Pitanja koja stoje iza predloženih amandmana jesu, u stvari, istorijska pitanja ovog tla na kojem živimo”, upozorio je Basta, „prevashodno i iznad svega zbog dalekosežnosti (= opasnosti) rešenja koja nam se nude”.

U završnici kratkog izlaganja izneo je precizan pogled u suštinu stvari, a to znači i u budućnost:

„Po svemu sudeći, uskoro ćemo imati šest država. Ništa ne stoji na putu da se ukaže na politički, idejni i ljudski krah velikog dela jedne generacije koja nije dorasla težini istorijskih zadataka pred kojima se našla, ali čijoj je težini i sama mnogo doprinela”, konstatovao je Danilo Basta.

Profesor dr Stevan Đorđević, koji se opredelio da govori o verovatno politički najdelikatnijoj temi onog vremena, o amandmanu 36, koji se ticao izbora predsednika SFRJ, dakle, Josipa Broza Tita „i pored novopredložene institucije Predsedništva SFRJ.”

„Mora se reći da se sada mnogo češće međusobno razgovara o oportunitetu ovog ponovnog izbora. Sve ovo pak ne iznosi se javno, ova tema je i dalje tabu tema za javnost”, rekao je Đorđević, založivši se za to da Predsedništvo SFRJ „počne da funkcioniše odmah u svojstvu kolektivnog predstavljanja SFRJ”, da „nije nužno da se uhodava”.

* * * * * * * * * * * * *

PARTIJSKI REVOLUCIONARI KOČNICA ZA RAZVOJ DRŽAVE

MESEC DANA kasnije bura je zahvatila i čuvenu Salu heroja na Filološkom fakultetu, gde je o Nacrtu amandmana raspravljano na Skupštini Saveza studenata Beograda 21. aprila 1971. Govornici su listom bili protiv predloženih ustavnopravnih rešenja. U toj debati reč je uzeo i student književnosti Miroslav Josić Višnjić, koji izneo stav o odgovornosti Josipa Broza Tita i ratne generacije koja je i dalje na vlasti: „Ja sam za odgovorniji položaj i dosledniji, otvoreniji i podložniji kritičkom razmatranju politički program predsednika Republike. Ja sam protiv privilegovanih položaja zbog istorijskih uloga u ratu koji je podosta iza nas. Hoćemo li mi mladi danas nekadašnjim zaslugama naše vrhuške neprestano dodavati bezbrojne nezasluge, mnoge promašaje. Na nama je da budemo pošteni i kažemo: u ono vreme izveli ste revoluciju, to je vaš doprinos; danas ste vi kočnica, naša je dužnost da damo svoj doprinos.”

Kada je beogradski „Student“ objavio diskusije studenata, a potom i nastavnika Pravnog fakulteta o ustavnim amandmanima, sledeći broj bio je zabranjen, pošto su u njemu objavljeni tekstovi Mihaila Đurića, Stevana Vračara, Aleksandra Gamsa i Stevana Đorđevića.

Javni tužilac je zabranio pomenuti proskribovani broj „Studenta“ tek kada je ceo tiraž već bio rasprodat! Veliki propust, pošto je u ono vreme budnosti svaka štampana stvar, tek izašla iz rotacije, na osnovu zakonske obaveze dostavljana javnom tužiocu, pripravnom da odmah u tekstovima crvenom olovkom podvuče poruke koje neće pustiti u javnost.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Pomenuta nebudnost neće se ponoviti u slučaju časopisa „Anali Pravnog fakulteta“ u Beogradu. Okružno javno tužilaštvo je već 17. maja 1971. zabranilo rasturanje sveske Anala zbog tekstova Koste Čavoškog, Mihaila Đurića, Stevana Đorđevića, a potom, u dopunskom rešenju, i zbog priloga Andrije Gamsa. Tužilac je predložio Okružnom sudu da izrekne trajnu zabranu, što veće Okružnog suda u Beogradu nije prihvatilo. Naprotiv, sud je svojim rešenjem od 20. maja 1971. poništio rešenje Okružnog javnog tužilaštva o privremenoj zabrani rasturanja broja 3 „Anala“ i naložio da se svi oduzeti primerci vrate izdavaču, Pravnom fakultetu u Beogradu.

PREDSEDAVAJUĆI sudskog veća sudija Ljubomir Radović osvetlao je takvom odlukom, osim ličnog obraza, i obraz profesiji i nezavisnom sudstvu, ali se sada okružni javni tužilac u Beogradu žalio na njegovu odluku Vrhovnom sudu Srbije. Na toj najvišoj republičkoj sudskoj instanci, 11. juna 1971. trajno je zabranjeno rasturanje sveske broj 3 Anala. Naređeno je da se svi primerci zabranjenog časopisa oduzmu i unište „putem industrijske prerade”. Što će reći, da budu iseckani kao stara hartija ili, još sigurnije, da budu spaljeni.

Godinu dana posle trodnevne rasprave o nacrtu amandmana na Pravnom fakultetu i niza drugih važnih događaja koji su potresali Jugoslaviju u međuvremenu, pokrenuta je 13. aprila 1972. istraga protiv profesora Mihaila Đurića zbog krivičnog dela neprijateljske propagande - to će reći zbog verbalnog delikta, delikta mišljenja. Osim teksta „Smišljene smutnje o amandmanima“, Đuriću je na teret stavljen i njegov članak Kamen razdora, štampan u takođe zabranjenom časopisu „Umetnost“ iz 1971, u broju posvećenom rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu. Optužnica je podignuta 7. juna, da bi 17. jula 1972. Okružni sud u Beogradu osudio profesora Đurića na kaznu strogog zatvora od dve godine.

Tokom suđenja usledile su reakcije i protestne peticije. Oglasili su se Rudi Supek, Milan Damnjanović, Vojin Milić, Cvetko Kostić, Gajo Petrović, Dejan Medaković, Živorad Stojković, Lazar Trifunović, Radmila Šajković, Milan Damnjanović, Jelena Berberović, Kasim Prohić i drugi. Oštri glasovi protesta stizali su i iz inostranstva.

Učinili su to, na primer, profesori Univerziteta Harvard Stenli Hofman i Inge Hofman, takođe Ernst Bloh i Jirgen Habermas, koji su uputili pismo Josipu Brozu Titu 11. novembra 1972.

* * * * * * * * * * * * *

DISIDENTSKI OTPOR INTELEKTUALCA PREMA REŽIMU

NA POSLEDNjOJ INSTANCI Vrhovni sud Srbije je 4. januara 1973. smanjio kaznu profesoru Đuriću sa dve godine strogog zatvora na zatvorsku kaznu od devet meseci. Kako se to dogodilo? Prema navodima profesora Jovice Trkulje, pouzdanog istraživača ovog slučaja i represije u poratnoj Jugoslaviji, Naom Goldman, predsednik Svetskog jevrejskog kongresa, takođe se javno usprotivio suđenju profesoru Đuriću. On je, navodi Trkulja u knjizi „Zločin nad mišljenjem“, iskoristio svoje prijateljstvo sa Josipom Brozom i zauzeo se za smanjivanje kazne Đuriću. Zahvaljujući njegovim apelima, Broz je naredio da se Đuriću smanji kazna sa dve godine na devet meseci zatvora.

Profesor Mihailo Đurić izdržao je kaznu u zatvoru „Zabela“. Sudski je rehabilitovan 19. oktobra 2009. zahvaljujući sudskom postupku koji su pokrenuli profesor dr Jovica Trkulja, profesor dr Danilo Basta i Jova Cvjetković.

U proleće 1973, kada su nastavnici i studenti Pravnog fakulteta tražili su da Đurić bude oslobođen iz zatvora, iz SKJ su izbačeni profesori Andrija Gams,Stevan Vračar, Ružica Guzina, Branislava Jojić, asistenti Danilo Basta i Kosta Čavoški koji je kasnije osuđe i na pet meseci zatvora. Svi oni su bili odstranjeni iz nastave kao i asistent Vojislav Koštunica koji nije bio član partije.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Tokom opisanih događaja i potom bilo je sve jasnije da se u Srbiji i Jugoslaviji konstituiše snažna grupa, pre svega intelektualaca, naučnih radnika, umetnika, stvaralaca različitih profila i studenata koji deluju sa pozicija disidentskog otpora režimu.

Deset meseci posle potresa na Pravnom fakultetu zbog Mihaila Đurića, na Divčibarama su od 7. do 10. februara 1974. organizovani Filozofski susreti na temu „Kultura i revolucija“. Izlagao je na tom skupu i jedan od prvoboraca 1968, pesnik Dragoljub Ignjatović. Radikalna kritika društva koju je izrekao u tužilačkoj laboratoriji svrstana je u „neprijateljsku propagandu“, zbog čega je Ignjatović osuđen na tri godine i šest meseci zatvora. O spremnosti vlasti da primenjuje represiju bez ograda, svedoči činjenica da je i jedan od Ignjatovićevih advokata Srđa Popović takođe osuđen zbog stavova iznetih u odbrani svog klijenta.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

TUŽILAC JE POD naročitu lupu stavio sledeći Ignjatovićev pesnički stav izgovoren na Divčibarama: „Danas, da ponovim, što se stvaralačke inteligencije tiče, radi se o tome da joj se oduzmu javne, legalne stvaralačke slobode. Nećemo dramatizovati!

Organizovanom zlu koje nasrće sleduje organizovani otpor. Ne bude li mogućan, sleduje pojedinačni otpor. Zlu, u svakom slučaju, sleduje otpor. Dva su puta: ili legalna odbrana legalnih stvaralačkih sloboda, ili carstvo ilegalne stvaralačke slobode, široki prostori podzemnog pesničkog delovanja.“

Iznoseći „javnu kritiku socijalizma kao staljinizma, to jest antihumanizma i antikulture“, Ignjatović je rekao za komuniste da su „tikva bez korena i da se zato boje šušnja i vladaju onako kako vladaju, onako kako jedino i može da vlada manjina nad većinom: lažima, prevarom i nasiljem“.

Sažeto rečeno, a na osnovu zloglasnog člana 118 Krivičnog zakona koji uz član 133 inkriminiše verbalni delikt, Ignjatoviću je suđeno zbog „neprijateljske propagande“.

Za ova dela bila je predviđena kazna zatvora do deset godina, a kakav su oslonac pomenuta dva člana imala u predstavnicima vlasti i pravosuđa, u njihovim arbitrarnim odlukama, može se nazreti iz činjenice da je broj optuženih za verbalni delikt od početka 70-ih do sredine 80-ih godina neprekidno bio u porastu. Vrhunac se dogodio 1980, u godini smrti Josipa Broza Tita, kada je optuženo čak 500 osoba. Poslednja presuda za verbalni delikt izrečena je 1985. godine u poznatom procesu protiv „šestorice“.

* * * * * * * * * * * * *

PROCES „ŠESTORICI“ FIJASKO I VELIKA BLAMAŽA PRED MEĐUNARODNOM JAVNOŠĆU

POSLEDNjE HAPŠENjE DISIDENATA

ODRANIJE uvežbani u različitim metodama sputavanja ljudskih prava i građanskih sloboda, vlastodršci su vukli i ekstremno nervozne poteze, po svemu sudeći nesvesni činjenice kuda to vodi. A dovelo je do toga da represija istinski bukne 1984, što je ovu godinu u političkom životu Srbije i Jugoslavije dovelo ne samo simbolički nego i u direktnu vezu sa distopijom Džordža Orvela iz njegovog slavnog romana 1984.

Utoliko pre što je 1984. počela baš uspešno i veselo. Održane su Zimske olimpijske igre u Sarajevu, na ponos nacije, u sjaju i do tada neviđenom glamuru, uz besprekornu organizaciju koja je zemlju od 8. februara, kada su igre otvorene, do 18. februara, kada su zatvorene, stavila u centar pažnje svetske javnosti, uz nepodeljene aplauze i ushićene čestitke domaćinima.

Prvi dan igara bio je spektakularan, a već sutradan, 9. februara, iz magle s Trebevića i Jahorine izronili su neki čudni svati, kao da su sišli sa stranica slavnog romana Džordža Orvela 1984, iz njegovog Ministarstva istine. Ušetali su u stan Vojislava Šešelja u Sarajevu, uhapsili ovog mladog asistenta zbog teksta koji je držao u fioci svog radnog stola, u kojem je dao odgovore na pitanje: Šta da se radi.

Bila je to široko zasnovana anketa među jugoslovenskim intelektualcima i javnim delatnicima koju smo u aprilu prethodne godine pokrenuli urednik „Komunista“ za Jugoslaviju Dušan Bogavac i pisac ove ovih redova, tada urednik „Komunista“ za Srbiju.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Došli smo pod udar represije, bili smo izloženi partijskom progonu, različitim šikanama koje su uključivale prisluškivanje i blokiranje kućnih telefona, pretnje različite vrste. Iz razumljivih razloga ću zaobići svedočenje na tu temu, pošto su se tokom 1984. na udaru našli mnogi pojedinci, naročito u ustanovama kulture, u novinskim redakcijama su smenjivani urednici, redovi partije čišćeni su od nepodobnih koji su optuživani za antipartijsku, maltene „neprijateljsku delatnost“.

Progon Šešelja okončan je izricanjem drakonske kazne od osam godina zatvora zbog „neprijateljske propagande“, kako je u julu 1984. na prvom stepenu presudio Okružni sud u Sarajevu.

ZA TO VREME odvijao se u Beogradu proces „šestorici“, za koji će se pokazati da je bio poslednji staljinistički proces u Jugoslaviji.

U nekoj vrsti pobesnele atmosfere onog vremena, diktirane iz legalnih i nelegalnih centara moći, u okolnostima jurnjave za „neprijateljima“ na raznim stranama, orvelijanci koji su dva i po meseca ranije hapsili Vojislava Šešelja banuli su 20. aprila 1984. u privatni stan Dragomira Olujića Oluje, na razgovor vođen pod okriljem Slobodnog univerziteta u Beogradu. Pohapšeno je 28 učesnika ovog skupa.

Nisu te rasprave i okupljanja bili ilegalni, ali su bili pod stalnim policijskim nadzorom, uz prateće, povremene medijske napade. Šok u javnosti usledio je objavljivanjem informacije da je u Knez Miletinoj 40 uhapšeno 28 „lica“, među njima i Milovan Đilas. U stan je nahrupilo mnogo „narodnih milicionera“ i pripadnika tajne službe, svi zatečeni su povedeni „tamo gde treba“, među njima i stari „pacijenti“ policije, Vladimir Mijanović, Ilija Moljković, Dragomir Olujić, Milan Nikolić i drugi.

Bačeni su u pritvor iz kojeg su sutradan svi pušteni, takođe i Đilas, sa izuzetkom Vladimira Mijanovića, Miodraga Milića - Miće Doktora, Dragomira Olujića Oluje, Gordana Jovanovića, najmlađeg među njima, studenta istorije umetnosti, Pavluška Imširovića i Milana Nikolića. Protiv „šestorice“ tužilac je podigao krivičnu prijavu na osnovu istražnog naloga Službe državne bezbednosti. Istog dana Mijanović, Imširović i Nikolić stupili su u štrajk glađu.

* * * * * * * * * * * * *

PORAZ SRPSKE NEOSTALjINISTIČKE NOMENKLATURE

USLEDILO je suđenje „šestorici“, taj veliki proces koji je mesecima privlačio pažnju i međunarodne javnosti, razbuktavajući otpor ovdašnjem povampirenom staljinizmu i njegovim nosiocima ušuškanim u sigurnost koju im pruža vidljiva i nevidljiva moć zbog pozicija zauzetih u partiji, državi i tajnim službama.

Sudski krivični proces protiv „šestorice“ bio je vrhunac tog naročitog autizma vlastodržaca, izraz njihovog nastojanja da se svim sredstvima, pa i sudskim progonom potvrdi ispravnost policijske akcije od 20. aprila 1984. Krivicu pohapšenih i šestorice koji su završili u pritvoru „dokazivali“ su i najviši predstavnici političke, federalne vlasti Republike Srbije i Grada Beograda.

Do tada nečuven publicitet pratio je ovaj proces u kojem su se trojica progonjenih – Vladimir Mijanović, Pavluško Imširović i Milan Nikolić - odlučili da štrajkuju glađu, u čemu su prva dvojica izdržala čak 42 dana, posle čega su pušteni da se brane sa slobode. Domaća i međunarodna javnost bile su zgrožene onim što se dešava.

Završnog dana procesa, 4. februara 1985, Okružni sud u Beogradu je pred petočlanim većem oglasio da su Miodrag Milić, Milan Nikolić i Dragomir Olujić krivi pošto su od 1980. do 1984. „svojim napisima zlonamerno i neistinito prikazivali društveno-političke prilike kod nas, čitali svoje tekstove, usmeno govorili pred većim brojem lica na ilegalnim sastancima u privatnim stanovima“. Svi su oni „neistinito prikazali tekovine naše narodnooslobodilačke borbe i socijalističke izgradnje i ulogu Komunističke partije Jugoslavije i njenog rukovodstva, i ličnost i delo predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Foto Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, Arhivi Ane Imširović Đorđević, Gordana Jovanovića, Dragomira Olujića, Jutjub Printskrin, Fejsbuk Printskin, RTS printskrin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

MILAN NIKOLIĆ je kažnjen sa godinu i po dana zatvora, ali je kazna docnije preinačena u uslovnu na osam meseci. Miodrag Milić, koji je na bar dvadesetak sesija Otvorenog univerziteta, često održavanih i u njegovom stanu, imao „uvodno izlaganje“ o nekoj od gorućih tema onog vremena, osuđen je na dve godine zatvora, što je potom preinačeno na kaznu od godinu i po dana. Bio je unutar zidina čuvene Zabele.

Mića Doktor je svoja viđenja sabrao i objavio u knjizi „Rađanje Titove despotije“, koju mu je objavila „Naša reč“ iz Londona 1984. godine. U tom štivu tužilaštvo i sud pronašli su ključnu inkriminaciju.

Dragomir Olujić Oluja osuđen je zbog „neprijateljske propagande“ na kaznu od godinu dana zatvora uslovno, a u drugom stepenu bio je oslobođen.

Prethodno je tužilac odustao od sudskog progona Pavluška Imširovića, Vladimira Mijanovića i Gordana Jovanovića.

Snažna struja neostaljinista u nomenklaturi Jugoslavije, Srbije i Beograda doživela je spektakularan poraz pokretanjem i okončanjem procesa protiv „šestorice“.

Priznao je to kasnije čak i šef SDB Srbije Obren Đorđević, kada je izjavio da su tada „poslednji put hapšeni disidenti u Srbiji“, da je proces bio fijasko, velika blamaža i pred međunarodnom javnošću, pogotovo zbog toga što je takvih progona bilo sve manje i u SSSR i njemu podređenim, satelitskim zemljama.

Preporučujemo

Društvo

0 2

GREŠNICI SA PRVE STRANE ISTORIJE: Rađanje disidentskog pokreta u Jugoslaviji i Srbiji

11. 03. 2025. u 06:30

Društvo

0 2

UKIDANjE ROPSTVA U SRBIJI I ZNAK NEZAVISNOSTI ZEMLjE: Istorijski značaj donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine

25. 02. 2025. u 07:00

Društvo

0 0

LORD KARINGTON IGNORIŠE ČANKA: Obnova koncepta za konkurentsku državu na tlu Srbije

17. 02. 2025. u 12:00

Društvo

0 0

PLAĆENICI U SLUŽBI UGARSKE I ZAGREBA: Kratka hronologija stvaranja antisrbijanskog raspoloženja u Vojvodini

17. 02. 2025. u 11:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije