UZ HITLERA BILE GOTOVO SVE DANAŠNJE ČLANICE EU: Negiranjem uloge SSSR u Drugom svetskom ratu Evropa skriva bolnu istinu i poriče svoje zločine

DAVNO smo naučili da onaj ko kontroliše prošlost - kontroliše i budućnost.

Foto Vikipedija

Odmotavanje istorijskog klupka unazad i pokušaji iskrivljavanja događaja iz prošlosti započeli su još kasnih osamdesetih godina prošlog veka, iz početka stidljivo i tiho, a posle pada Berlinskog zida bučnije i nametljivije i prerasli su u proces koji traje do ovih dana sa jasnim naznakama da se neće zaustaviti.

Na razmeđi dva veka, Evropa, ili bolje rečeno Evropska unija, obavijena novom mitološkom maglom i propagandnim dimom, potpuno je počela da gubi predstavu o onom što joj se dešavalo u prošlosti. Tu i tamo, s vremena na vreme, mogu da se nazru prave namere savremenog tumačenja "učiteljice života" - skrivanje neprijatne i bolne istine i poricanje zločina.

Pod motom borbe protiv totalitarizma 19. septembra 2019. Evropski parlament, povodom 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata, usvojio je rezoluciju "O važnosti očuvanja istorijskog sećanja za budućnost Evrope" za koju je glasalo 535, a protiv bilo 66 poslanika. U ovom dokumentu se osuđuje Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR, koji su potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939. Ribentrop i Molotov, i koji je uz svoje tajne protokole praktično podelio Evropu i teritorije nezavisnih država između ova dva totalitarna režima. Drugim rečima, evroparlamentarci su poručili da Drugi svetski rat zapravo nije počeo 1. septembra 1939. već osam dana ranije, 23. avgusta, kada je ovaj sporazum potpisan. Ta inicijativa je potekla od političara baltičkih zemalja i Poljske, a sada smo svedoci da su je prihvatili i ozbiljni naučnici, koji ovaj sporazum objašnjavaju da su njime Hitleru definitivno date odrešene ruke.

POTPISNICI Čembrlen, Dardije, Hitler i Musolini posle dogovora u Minhnu, Foto Vikipedija

To nakaradno tumačenje istorijskog sleda događaja iz druge polovine tridesetih godina svoju promociju je imalo deceniju ranije, 2009, prilikom obeležavanja 70 godina od početka Drugog svetskog rata. Od tada je revizionistički mit o izjednačavanju Hitlera i Staljina dobio pravo građanstva. Sledi jedno sasvim banalno pitanje evropskim parlamentarcima i njihovoj "teoretskoj pozadini" - čija se zastava zavijorila na Rajhstagu 1. maja 1945. i čija je armija oslobodila Berlin? Znači li to da ćemo uskoro saznati da je sovjetska armija zapravo okupirala nemačku prestonicu? Oko sedam miliona sovjetskih vojnika učestvovalo je u oslobađanju 10 evropskih zemalja. Bez Crvene armije i njenih nemerljivih žrtava, oslobođenje Evrope od okrutnog jarma nacizma bilo bi nemoguće. Ali, Evropa traži od Rusije pokajanje. Ne spominje ko je proterao Treći rajh iz Poljske.

Revizionisti istorije Evrope uporno tvrde da je Poljska prva žrtva Drugog svetskog rata.

A kakva je njena uloga u sopstvenoj tragediji možda najbolje svedoči podatak da je Crvena armija zarobila oko 60.000 Poljaka koji su ratovali na strani Hitlera. Mnogi od njih su bili u sastavu SS formacija! Među njima i Jozef Tusk, deda aktuelnog predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska. U Varšavi se tvrdi da su Nemci Poljake prisiljavali da ratuju za njih, ali je istorijska istina su u SS jedinice primani isključivo dobrovoljci.

SMOTRA Hitler, Nevil Čembrlen i Eduard Dardije uoči potpisivanja Minhenskog sporazuma, Foto Vikipedija

Da podsetimo one koji su danas, obnavljajući "nacionalno pamćenje", odjednom izgubili istorijsko pamćenje da se u ratu protiv SSSR, rame uz rame sa Hitlerom, borila gotovo cela današnja Evropska unija: učestvovale vojske Italije, Mađarske, Rumunije, Finske, Slovačke, Hrvatske, veliki vojni kontingenti Francuske, Poljske, Belgije, Albanije, Višijevske Francuske, Norveške, Holandije, Belgije, Danske, Švedske, Španije... Među njima su bili i Estonci, Latvijci i Litvanci, koji su imali svoje nacionalne divizije u sastavu nacista. Trupe nemačkih saveznika činile su gotovo 30 odsto Hitlerove armade koja je napala SSSR.

U julu 2009. godine, u Viljnusu, već spomenuta Parlamentarna skupština OEBS usvojila je rezoluciju "Ponovno ujedinjenje podeljene Evrope...". Ovaj dokument, tempiran da se poklopi sa 70. godišnjicom izbijanja Drugog svetskog rata, sadrži reči, zapanjujuće po svom cinizmu: "...u dvadesetom veku evropske zemlje su iskusile dva moćna totalitarna režima, nacistički i Staljinov..." Ako sledimo ovu logiku evropskih poslanika, ispada da su Hitler i Staljin zajedno napali Evropu. Parlamentarni kao da su zaboravili na 1938. godinu i anšlus, pripajanje Austrije Nemačkoj. Zaboravili su i Minhenski sporazum od 29. septembra te iste 1938, koji su potpisali Francuska, Velika Britanija i Italija, kada je dozvoljeno Hitleru da rasparča Stari kontnent. Vinston Čerčil, kada je u maju 1940. došao na vlast, povodom stupanja u Minhenski sporazum rekao je da su se Nevil Čemberlen (premijer Velike Britanije) i Eduard Daladje (premijer Francuske) odlučili za sramotu, umesto za rat. Na kraju su imali i sramotu i rat.

PROPUST Britansko-francuska delegacija, admiral Traks i general Palas u Moskvi avgusta 1939., Foto Vikipedija

Neku godinu pre potpisivanje minhenskog dogovora Sovjeti sklapaju sporazum sa Francuskom 2. maja 1935. i Čehoslovačkom 16. maja, o uzajamnoj vojnoj pomoći. Na pokret nemačkih trupa prema čehoslovačkim granicama SSSR je objavio mobilizaciju, podigao je pripravnost vojske. Ali, Poljska je kategorički zabranila prolazak preko svoje teritorije sovjetskim trupama koje bi krenule u pomoć Čehoslovačkoj. Objavila je da će obarati njihove avione. Poljska, najgrlatiji pobornik nove istorije, koja nije pozvala predsednike Rusije i Srbije na 80-godišnjicu obeležavanja početka rata, potpisala je prethodno sa Nemačkom sporazum o nenapadanju. Za to vreme Francuska je ćutala iako je imala brojnu dobro naoružanu armiju. Da je tada Francuska izvršila svoju ugovornu obavezu i vojno intervenisala, da su se Britanija i Poljska priključile, sva je prilika da bi nacistički režim bio srušen i vrata pakla u Evropi se ne bi otvorila.

DOGOVOR Vjačeslav Molotov, ministar spoljnih poslova SSSR, 1939. u Berlinu, Foto Vikipedija

Čemberlen i Hitler, odmah posle dogovora u Minhenu, potpisali su 30. septembra englesko--nemačku deklaraciju o miru. Dva meseca kasnije, 6. decembra 1938, potpisana je slična francusko-nemačka deklaracija. Ne govori li to da su Francuska i Engleska potpisima na paktove o nenapadanju sa Trećim rajhom, zapravo, gurali Hitlera u rat sa Sovjetskim Savezom. I kakva je razlika između ovih sporazuma od onog koji će Moskva parafirati sa Berlinom 23. avgusta 1939? A reč je o identičnim dokumentima s tim što ga Staljin, odnosno Molotov, potpisuje poslednji. Sledi logično pitanje koja strana je davala vetar u leđa nacistima da zagaze u najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva. Šta su očekivale Francuska i Engleska posle poklonjenja Hitleru u Minhenu i komadanja Čehoslovačke u martu 1939. godine?

Uporednom analizom Minhenskog sporazuma i tajnog protokola Molotov-Ribentrop uočiće se da je akt o podeli Čehoslovačke neuporedivo ciničniji od dogovora o podeli uticaja SSSR i Nemačke u Poljskoj i u baltičkim zemljama. Podsećamo da sva raspoloživa dokumenta ukazuju da je Hitler još u proleće utvrdio tačan datum napada na Poljsku - 1. septembar 1939. To znači da ugovor sa SSSR nije uticao na planove Nemačke.

I U AVGUSTU 1939. još uvek je postojala mogućnost da se zaustavi Drugi svetski rat. Pre desetak godina obelodanjena su dokumenta o pregovorima Sovjeta sa britanskom i francuskom delegacijom koja je doputovala u Moskvu 15. avgusta. Staljin je nudio ozbiljan vojni savez protiv Trećeg rajha koji bi, da je sklopljen, promenio tok svetske istorije jer bi Hitleru vezao ruke. Ukupni vojni potencijal ove tri zemlje bio je duplo veći od oružanih snaga Nemačke i Italije.

U razgovorima unutar zidina Kremlja, sa sovjetske strane bili su maršali Vorošilov, ministar odbrane, i Šapošnjikov, načelnik Generalštaba Crvene armije, a anglo-francuze predstavljali su admiral Draks i general Palas. Vorošilov i Šapošnjikov ponudili su 120 pešadijskih divizija, svaku sa oko 19.000 vojnika, 16 konjičkih divizija, 5.000 komada artiljerije, 9.500 tenkova i do 5.500 lovaca i bombardera da budu prebačeni na poljsko-nemačku granicu u slučaju rata na zapadu. Ponuđeno je da se ogroman broj pešadijskih, artiljerijskih i vazduhoplovnih snaga prebaci na poljsko-nemačku granicu ako London i Pariz ubede Varšavu da dopusti prelaz tih trupa preko njene teritorije.
Međutim, London i Pariz imali su neke druge računice, nastale godinu dana ranije kada su Čemberlen i Daladije pili kafu sa Hitlerom. Ali i antiruski raspoloženi vladajući krugovi Poljske bili su ubeđeni da će im Velika Britanija i Francuska pružiti podršku i bez Moskve.

Epilog svi znamo. Hitlera nije zaustavio nijedan sporazum. Bilo je potrebno 60 miliona žrtava da se spreči stvaranje sveta po njegovoj zamisli. Pobeđena je armada Trećeg rajha, ali - sudeći po ozvaničenim dokumentima pojedinih evropskih država - nacizam nije.

Onome kome je stalo do istorijske istine može je pronaći u dokumentima.

O paktu Molotov-Ribentrop najbolje govore reči Vladimira Putina: "SSSR je u više navrata pokušavao da formira antifašistički blok u Evropi, ali su svi ti pokušaji propali. Kada je Sovjetski Savez shvatio da je ostavljen nasamo sa Hitlerovom Nemačkom, preduzeo je korake da izbegne direktnu konfrontaciju." Rusija tu nema čime da se ponosi, ali nema čega ni da se stidi.  

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije