UKRAJINA I NDH SU "BRAĆA" PO NACIZMU: Intervju - Dr Eduard Popov, univerzitetski profesor, filozof

MEĐUNARODNA konferencija posvećena temi genocida nad slovenskim narodima u 20. veku koju organizuje Institut za političke studije u Beogradu, prva je koja će otvoriti ovo pitanje na takav način.

Foto O. Davidenko

Zašto se o ovoj temi nerado govori u pojedinim evropskim zemljama, u kojoj su vezi tzv. mlađi nacizmi sa veštački stvorenim nacijama, te kada i kako će se završiti rat u Ukrajini, razgovaramo sa učesnikom konferencije, univerzitetskim profesorom iz Rusije, doktorom filozofskih nauka i direktorom Centra Evropa, Eduardom Popovom.

- Naša konferencija prva će na ovaj način osvetliti pitanje genocida počinjenog nad slovenskim narodima. Tema nije popularna u EU jer treba priznati da su Poljake kao i Čehe i Slovake, a takođe i Bugare, spasli vojnici Crvene armije. Crvenoj armiji je pomagala mnogobrojna armija Slovena, pre svih Srbi, kao najbrojniji u narodnooslobodilačkoj borbi. U EU nije prihvaćeno da se govori o ulozi Slovena u pobedi u Drugom svetskom ratu. Tačnije, apsolutno je zabranjeno - kaže Popov.

U naučnim radovima često operišete pojmom mlađi nacizam u kontekstu ukrajinskog nacionalizma. Šta tačno podrazumevate pod tim terminom?

- Termin mlađi ili mali nacizam prvi put se mogao čuti na međunarodnoj naučnoj konferenciji "Ukrajinski nacizam u 21. veku - koreni i njegove grane", koja je u organizaciji moje neprofitne organizacije Centar Evropa, u Moskvi 2003, okupila naučnike i diplomate iz različitih zemalja. Šta pod njim podrazumevam? Na Nirnberškom procesu osuđen je nemački nacizam i njegove institucije, ali van pažnje pravnika ostala je veoma velika i značajna tema o partnerima nemačkog nacizma. Smatrao sam da ako se nemački nacizam koristi kao vrsta etalona, termin mlađi nacizam mogao bi biti upotrebljen u odnosu na mnogobrojne pokrete u centralnoj, istočnoj Evropi i na Balkanskom poluostrvu.

Foto Privatna arhiva

Analogije sa hrvatskim pokretom između dva rata se same nameću. Koliko je savremena istoriografija ponudila uvide o vezi između "mlađih nacizama" i njihovoj metodologiji rada?

- O metodologiji i vezi između ukrajinskog i hrvatskog mlađeg nacizma naći ćete veoma malo podataka, tačnije ništa. Komparativna analiza ovih dvaju pojava ne postoji iako se može izdvojiti čitav niz baznih, osnovnih crta tih tzv. mlađih nacizama. U političkom smislu pripadnici mlađeg nacizma su bili kolaboracionisti ili saradnici nacističke Nemačke. Posmatrani iz socioekonomskog i sociokulturnog aspekta, to su bili pokreti manjih slovenskih naroda koji nisu imali dugu državničku tradiciju, a vrlo često nisu imali ni državu, poput Ukrajinaca. No, mladi narodi koji samo što su se pojavili u političkoj areni, odmah su pokazali velike ambicije. Još jedna crta karakteristična za mlađe nacizme je neverovatna okrutnost. Srbi su u prošlim vremenima ubijani hladnim oruđem i drugim predmetima. Organizacija ukrajinskih nacionalista je 1943. i 1944. ubila na stotine hiljada Poljaka u Volinu - sekirama, noževima, kosama i srpovima, testerama. Poljaci koji su preživeli pogrom u Volinu Ukrajince su zvali koljačima. Čudna paralela. Nož je zapravo simbol mlađeg nacizma.

Kako objasniti činjenicu da konvertitstvo ima iste karakteristike bez obzira na geografsko-zavičajne specifičnosti, poput surovosti?

- Za razumevanje ovih pokreta ništa manje važna od politike je psihologija. Neobjašnjivu surovost može objasniti promena kulturnog identiteta. "Banderovci" i "meljnikovci" su dve frakcije Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN), a njihovi očevi i dedovi su bili Rusi. Verovatno prvi rad na temu poređenja ukrajinskog i hrvatskog nacizma napisao je srpski naučnik Nikola Ožegović, u kojem iznosi činjenice o delovanju OUN u NDH.

Interesantan detalj. Ustaše iz marionetske NDH nadojeni mržnjom prema pravoslavnima, sa ljubavlju su se odnosili prema formalno takođe pravoslavnim "meljnikovcima", grupi ukrajinskih emigranata koja je aktivno sarađivala sa ustašama. To je prvi rad u kojem je urađena komparativna analiza dvaju najkrvavijih mlađih nacizama.

Foto Privatna arhiva

Rodno mesto ukrajinskog nacionalizma je Austrougarska. Direktna posledica etnoinžinjeringa koji je osmislio Beč su pokolji stravičnih razmera počinjeni nad Rusima u Velikom ratu. Zašto u Rusiji ovaj genocid nikada nije stavljen u ravan sa onim koji su Turci počinili u Jermeniji?

- To je bolno pitanje. O genocidu nad Rusima tokom Prvog svetskog rata ne znaju ništa ni diplomirani istoričari. Kada svojim studentima postavim pitanje o tome dobijam odgovor: Holokaust i genocid nad Jermenima. Niko ne govori o genocidu koji je izvršen nad Rusima u Bukovini, Galiciji, u Ugarskoj Rusiji, a to je bio prvi pokolj izvršen nad jednim narodom u istoriji savremene Evrope. Na stotine hiljada ljudi koji su odbili da se odreknu ruskog identiteta postali su žrtve prvih u Evropi koncentracionih logora - Talerhov, Terezin... Žrtve u Terezinu su bili i Srbi sa teritorije Bosne i Hercegovine.

Zašto se o tome ne govori? To je pitanje tesno povezano sa pitanjem identiteta savremene Rusije. Kao filozof razumem da je savremena Rusija više post-SSSR nego iskonska, autentična Rusija. U svim republikama bivšeg SSSR gde su živele sintetičke nacije realizovan je nacionalni program. Jedina republika gde se nije realizovao nacionalni program već nadnacionali je Ruska Federacija. Sada se u Rusiji otvoreno priča da su nemački nacisti i mlađi nacisti vršili genocid nad sovjetskim narodom, ali većinski deo tog sovjetskog naroda činili su Rusi. Kada govorimo o genocidu počinjenom nad narodom SSSR to je genocid pre svega izvršen nad ruskim. Ovde mislim na civilno stanovništvo, a ne pripadnike Crvene armije.

U kontekstu teme mlađeg nacizma pod kojim okolnostima i kako može biti ispunjen jedan od zadataka SVO, potpuna denacifikacija? Da li se postojanje veštačkih nacija može oročiti vremenski i da li pristankom na njihovo postojanje rizikujemo novi rat?

- Meni se čini da moje srpske kolege bolje shvataju problem i dubinu ovog pitanja od samih Rusa. Dr Zoran Milošević, autor nekoliko knjiga i na desetina radova posvećenih ukrajinskom nacionalizmu, pre deset godina je skretao pažnju da korene ukrajinskog nacizma treba tražiti u promeni identiteta, a ne objašnjavati ih relativno površnim političkim događajima. Jedan od radova nosi naslov "Od malorusa do Ukrajinaca", a to nije politički problem, već civilizacijski i sociokulturni. Etnoinženjerima Austrougarske i njihovom strateškom potencijalu treba odati dužno poštovanje. Vreme je da odbacimo svoje pogrešne pristupe. Odrastao sam i završio školu u sovjetskoj Ukrajini i kada analiziram detinjstvo, odrastanje i mladost shvatam da je i tada postojao ukrajinski nacionalizam. Decu sa ruskim prezimenima nazivali su Ukrajincima, a svi smo bili primorani da učimo dosta primitivan i veštački jezik koji je nazivan slovenskim esperandom. Kada se završi SVO greška i zločin će biti ukoliko se stvori slika neke "dobre Ukrajine". Ukrajina je uvek antirusija.

Dok mnogi nagađaju kako bi mogao izgledati konačni dokument mirovnog sporazuma sa Kijevom, vi ostajete dosledni ranijim pretpostavkama da će granica ići preko Dnjepra.

- Citiraću Bizmarka koji je rekao da je politika umetnost mogućeg, a zatim Hitlera da je politika umetnost nemogućeg. Zapravo, mirovni pregovori se sada odvijaju između te dve krajnosti. Ne mislim da sam preterani optimista ako kažem da je ukrajinski režim sebe uvukao u klopku. On ne može da prihvati da četiri regiona postanu deo Ruske Federacije, a to znači da će rat trajati i samim tim da će Ukrajina izgubiti i druge teritorije. Još februara 2009. prognozirao sam da će dolina Dnjepra biti granica, a sve istočno od Dnjepra i Kijev pripašće Rusiji. To je obnavljanje rusko-poljskog sporazuma "večni mir" iz 1686. godine. U pomenutom članku sam rekao da će Rusiji ponovo biti vraćen region Novorusije, široki pojas od Azovskog, Crnog mora pa sve do delte Dunava. Završetak rata dovešće Rusiju do Dunava, a u Evropi će biti stvorena nova geostrateška i geopolitička situacija.

Foto Privatna arhiva

Dug proces preporoda Rusije

KOLIKO su boljševička a zatim i liberalna revolucija u vreme Jeljcina zaslužne za to što danas ne pravimo razliku između Rusa i stanovnika Rusije?

- Termin Rasijani koji se odnosio na sve stanovnike Rusije uveo je Petar Veliki, ali je kao arhaičan izraz izašao iz upotrebe. Posle raspada SSSR i liberalne revolucije kada je na vlast došao prozapadni režim Borisa Jeljcina iz mraka je izvučen termin Rasijani, a reč Rus je postala zabranjena. Proamerički marionetski režim se plašio pravih, iskonskih Rusa, i u Ustavu koji je napisan pod kontrolom Amerikanaca i usvojen 1993. pridev ruski se pojavljuje samo na jednom mestu, uz imenicu jezik. Lenjin, vođa boljševika je 1917. doneo Deklaraciju o pravima naroda Rusije gde govori o pravima nacionalnih manjina, ali ni reči nema o Rusima. I druga revolucija koja se desila u Rusiji u 20. veku apsolutno projavljuje svoju antirusku prirodu. U savremnoj Rusiji se odvija dug i po mnogo čemu protivurečan proces - vaspostavljanja "ruskosti".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije