VEČITI BORAC ZA SLOBODU, A PROTIV KULTA TITA I PARTIJE: Povodom stogodišnjice rođenja akademika LJubomira Tadića

NA samom početku nove 1967. godine počela je partijska kampanja za proslavu 30 godina od dolaska Josipa Broza Tita na čelo Komunističke partije Jugoslavije.

POŠTOVANjE Članovi porodice Ljubomira Tadića sa učesnicima skupa "Filozofija krize i otpora", Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

Toj "veličanstvenoj" ideji da se obeleži trenutak kada je najveći sin naših naroda i narodnosti preuzeo kormilo u svoje ruke i promenio sudbinu Jugoslavije pridružila se i partijska organizacija Filozofskog fakulteta. Zakazan je "otvoren partijski sastanak" koji je podrazumevao da na njemu prisustvuju i članovi radnog kolektiva i studenti koji nisu bili u posedu "crvene knjižice". Posle uvodnog slova sekretara fakultetske partijske ćelije, za reč se prvi javio profesor Ljubomir Tadić i izgovorio ono što se nikad nije moglo čuti ni na jednom od hiljada održanih partijskih sastanaka dotad.

"Krajnje bi vreme bilo da, posle nekoliko decenija, Josip Broz podnese izveštaj o svom radu Partiji na čijem je čelu, umesto proslava svojih brojnih jubileja i rođendana. A, uzgred budi rečeno, on je prvi put izabran za generalnog sekretara tek 1948. na Petom kongresu."

Šok i neverica među prisutnim. Sastanak je odmah završen...

- Bila je to jedinstvena demonstracija javne upotrebe uma - zapisaće mnogo godina kasnije Dragoljub Mićunović, a zapisnik sa ovog skupa doživeće kafkijansku sudbinu: odnet je odmah u Gradski komitet, odatle je još brže prosleđen u Centralni komitet Srbije, putešestvije ovog dokumenta se nastavlja, šalju ga dalje u Centralni komitet Jugoslavije... Ali avaj, svi junaci nikom ponikoše, niko nije smeo taj zapisnik da pokaže Titu. Osmeliće se tek godinu i nešto kasnije, kada je posle studentske pobune 1968. godine započeo politički obračun sa grupom profesora Filozofskog fakulteta i radikalnijim studentima u demonstracijama.

OPUŠTANjE Ljubomir Tadić, Dobroslav Smiljanić, Božidar Jakšić, Dragoljub Mićunović, Trivo Inđić, Stevan Majstorović i Nebojša Popov, Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

Ljubomir Tadić je od rane mladosti do kraja života bio borac za slobodu i osnovna ljudska prava. Učestvovao je u NOB u borbi protiv fašizma i za oslobođenje. Posle rata učestvovao je u radnim akcijama, obnovi i izgradnji zemlje. Imao je sve uslove da ostvari uspešnu partijsku i političku karijera. Međutim, posvetio se studijama prava i univerzitetskoj karijeri, ali politici nije okrenuo leđa. Javni nastupi su postali sastavni deo njegovog intelektualnog života...

Tekst koji je pred čitaocima "Novosti", po prirodi stvari, podrazumeva i nekoliko biografskih podataka Ljubomira Tadića koji često, sami po sebi, objašnjavaju nečija životna opredeljenja u presudne odluke koje donose.

Rođen je 14. maja 1925. u selu Smriječno, na 1.400 metara nadmorske visine, kod Plužina u Crnoj Gori, u okruženju Durmitora, Golije, Maglića. Njegov otac Pavle Tadić bio je poručnik crnogorske vojske i u svojoj kući je otvorio prvu školu u pivskom kraju u međuratnoj Jugoslaviji. Rano je ostao bez roditelja. Stariji brat, gimnazijalac, levičar, bio mu je uzor i podrška u tom vremenu sazrevanja. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Rat ga je zatekao sa 16 godina, u šestom razredu nikšićke gimnazije. Odmah po izbijanju ustanka u Crnoj Gori priključuje se narodnooslobodilačkom pokretu.

U POHODU Jovan Delić, Simo Elaković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović i Mišo Kulić u Smriječnom, Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

Sumirajući taj period života, u jednom intervjuu s početka ovog veka, ispričao je:

- Ističem dva događaja koji objašnjavaju sva moja sledeća opredeljenja. Najlepši trenutak, do tada, doživeo sam 27. marta 1941. u Nikšiću, a već u proleće 1942. došao sam, da tako kažem, do otrežnjenja. Moj brat Radoje i trojica bliskih rođaka Tadija, Blagoje i Rade - streljani su! Bili su partizani. Odbili su da pucaju u strica Spasoja, čuvenog komitu, koji je, u samoodbrani, ubio nekoliko partizana. Radoja, Tadiju, Blagoja i Rada streljali su njihovi "drugovi"... To je bio čas mog otrežnjenja. U odluci glavnog štaba pisalo je da su moja braća streljana kao neprijateljski elementi... Takvih slučajeva streljanja bilo je mnogo. Da bih skinuo ljagu, i dokazao da moja porodica nije izdajnička, ostao sam u partizanima. Borio sam se protiv okupatora, ali i protiv fanatizma, boljševičkog ludila. Borbu protiv ideološkog besmisla svake vrste nikad nisam napuštao... I kraj rata dočekao sam u činu kapetana.

Dvadesetogodišnjem Ljubomiru koji je slobodu dočekao sam, takoreći bez porodice, ukazala su dva puta: prvi da gradi vojničku karijeru i drugi da se posveti obrazovanju. Izabrao je ovaj drugi. U Sarajevu je za godinu dana završio preostala dva razreda gimnazije i upisuje studije prava, ali ipak odlučuje da diplomira u Beogradu. Sa diplomom Pravnog fakulteta vraća se 1952. u glavni grad Bosne i Hecegovine gde je jedno vreme bio nastavnik Srednje političke škole, a potom 1953. postaje urednik u sarajevskom "Oslobođenju". Jednom je čak, sticajem raznih okolnosti, bio izveštač ovog lista sa fudbalske utakmice Crvena zvezda - Partizan, koje su predvodili Rajko Mitić i Stjepan Bobek. Inače, bio je vrstan poznavalac fudbala, a omiljeni igrač mu je bio Miloš Milutinović.

U POHODU Jovan Delić, Simo Elaković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović i Mišo Kulić u Smriječnom, Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

I opet je pred izborom: novinarstvo ili nauka. Elem, kako je vrlo rano u sebi prepoznao pedagoga, konkurisao je i izabran za asistenta na novoosnovanom Pravnom fakultetu u Sarajevu. Pet godina docnije, 15. decembra 1959, Tadić je u Ljubljani odbranio doktorsku disertaciju u kojoj je izložio rezultate svoga istraživanja filozofskih osnova pravne teorije velikog austrijskog profesora Hansa Kelzena i dao kritiku čiste teorije prava.

Malo koga je iznenadilo kada ga je Naučno veće Pravnog fakulteta u Sarajevu izabralo za vanrednog profesora 1960. "preskačući" docentski staž. Postao je velika nada naše pravne nauke.

Kada je Vlada FNRJ odlučila 1962. godine da osnuje Institut društvenih nauka, odlučuje da se preseli iz Sarajeva u Beograd. U Institutu postaje upravnik Odeljenja za pravne i političke nauke i to ga preporučuje da postane član Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963. Ljuba je često znao da kaže kako je jedini njegov doprinos najvišem državnom dokumentu bio predlog da se republike poređaju po abecednom redu, "što je Džemala Bijedića oduševilo jer je Bosna izbila na prvo mesto".

Tih godina na Filozofskom fakultetu u Beogradu otvorena je posebna Katedra za sociologiju, koja je ubrzo postala odeljenje. Prelaskom Ljubomira Tadića u Beograd ukazala se sjajna prilika mladoj Katedri za sociologiju da dobije redovnog nastavnika.

U godinama koje će uslediti Filozofski fakultet je sve više postajao duhovni i politički centar u kome su se kritički vetrovi sve jače osećali, a profesor Tadić bivao sve zapaženije naučno ime. Paralelno sa stvaranjem naučnog autoriteta došao je u otvoreni sukob sa titovskom idolatrijom. U početku zbog kritičkih istupa na naučnim skupovima i Korčulanskoj letnjoj školi, a potom zbog tekstova koje je objavljivao u časopisima "Pregled", Praxis i "Filozofija". Naslovi njegovih rasprava iz tog vremena govore sami za sebe: "Revolucija i sloboda", "Marks i filozofija slobode", "Prirodno pravo i socijalna utopija", "Proletarijat i birokratija", "Solidarnost i sloboda" (o odnosu socijalizma i prava čoveka), "Politika sile i društvena kritika", "Inteligencija u socijalizmu", "Arkanska praksa i strah od slobode", "Inteligencija u socijalizmu"...

POVERENjE Dobroslav Smiljanić, Dragoljub Mićunović, Jadranka Bulatović, Ljubomir Tadić, Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

Protivrečja jugoslovenskog društva, na koja je u svojim tekstovima ukazivao Ljubomir Tadić, kulminirala su u proleće 1968. godine. Maja 1968. Pariz je bio preplavljen masovnim studentskim demonstracijama. Ubrzo se talas studentskog bunta pojavio u drugačijem društveno-političkim okolnostima u Beogradu. Njegova parola je bila "Samoupravljanje da - ali od dna do vrha". Pobuna studenata Beogradskog univerziteta dovela je u pitanje legitimitet partijskog i državnog rukovodstva, ali je Josip Broz kao dokazani tehnolog vlasti vešto amortizovao studentski bunt.

U ZAVIČAJU Svetozar Stojanović, Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić pred Pivskim manastirom, Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

Naravno, usledila je represija prema inspiratorima i organizatorima studentskih demonstracija. Na prvom udaru našla se grupa profesora sa Filozofskog fakulteta i među njima Tadić. Već jula 1968. izbačeni su iz SKJ. Na taj način je okončana partijska karijera Ljubomira Tadića koji je bio jedan od najoštrijih i najdoslednijih kritičara postojećeg sistema. U vreme neprikosnovene vladavine Josipa Broza Tita kritikovao je stvaranje njegovog kulta i otvorio pitanje njegove doživotne nesmenjivosti. Postao je disident i otpadnik.

Bez obzira na sve oštriju represiju režima, Tadić je početkom sedamdesetih godina kao glavni urednik časopisa "Filozofija", saradnik "Gledišta", Praxis International, "Politička misao", nastavio doslednu kritiku otuđene partijske i državne vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Sa građanskom hrabrošću odlučno se suprotstavljao najvećim političkim autoritetima toga vremena. Sa Dobricom Ćosićem pokušava da pokrene časopis "Javnost". Učestvuje u skoro svim "komešanjima" osamdesetih godina: pokreće inicijativu za kritičko preispitivanje uloge Tita, kritikuje "konfederalistički karakter Ustava iz 1974, koji izražava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike".

DOSLEDNOST Akademik i filozof Ljubomir Tadić, Foto Arhiv Jugoslavije Fond Ljubomira Tadića, Institut društvenih nauka i privatna arhiva)

Osamdesetih godina Tadić je podržavao brojne proteste i akcije obespravljenih i progonjenih širom Jugoslavije. Posebno je podržavao štrajkove radnika i proteste Srba i Crnogoraca na Kosovu. Pišući kritički o "metamorfozama pravne države", Tadić se među prvima kod nas i najdoslednije borio za pravnu državu. Učestvovao je 1988. godine u osnivanju Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva i narednih decenija bio njegov predsednik.

Krajem osamdesetih godina 20. veka Tadić se politički angažovao za uvođenje višepartijskog sistema u Srbiji i Jugoslaviji. U decembru 1989. bio je jedan je od 13 osnivača Demokratske stranke i imao važnu ulogu u formulisanju njene strategije i programa.

Sve veće udaljavanje Srbije i Crne Gore nateralo je akademika Tadića u akciju: angažovao se 2001. u Odboru za odbranu jednakih prava crnogorskih državljana (formiran "kao odgovor na brutalne izazove secesionističkog bloka"). Početkom 2005. izabran je za predsednika Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru sa ciljem da i crnogorski državljani van te republike dobiju pravo glasa na referendumu za nezavisnost.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije