SLOBODAN JOVANOVIĆ U VRTLOGU ISTORIJE: Životna priča jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca

SLOBODAN Jovanović spada u malu grupu naših pisaca i naučnika od neosporne, može se reći dragocene vrednosti.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

O njemu se malo pisalo i slabo govorilo. Danas se o njemu znatno više govori, ali se kao i ranije malo piše. Ni približno obrazložen i potreban sud o njemu nije ni do danas dat, mada njegov rad i po svome obimu i po svojoj vrednosti zaslužuje izuzetnu pažnju.

Ove reči Sime Pandurovića, zapisane daleke 1927. godine, i danas su aktuelne: o Slobodanu Jovanoviću se malo piše, a što je još nepovoljnije, njegove knjige i rasprave se malo čitaju. Namera ovog štiva u „Istorijskom dodatku", koje je pred čitacima „Novosti", je da podstakne značajnije i ozbiljnije prihvatanje i proučavanje dela Slobodana Jovanovića. Jer i pored sporadičnih rasprava o naučnom doprinosu, njegovo delo još nije sistematično i ozbiljno obrađeno.

Osvetljavanjem Jovanovića kao istoričara, pravnika, književnika, sociologa, nastavnika i političara, može da se nagovesti ogromno bogatstvo i raznolikost njegovih duhovnih obličja. U sjajnoj plejadi srpskih intelektualaca sa početka XX veka nijedan nije imao toliku nadmoć i samosvojnost kao Slobodan Jovanović.

* * * * * * * * * * * * * * 

PORTRET PROFESORA KOJI JE PODIGAO ZGRADU PRAVNOG FAKULTETA U BEOGRADU

BRILjANTAN UM PRVOG SLOBODANA MEĐU SRBIMA

O POREKLU i porodici Slobodana Jovanovića postoji puno podataka i dokumenata. Iz tih dokumenata se vidi da njegovi roditenjlji, otac Vladimir Jovanović i Jelena rođ.

Marinković potiču iz uglednih porodica da su njihovi preci ostavili značajan trag u sredinama u kojima su živeli: Šapcu, Rumi, Novom Sadu, Beogradu. Slobodanovi preci i bliski rođaci bili su: doktor filozofije i profesor Dimitrije Matić, visoki oficiri Jovan Spužić, Ilija Čolak Antić, diplomate i ministri Stevan K. Pavlović i njihovi brojni potomci.

Slobodan Jovanović je rođen je 1869. godiie u Novom Sadu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Tu je njegov otac Vladimir Jovanović (1833-1922), poznati liberalni mislilac i političar, živeo kao politički izgnanik iz Srbije. Ovaj apostol liberalizma u Srbiji dao je ime svom sinu prvencu Slobodan (po mnogima to je prvi Slobodan među Srbima), a ćerki Pravda. Prve godine detinjstva proveo je s roditeljima u Italiji i Švajcarskoj. Godine 1872. otac Vladimir se vraća u državnu službu i sa porodicom prelazi u Beograd.  

Otac Vladimir je veoma uticao na formiranje svog sina ne samo delom već i primerom.

Može se reći da je Slobodan od njega preuzeo, imeđu ostalog i izvesna liberalna načela.

Sačuvana je bogata prepiska Slobodana sa njegovim roditeljima. Ona rečito govori o njihovom izuzetnom odnosu ljubavi, uvažavanja i poštovanja.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Maturirao je 1886. godine u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Potom porodica Jovanović zarad obrazovanja svoje dece odlazi u Minhen. Tamo je Slobodan slušao predavanja poznatih nemačkih profesora prava i družio se sa slikarem Pajom Jovanovićem i dramskim piscem Henrikom Ibzenom.

Sa nepunih osamnaest godina, kao državni stipendista, upisuje se na Pravni fakultet u Ženevi. U iscrpnim izveštajima minisgru Andri Nikoliću prilaže i svoje radove „O demokratiji" i o Žan-Žaku Rusou. Posebno je zanimljiva njegova kritička rasprava o demokratiji na dvadeset dve rukom pisane strane, koju je uspešno odbranio pred profesorskom komisijom.

U ŽENEVI 1890. GODINE završava studije prava i, po sopstvenoj želji, nastavlja da izučava javno pravo na Pariskom univerzitetu. Posle završenih studija u Parizu 1892. godine vraća se u Beograd gde je postavljen za pisara II klase Prvostepenog suda Podunavskog okruga. Ubrzo je unapređen i postavljen za sekretara V klase Ministarstva inostranih dela, gde se najvećim delom bavio „maćedonskim poslovima". Na predlog ministra inostranih poslova Aleksandar I Obrenović postavlja ga za  atašea poslanstva u Carigradu.

Sa nepunih 28 godina, izabran je za vanrednog profesora Državnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole. Drži pristupno predavanje „O suverenosti" koje je objavio u pravnom časopisu „Branič".

Godine 1899. objavljuje raspravu „Dvodomni sistem", za Maticu srpsku piše studiju „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac" i priprema svoj prvi rad iz istorije Srbije „Velika narodna skupština". Naredne godine, ukazom Aleksandra I Obrenovića izabran je za redovnog profesora Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu. Predavao je Javno međunarodno i Državno pravo. Na Fakultetu je radio do penzionisanja.

Sa grupom uglednih intelektualaca, 1901. godine osniva „Srpski književni glasnik" u kojem je bio uticajni član uređivačkog odbora, autor stručnih rasprava i članaka iz književnosti. u nizu brojeva ovog uglednog i uticajnog časopisa, kao i sačuvanim pismima književnika Slobdanu Jovanoviću, on se prikazuje kao čovek neobično širokog obrazovanja koji svojim studijama zahvata „široku skalu u izučavanju duhovnog koračanja čovečanstva, istorijske i pravne nauke poglavito" (Rastko Petrović).

* * * * * * * * * * * * * * 

Bogata karijera pravnika i enciklopediste

KARAKTERISTIKA njegovih ranih radova je njegova raznolikost i široki dijapazon interesovanja. Slobodan Jovanović će izrasti u duhovno najmnogolikiju pojavu među svim našim poslenicima na širokom polju društvenih nauka, filozofije i književnosti. Bio je istoričar - po tema - ma koje je obrađivao, pravnik - po obrazovanju, konstitucionalista i komparativista - po erudiciji, politikolog - po vokaciji, sociolog - po širini pristupa, književnik - po načinu kako je pisao. portretista - po slikarskom nervu, stilista - po spisateljskom daru.  

Od kada je 1897. g. izabran za nastavnika na Pravnom fakultetu beogradske Visoke škole, Slobodan Jovanović je do odlaska u penziju bio najpre i iznad svega profesor ovog Fakulteta i u tome leži ne mali deo njegove veličine. "Bio je u pravom smislu reči čovek škole na kojoj je predavao, do krajnosti predan njenim interesima. Nije se odvajao od matične kuće, iako su pred njim mnoga zlatna vrata bila otvorena i mioge blistave staze prohodne" (Dragoljub Popović).

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Radeći na beogradskom Pravnom fakultetu Jovanović je ostvario briljantnu univerzitetsku karijeru. Ona je započeta pristupnim predavanjem "O suverenosti" i nastavljena predavanjima i kursevima na osnovnim i doktorskim studijama. Bio je nastavnik ogromne i nesputane energije, monaški po- svećen svojoj struci i pozivu.

Po svedočenju njegovih učenika Slobodan nije bio dobar besednik i predavač. Fizički je izgledao relativno slab, omanjeg rasta, slabog, piskavog glasa, sa skromnim spoljašnjim govorničkim uslovima, bez harizme. Uprkos tome, njegova predavanja su privlačila slušaoce.

DRAGOLjUB JOVANOVIĆ je zapisao: "On stoji kad predaje. Svi su znali da nije besednik, ali je umeo da prikuje pažnju slušalaca". Jer, njegova predavanja su odlikovale druge vrline: široko obrazovanje, opšta informisanost, dobro poznavanje jezika na kojem govori, uverenost u snagu ideje koju zastupa, motivisanost, odmerenost, dovitljivost, inventivnost. Uz to, njega je kao predavača krasila govornička etika: stajao je celim  svojim bićem iza onoga što govori i iza stava koji iznosi.

Jovanović je izrastao u pravnika enciklopedistu, širokog ne samo pravničkog horizonta, koji se suvereno kreće na širokom polju društvenih nauka, filozofije i književnosti. U svojim predavanjima približavao se uglednim nemačkim profesorima čija su jasna i precizna predavanja štampana kao udžbenici ili studije.

Sledeći njihov primer i koristeći svoj literarni dar, Jovanović je većinu svojih predavanja na Pravnom fakultetu od 1897. do 1940. g. objavljivao kao knjige: Dvodomi sistem, Srpsko- bugarski rat, Engleski parlamentarizam, Makijaveli, Političke i pravne rasprave, Ustavobranitelji i njihova vlada, Druga vlada Miloša i Mihaila (1858- 1868), Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Vlada Milana Obrenovića (1868-1878), Iz istorije političkih doktrina 1-11, Poratna država, Gledston, Američki federalizam, Primeri političke sociologije: Engleska, Francuska, Nemačka 1815- 1914.
Ceneći njegov rad i posvećenost fakultetu i nauci, kolege su ga školske 1904/05. i 1909/10. izabrale za dekana Pravnog fakulteta u Beogradu i 1905. za redovnog profesora.

Na predlog Stojana Boškovića i Jovana Cvijića iste godine je izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Tri godine kasnije, postao je redovni član.

* * * * * * * * * * * * * * 

Čovek renesansnog duha sa osećanjem rodoljublja

RAD NA FAKULTETU i na Akademiji Slobodan Jovanović prekinuo je samo u vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata. Kao vojni obveznik bio je postavljen za šefa Presbiroa pri Vrhovnoj komandi u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Zajedno sa srpskom vojskom potom prolazi kroz Albaniju i stiže na Krf, gde je napisao eseje o Ljubomiru Nediću i Stojanu Novakoviću. Učestvovao je kao ekspert na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1918-1919. godine.

Posle rata, od 1920. ponovo je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Po drugi put je biran za rektora Beogradskog univerziteta. Godine 1923. dobija Orden svetog Save I reda i izabran je za dopisnog člana School of Slavonic Studies u Londonu. Godinu dana kasnije izabran je za člana Matice srpske u Novom Sadu i za dopisnog člana Poljske akademije umetnosti u Krakovu. Za dopisnog člana Češke akademije nauka u Pragu izabran je 1925, za Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1926. a za predsednika Srpske kraljevske akademije 1928. i na toj dužnosti je ostao do 1931. godine.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Budući da su Slobodanove knjige uživale ogromnu popularnost, izdavač Geca Kon počinje da objavljuje Sabrana dela Slobodana Jovanovića u 17 knjiga, koje će sukcesivno izlaziti od 1932. do 1936. godine.

Manje je poznato da je slavni profesor počev od 1932. uložio puno truda na podizanju zgrade Pravnog fakulteta, nastojeći da obezbedi bolji smeštaj svojim kolegama i budućim pravničkim naraštajima.

Iako veliki, Slobodan Jovanović je bio izrazito skroman čovek. Klonio se prigodnih promocija svojih knjiga, izbegavao i izričito zabranjivao obeležavanje jubileja i godišnjica života i rada, a brojni poštovaoci, kolege i prijatelji dugo nisu bili spremni da pređu preko ove zabrane starog profesora.

SLOBODAN JOVANOVIĆ  je otišao u penziju 1940. godine. Savet fakulteta je tada doneo odluku da se Slobodan Jovanović i Živojin Perić, "kao najbolji nastavnici i najzaslužniji naučnici koje je naš Univerzitet imao uopšte - izaberu za počasne doktore" i da se njihova promocija izvrši "po useljenju u novu zgradu". Nažalost, početak rata i bombardovanje Beograda u kojem je oštećena i nova zgrada Pravnog fakulteta onemogućili su realizaciju ove odluke. Prof. Jovanović  nije dobio počasni doktorat, niti je video svečano otvaranje nove fakultetske zgrade. Vihor rata ga je zauvek odvojio od njegovog fakulteta, studenata i srpskog naroda. On više nikada neće kročiti na tlo svoje zemlje.

Slobodan Jovanović je bio čovek renesansnog duha, ogromne energije, sa naglašenim osećanjem rodoljublja i odgovornosgi. U burnim vremenima u kojima je živeo decenijama se klonio politike.

Sa raznih strana su mu upućivane zamerke "što nema građanske kuraži da se bavi politikom". Dragoljub Jovanović mu je prigovorio što on samo kritikuje ljude a ne kaže kako bi trebalo da postupaju. Slobodan je odgovorio: "Ali ja to ne znam! Ja sam publika, a nisam glumac. Osećam kad nije dobro odigrano, ali ne bih umeo reći kako je trebalo".

Stoga se on više od četiri decenije kretao u krugu nauke i na tom planu ostvario vrhunske rezultate.

Međutim, vihor Drugog svetskog rata, osećaj odgovornosti za sudbinu svog naroda i dramatična zbivanja u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji krajem tridesetih godina uvukli su Jovanovića u politiku, u središte tragičnih ratnih zbivanja.

* * * * * * * * * * * * * * 

Svestran naučnik neuspešan u politici

NjEGOVA AKTIVNOST u osnivanju i delovanju Srpskog kulturnog kluba (SKK) 5. februara 1937. godine smatra se prekretnicom. Klub je osnovan kao vanstranačka organizacija okrenuta okupljanju Srba cele Kraljevine Jugoslavije a u "cilju negovanja srpske kulture u okviru jugoslovenstva". Slobodan je izabran za predsednika kluba i zato se misli da je bio njegova ključna ličnost. Međutim, inicijatori i stvarni rukovodioci bili su drugi:

Dragiša Vasić, Slobodan Drašković, Nikola Stojanović, Vladimir Ćorović, Vasa Čubrilović. Srpski kulturni klub je zahtevao obnovu demokratije i otpor fašizmu, ali je izbegavao dnevnu politiku. Posle stvaranja Banovine Hrvatske i izbijanja rata ipak se posvetio političkim temama, vršeći veliki uticaj na nacionalistički orijentisane političke snage.

Dok je Jovanović u delatnosti SKK igrao sporednu ulogu, u dramatičnim i tragičnim zbivanjima posle vojnog puča 27. marta 1941. godine i svrgavanja namesnika Pavla i njegove vlade, vidimo ga u važnim, povremeno i glavnim ulogama. Ušao je u koalicionu vladu đenerala Simovića kao potpredsednik. Posle deset meseci izbeglištva u Londonu, 11. januara 1942. postaje predsednik vlade. Tu funkciju je obavljao godinu i po dana, noseći teško breme komplikovanih odnosa sa Englezima, Dvorom, Dražom Mihailovićem i građanskim ratom u otadžbini.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

U OPERATIVNO - političkom delovanju teško se snalazio. Vukao je poteze koji su često bili jednostrani, kontraproduktivni, sa tragičnim političkim posledicama. Slobodan je bio svestran naučnik, sklon da zaviri u svaki kutak društva, nacije, ličnosti i grupa, ali kad je prilazio političkoj delatnosti - "on je to činio sa najuprošćenijim stereotipnim gledištima koja su uobičajeno dolazila od naših malograđanskih.

Politikom osiromašenih sredina" (Desimir Tošić). Jedno takvo uprošćeno gledište zastupao je i u slučaju otpora okupatoru u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata.

U politici, Jovanović nije bio političar, još manje državnik. Milan Grol je s razlogom zapisao u svom londonskom dnevniku: "Slobodan je primer jedne inteligentne i duboko erudicijom ispunjene glave koja ne meri pravo". Zato nije bilo iznenađenje kada je ubrzo 1943. podneo ostavku na mesto predsednika vlade i kao emigrant ostao u Londonu.

Kada se posmatra ono što je Jovanović objavio u periodu posle ulaska u politiku (1941-1958), pada u oči da to nije ni približno urađenom pre toga. Ti radovi ukazuju na činjenicu da to više nije Slobodan u nauci, već Slobodan u politici.

Na drugoj strani, Jovanović je skupo platio svoje bavljenje politikom. Na insceniranom suđenju đeneralu Draži Mihailoviću, vođi pokreta otpora i ministru vojske u Jovanovićevoj vladi, komunistička vlast je jula 1946. osudila Jovanovića u odsustvu.

Osuđen je "kao izdajnik i ratni zločinac" na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitkom političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 20 godina, konfiskacijom celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

* * * * * * * * * * * * * * 

U SRPSKOJ TRADICIJI UKORENjENO JE NEPOVERENjE PREMA NAJUMNIJIM LjUDIMA

SUĐENjE IZ IDEOLOŠKIH I POLITIČKIH RAZLOGA

SLOBODAN Jovanović je bio čovek srećne naučne, ali nesrećne političke zvezde. Imao je nesreću da skupo plati svoja politička i patriotska uverenja. Posle drakonske presude Vojnog suda 1946. profesor Jovanović je bio prokažen na večnu nacionalnu sramotu, a knjige koje je napisao uklonjene su iz javnih biblioteka.

Jednako kao delo tako je i život Slobodana Jovanovića za nas poučan i nad njim se valja zamisliti, iz najmanje dva razloga.

Prvo, njegov životni put je potvrdio da je u srpskoj tradiciji duboko ukorenjen ostrakizam intelektualaca. Reč je o nepoverenju, najgorem odnosu Srba prema svojim najumnijim i najsposobnijim ljudima. Nisu li Vuk Karadžić, Sterija, Svetozar Marković, Vladimir Jovanović, Dragoljub Jovanović, Mihailo Ćurić i mnogi drugi, lakše sticali priznanja i slavu u svetu nego u svojoj domovini, gde su im, po pravilu, radili o glavi.

Drugo, životni put Slobodana Jovanovića upozorio je da izleti srpskih intelektualaca u politiku nisu donosili ništa dobro ni njima ni njihovom narodu i državi. Naprotiv, narod je ostajao bez svojih korifeja, bez svetionika u mračnom vremenu, a rezultati njihovog bavljenja politikom su ostajali skromni, često kontraproduktivni. Stoga bi većina srpskih intelektualaca koji su poslednjih decenija ušli u političku arenu mogla da zaključi poput Slobodana Jovanovića: "Bio sam najgori predsednik najgore vlade"!

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

SLOBODANU Jovanoviću suđeno je u odsustvu pred Vojnim većem Vrhovnog suda SFRJ od 10. jun do 15. jula 1946. godine, zajedno sa još 23 lica. Pred sud su izvedeni ljudi veoma različitog idejnog i političkog opredeljenja, različitog delovanja za vreme okupacije.

Jednu grupu optuženih činili su general Draža Mihailović, s nekoliko svojih komandanata, u drugoj su bili ministri u vladi generala Milana Nedića, u trećoj šefovi i agenti Specijalne policije i u četvrtoj - Slobodan Jovanović i nekoliko ličnosti iz srpske emigracijs.

Uz glavnooptuženog Dražu Mihailovića, suđeno je dr Stevanu Moljeviću, dr Mladenu Žujoviću, dr Živku Topaloviću, Ćuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću, dr Momčilu Ninčiću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, dr Milanu Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mošičkom, Bošku Pavloviću, dr Lazaru Markoviću i dr Kosti Kumanudiju.

SUDIJE su bili Mihailo Đorđević (predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popodić (sekretar). Tužilac je bio Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.

Sudski postupak je imao sve odlike političkog procesa. Sudilo se, kako su tadašnje novine pisale: "grupi od 24 izdajnika i ratna zločinca". Sve je trajalo veoma kratko, od 10. juna 1946. do 15. jula 1946. godine, kada je izrečena presuda.

* * * * * * * * * * * * * * 

Osuđen kao izdajnik i ratni zločinac na 20 godina robije

SLOBODANU JOVANOVIĆU je optužnicom stavljeno na teret to što je kao predsednik emigrantskih vlada, zajedno sa optuženima Božidarom Purićem, Momčilom Ninčićem, Milanom Gavrilovićem, Petrom Živkovićem i Radojem Kneževićem:

-U januaru 1942. godine imenovao optuženog Dragoljuba - Dražu Mihailovića za ministra vojnog, a u julu iste godine i za načelnika štaba Vrhovne komande i slao mu direktive da ne počinje borbu protiv okupatora dok Nemačka ne kapitulira, odnosno dok se jače savezničke snage ne iskrcaju u Jugoslaviji, dok je, s druge strane, odobravao, podstrekavao i politički pomagao optuženog Mihailovića u borbi protiv oslobodilačkih snaga u Jugoslaviji;

-Unapređivao, odlikovao i pohvaljivao četničke komandante koji su se pod komandom optuženog Mihailovića osobito isticali u saradnji sa okupatorom u borbi protiv partizana, dok je, s druge strane, lišio čina oficire koji su ostali verni svome narodu i svrstali se u redove oslobodilačke vojske i vodili borbu protiv okupatora, hapsio i progonio u inostranstvu oficire koji su odobravali oslobodilačku borbu i izrazili želju da se vrate u otadžbinu i da se bore protiv okupatora;

-Upućivao optuženom Mihailoviću oružje, municiju, odeću i ostalu ratnu spremu i veće količine novca iz državne kase da ih upotrebi za gušenje narodnog ustanka;

-Rasipao državni novac, organizovao radio-emisije preko inostranih stanica, izdavao za inostranstvo i u zemlju ubacivao razne publikacije, podmićivao reakcionarne novine i štampu sa ciljem da u inostranstvu optuženog Mihailovića lažno predstave kao nosioca borbe protiv okupatora, a u zemlji raspirivao bratoubilačku borbu i slabio snagu naših naroda u borbi protiv okupatora.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

PRESUDOM VRHOVNOG suda FNRJ - Vojno veće, od 15. jula 1946, osuđen je na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

Presuda kojom je Slobodan Jovanović osuđen nespojiva je sa načelima pravne države i rezultat je postupanja političkog pravosuđa koje je postojalo u vreme njenog donošenja. O tome svedoče jezik i terminologija koji su prilikom njenog pisanja korišćeni i činjenica da je postupak imao sve odlike političkog procesa. U sprovedenom postupku bili su pogažena neka od osnovnih ljudskih prava i temeljni pravni principi (pravo na odbranu, dvostepenost postupka i dr.).

Dakle, Slobodanu Jovanoviću je suđeno isključivo iz ideoloških i političkih razloga.

Drakonska presuda Jovanoviću imala je širi, dalekosežniji značaj. Ona je označila kraj osnovnih sloboda i kulturne demokratije u tadašnjoj državi. Kulturni i akademski život postao je tada prepun sudskih procesa, izgona, diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih...

Mnogobrojne kulturne i akademske institucije uključujući Jovanovićev Pravni fakultet i SANU ostale su po strani. Nemali broj nastavnika, akademika i književnika otvoreno ili prećutno učestvavao je u napadima, omalovažavanju i osudi Slobodana Jovanovića.

Jedan od retkih koji je smogao snage da digne svoj glas protiv suđenja srpskom Volteru, bio je Dragoljub Jovanović. Ubrzo posle izricanja presude Slobodanu, Savet beogradskog Pravnog fakulteta doneo je 31. jula 1946. godine sramnu odluku da profesora Dragoljuba Jovanovića izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. Godinu dana posle toga, 13. maja 1947. godiie, profesor je uhapšen da bi u montiranom procesu 8. oktobra 1947. godine bio osuđen zbog veleizdaje na devet godina strogog zatvora.

* * * * * * * * * * * * * * 

Poruke i pouke sa londonske osmatračnice

PO ZAVRŠETKU DRUGOG svetskog rata Slobodan Jovanović je ostao da živi u Londonu, a sredinom 1945. uselio se u hotel "Tjudor kort". U skromnom sobičku londonskog pansiona, živeći krajnje skromno, boravio je do kraja života.

Po svedočenju Većeslava Vidlera, carstvo Slobodanovo bio je kutić u tom hotelu gde je, "stalno čitajući, a u svojoj sobi pišući, budno pratio život u svim njegovim emanacijama, reagujući perom na alo i dobro. A kad se odmarao, razgovarao je najradije sa antikom, sa svojim Platonom. U starosti je učio grčki da se može zadubiti bolje u gu večnu mudrost.

Hrišćanski moral spojen sa tim klasičnim gledanjem na ljude i svet - to je bio horizont gde je Slobodan Jovanović nalazio smirenje, slična ljudska mudrovanja nad večnom zagonetkom našega bivstvanja".

Miodrag Purković se sećao da je Slobodan Jovanović do poslednjih svojih dana sačuvao ljubav za književnost, kao i da su ga posetioci "zaticali kako čita Plutarha, Tukidida, Platona, Aristotela, Evripida, Tacita".

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Bolno saznanje da se ne može vratiti u otadžbinu i da će zauvek ostati emigrant nije ga obeshrabrilo. Ogromna energija, kojom je uvek raspolagao, nije ga napuštala, i on je do kraja života vredio radio i pisao.

Zabranjen u svojoj zemlji, Jovanović je objavljivao radove u jugoslovenskim i srpskim publikacijama u Francuskoj, SAD, Kanadi i Australiji.

NAPISAO JE TRI ZNAČAJNE studije koje po sadržini iformi ne zaostaju za njegovim predratnim radovima. U političkoj studiji „O totalitarizmu" (objavljenoj 1952. u Parizu) uspeo je da rezimira stravična iskustva fašizma, nacizma i komunizma i da se pokaže kao čovek nesvakidašnje intuicije.

Druta dva rukopisa objavljena su, po njegovom zaveštenju, tek posle njegove smrti: „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera" (Vindzor, 1964) i „Zapisi o problemima i ljudima 1941-1944" (London, 1976). Prvi rukopis sadrži zaveštenje velikog naučiika ostavljeno svom rodu. U drugom su Jovanovićeva sećanja na vreme u kojem je bio član ratne vlade. Osim ovih radova Jovanovićev saradnik Radoje Knežević je 1962. objavio u Londonu zbirku njegovih biografskih eseja pod naslovom „Moji savremenici".

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Imao je ključnu ulogu u pokretanju i uređivanju lista "Poruka", koji je izlazio u Londonu od 1950. do 1959. godine kao glasilo Jugoslovenskog narodnog odbora. Taj list je dragoceno svedočanstvo o preokupaciji i angažmanu jugoslovenske intelektualne i političke elite koja se posle Drugog svetskog rata našla u emigraciji i suočila sa slomom Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanjem nove komunističke države na njenim razvalinama.

Urednik lista "Poruka" je bio Radoje L. Knežević. Glavni sadradnici časopisa bili su:

Slobodan Jovanović (analizom jugoslovenskog režima), Bogoljub Jevtić (međunarodni problemi), Radoje Knežević (dokumentacija), Prvislav Grisigono, Živko Topalović, Miodrag Purković i Miodrag Stajić. Slobodan pisao komentare političkih zbivanja u Jugoslaviji, pomene istaknutim ličnostima u emigraciji, prikaze značajnijih knjiga i sl.

U tim člancima, koristeći svoje ogromno znanje, iskustvo i moć uočavanja suštine svakog problema o kojem piše, podvrgavao je Titov režim razornoj kritici. Težio je da bez ostrašćenosti i zaslepljenosti pronikne u tadašnja neprozirna i protivrečna zbivanja.

On je izlazio u susret prešnoj životnoj potrebi suočavanja sa sudbonosnim pitanjima i izazovima svog vremena. Otuda je list Poruka, kao knjiga jedne emigrantske sudbine, istorijski izvor prvoga reda, dragoceno svedočanstvo o preokupaciji i angažmanu jugoslovenske intelektualne i političke elite, koja se posle Drugog svetskog rata našla u emigraciji. Jovanovićevi prilozi u tom listu imaju značaj arheološkog belega iskopanog iz zgarišta jedne civilizacije, svedočansgvo o tragediji jugoslovenskih emigranata.

Prijatelji i saradnici svedoče da je do smrti sačuvao ne samo radnu energiju, nego i lucidnost, duhovitost i vedrinu. Na kraju svog bogatog života, proživljenog uspravno i časno, Slobodan Jovanović je posle kraće bolesti umro 12. decembra 1958. u jednom londonskom sanatorijumu. Budući da se nije ženio i nije imao sopstvenu porodicu, nešto malo skromne imovine ostavio je sinu svoje sestre.

* * * * * * * * * * * * * * 

Najbolji izdanak naučnog, kulturnog i duhovnog života Srba

OPELO NAD ZEMNIM Slobodana Jovanovića obavljeno je 20. decembra 1958, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sveti Sava u Londonu. Nikad se o njemu nije pisalo s toliko topline, razumevanja i uvažavanja kao povodom njegovog odlaska s ovoga sveta. To nije bilo puko i prigodno obeležavanje nestanka jedne velike ličnosti. Naprotiv, govornici su na izuzetno delikatan, iskren, prefinjsn i topao način dali sliku Slobodana Jovanovića kao najboljeg izdanka i oličenja naučnog, kulturnog i uopšte duhovnog života Srba.

Na groblju, pre nego što je kovčeg spušgen u zemlju, od pokojnika se oprostio dr Prvislav Grisigono, član Jugoslovenskog narodnog odbora u Londonu. On je između ostalog rekao:

"Izgnaničkog hleba tvrda je kora. Mnogo koji je klonuo i vratio se pod diktaturu. Niko nikad nije pomislio da bi se Slobodan Jovanović sklonio da ode tim putem; niko osim diktatora. Pre godinu dana poslat je naročiti glasnik u tu svrhu Slobodanu Jovanoviću: biće primljen časno i dostojno; poništiće se dvadesetogodišnja robija; vratiće mu se konfiskovana imovina. Odgovor Slobodana Jovanovića ’drugu’ bio je: ‹Vratiću se sa slobodom! ’ Vitez slobode!"

Sahranjen je na groblju Krensel grin u grobnici rođaka Pavlovića. Na horizontalnoj ploči nadgrobnog spomenika je natpis Slobodan Jovanović 1869-1958. i otvorena knjiga, na uspravnoj ploči je sa 19 naslova njegovih knjiga.

KOMEMORATIVNI skupovi u spomen Slobodana Jovanovića održani su širom sveta, ali ne i u njegovoj Srbiji i Jugoslaviji. Govori i članci povodom njegove smrti objavljeni su u raznim listovima i časopisima. List „Poruka" je u br. 53-54/1959. objavio "Bibliografiju napisa i govora povodom smrti Slobodana Jovanovića" koja sadrži više od 100 odrednica.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Beogradska „Politika" je dala belešku od desetak redova sitinim slovima. Nije mogla da bar to ne učini za svog najslavnijeg saradnika, kome je 4. decembra 1939. povodom Jovanovićeve sedamdesete godišnjice rođenja posvetila dve udarne strane pod naslovom "Jubilej jednog od naših najvećih naučnika".

Na jednoj od tih komemoracija tačno je primećeno: "Ako se igde ostvarilo ono staro Nomen est omen, to je bilo u slučaju Slobodana Jovanovića. Nije doživeo da se vrati u zemlju, jer zemlja nije doživela slobodu. Ali se do poslednjeg daha, stvarno do poslednjeg daha.

Borio da se drugi vrate u slobodnu zemlju, da je druga pokolenja uživaju, ako već njemu ne bude suđeno". (Milan Gavrilović).

* * * * * * * * * * * * * * 

DVADESETAK TOMOVA SABRANIH DELA OTKRIVA SVO  BOGATSTVO I RAZNOLIKOST
DUHOVNIH OBLIČJA SLOBODANA JOVANOVIĆA

UTEMELjIVAČ USTAVNOG PRAVA I TEORIJE DRŽAVE

POZNAVAOCI dela Slobodana Jovanovića se slažu da je on bio renesansni duh i veliki erudita. Bio je vrhunski intelektualac, širokih pogleda i velike radoznalosti. Imao je istančan senzibilitet i širok krug interesovanja za ogromno polje prava, društvenih nauka, filozofije, ‹ali i za lepu književnost i druge umetnosti.

Letimičan pogled na dvadesetak tomova Jovanovićevih dela otkriva ogromno bogatstvo i raznolikost njegovih duhovnih obličja.

Ono po čemu se on najviše prepoznaje jeste njegova raznolikost i široki dijapazon njegovih interesovanja.

Bio je istoričar po temama koje je obrađivao. Donekle se bavio opštom, ali prvenstveno nacionalnom istorijom, eitematski obrađujući razdoblje od 1838. do 1903. godine - "Ustavobranitelji i njihova vlada","Druga vlada Miloša i Mihaila", "Vlada Milana Obrenovića", "Vlada Aleksandra Obrenovića"... Ova dela su međusobno povezana i obuhvataju osam tomova knjiga sa 4000 stranica.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Iz oblasti prava Jovanović je objavio najznačajnije radove. On je veliki pravni pisac koga su "podjednako zanimali i antički i srednjevekovni pisci, i svetska i srpska istorija, i stare i nove teorije o državi i pravu, i engleski parlamentarizam i američki federalizam, i posleratna ‹država masa", i ideje demokratije i totalitarizma, i srpska ustavnost u 19. veku i sva zbivanja čiji je svedok u 20. veku bio" (Miodrag Jovičić).

PONAJVEĆI UTICAJ Jovanovićev je bio u javnom pravu, a najdublji trag je ostavio u teoriji države i ustavnom pravu. Zapravo, on je utemeljivač ustavnog prava i nauke o državi, koje su se do Drugog svetskog rata u Srbiji razvijale pod njegovim uticajem.

Komparativista je bio po pristupu i erudiciji. U većini svojih istorijskih, pravnih, politikoloških i drugih radova Jovanović se koristio komparativnom metodom, koji se odlikovao stvaralački pristupom, a ne mehaničkim korišćenjem uporednog metoda.

Bio je poligikolog po vokaciji. Posebnim politikološkim temama Jovanović se bavio u nizu svojih studija, udžbenika, članaka. Time je odlučujuće doprineo da politikologija kod nas zauzme ugledno mesto u krugu društvenih nauka. Stoga se on smatra prvim pravim politikologom u nas, u vreme kada ta nauka u svetu još nije bila dobila zaseban staus.

Jovanović je bio pionir sociologije u našoj sredini. Utro je put za ono što su kasnije uradili Ćorđe Tasić, Radovan Lukić i Jovan Ćorđević - postavio je osnove sociologije istorije, sociologije prava, sociologije religije i političke sociologije, kao posebnih vidova opšte sociologije.

* * * * * * * * * * * * * * 

Nenadmašan stilist, bogatog rečnika i jezgrovitog izraza

U NjEGOVOM DELU je čitava galerija likova koji su privlačili njegovu pažnju. Zahvaljujući izuzetnom daru za portretisanje, napisao je veliki broj uspelih portreta istaknutih ličnosti (Jovan  Hadžić, Ilija Garašanin, Svetozar Marković, Jovan Ristić, Vladimir Jovanović, M. Piroćanac, Stojan Novaković, Nikola Pašić, Dragutin Dimotrijević  Apis, Milovan Milovanović, Ljubomir  Nedić, Pera Todorović, Jovan Skerlić, Bogdan Popović i dr.). Nije zanemario ni strane političke ličnosti (Mirabo, Dimurije, Danton, Robespjer) i poznate mislioce (Platon, Makijaveli).

PO TALENTU ZA jezgrovito i živopisno izlaganje bio je esejist, jer mu je esej, za razliku od naučne rasprave, dopuštao i neformalan, gotovo konverzacioni stil, oslobođen akademskh konvencija i metodološke strogosti. Mogao je da ubacuje u svoja izlaganja digresije, anegdote, biografske podatke, detalje. ironiju i da na najbolji način iskaže svoj književni dar.

Po nepodeljenom mišljenju Jovanović je bio nenadamašni stilista. Jezgrovit izraz, bogat rečnik bez učenjačkog žargona, lepota izraza, različitost dužine rečenica, dinamično i živo pripovedanje, samo su najočiglednije odlike ovog majstora lepog pisanja i rodonačelnika sjajnog beogradskog stila. Povodom prvih Slobodanovih "ovećih rasprava" u „Srpskom književnom glasniku", Jovan Skerlić je 1908. zapisao: "Slobodan Jovanović je jedan od prvih stilista koje smo mi uopšte imali i čija proza može služiti za obrazac svima koji srpskim jezikom pišu".

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

BIO JE ODAN STRUCI i pozivu i predstavljao oličenje naučnika i nauke kao poziva u Veberovom smislu. Reč je, pre svega, o njegovoj doslednoj, monaškoj odanosti nauci i služenju pozivu. Slobodan Jovanović je u našoj sredini, naročito u prvoj polovini XX veka vršio prosvetiteljsku misiju i svojevrsnu "dositejevsku" ulogu. "Ako je Dositej.Obradović nastojao da ‹hodeći zagledan u vekove" širi prosvetiteljsku filozofiju i neuki srpski narod uvodi u svet evropske kulture i civilizacije, Slobodan Jovanović je jedan vek kasnije u Srbiji uvodio evropsku pravnu nauku i srpsko društvo upoznavao sa institucijama razvijenog sveta". (Miodrag Jovičić).

ŽIVEĆI povučeno u sobičku hotela "Tjudor Kort” Slobodan Jovanović je nastavio da piše.

Deo rukopisa je objavljivao u vodećim srpskim i emigrantskim listovima i publikacijama u Francuskoj, SAD i Kanadi. Drugi deo rukopisa je ostavio za objavljivanje posle njegove smrti. Budući da su ti rukopisi dugo bili teško dostupni i manje poznati, zaslužili su da im se posveti posebna pažnja.

Časopis "Poruka” je izlazio u Londonu od 1950, kada je Jugoslovenski odbor uputio "Poruku jugoslovenskoj emigraciji - Srbima, Hrvatima i Slovencima”. Potom su počeli da izdaju svoje glasilo, "Poruku”, od decembra te 1950.

PO MIŠLjENjU DESIMIRA Tošića, dve bitne karakteristike ovog lista su politička umerenost, koja je odudarala kako od komunističkog režima u zemlji tako i od većine jugoslovenskih emigrantskih krugova u svetu, i skromnost izdavača i tehničke opreme lista. Pored toga, on kao vrlinu ističe i činjenice da su tekstovi u "Poruci”, zahvaljujući ponajviše Slobodanu Jovanoviću, bili na zavidnom stručno-analitičkom nivou.

U tom smislu, oni su raskid između jugoslovenskih i sovjetskih komunista tretirali kao realnost, a ne "nameštaljku” i "podvalu” Zapadu. "Poruka” je takođe dosta prostora posvetila i Milovanu Ćilasu, prenosila neke njegove tekstove, jer je u njemu videla istorijskog svedoka razvoja sistema i prilika u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.

Slobodan Jovanović je u tom časopisu, od 1951. do 1958, komentarisao politička zbivanja u Jugoslaviji. Pored toga, pisao je povremeno i pomene istaknutim ličnostima u emigraciji, prikaze značajnijih knjiga.i slično. "Sa svoje londonske osmatračnice Jovanović je pomno i znatiželjno pratio zbivanja u komunističkoj Jugoslaviji. Nema skoro nijedne oblasti života u njoj koja je ostala izvan njegovog vidokruga, kao što nema nijednog znatnijeg događaja iz onih godina koji nije naišao na njegovu pažnju” (Danilo Basta).

Najznačajniji rezultat rada Jugoslovenskog narodnog odbora je objavljivanje tridesetak svezaka lista Poruka u periodu od 1950. do 1959. godine. Tekstovi kompetentnih i uglednih autora objavljeni u tim sveskama ulaze u sâm vrh srpske periodike. Ovo se posebno odnosi na tekstove Slobodana Jovanovića. Iako pritisnut godinama i teškim emigrantskim životom, on je uspeo da napiše više desetina članaka i priloga za Poruku i druge emigrantske listove. Njegovi tekstovi, pisani jasnim i elegantnim stilom, argumentovano i ubedljivo, postizali su izvanredan idejni, moralni i politički uticaj u jugoslovenskoj emigraciji. Oni su dragoceno svedočanstvo i dokument o vremenu u kojem su nastali i predstavljaju važan istorijski izvor i predložak za buduća istraživanja.

* * * * * * * * * * * * * * 

Demistifikacija osnovnih postulata komunističkog poretka

TEME JOVANOVIĆEVIH priloga u časopisu „Poruka" nametali su burni događaji u posleratnoj Jugoslaviji, koje je on budno motrio i komentarisao:"Ustavna promena u Jugoslaviji”, "O istorijskoj ličnosti Dragoljuba Mihailovića”, "Staljinova politika”, "Titoizam”, "Posle Zagrebačkog kongresa” (1952); "Novi jugoslovenski Ustav”, "Samouprava u komunističkoj Jugoslaviji”, "Crkva i škola u Jugoslaviji”, "Novi nacrt zakona o univerzitetu”, "Komunisti sami o sebi’, "Titova demokratija”, "Jedno službeno tumačenje titoizma” (1953);"Đilasov slučaj”,  "Unutrašnje teškoće jugoslovenskih komunista”,  "Novi zakon o univerzitetu”, "Tito i Kardelj o komunističkoj privredi”, "O komunama” (1954);"Privredni kriminal”, "Đilas-Dedijerov slučaj”, "Kardeljev govor u Oslu”, "Kraj Titove demokratije”, "Tito izvan blokova”, "Novo uređenje srezova i opština’, "Današnje stanje Jugoslovenske komunističke stranke” (1955);"Titov ekonomski izveštaj”, "Američka proučavanja totalitarizma”, "O episkopu Nikolaju”, "Tito i Sovjeti” (1956);"Đilas i Kardelj”, "Omladina i komunisti”, "Titov govor pred Socijalističkim savezom”, "Novi zakon o advokaturi”, "Rankovićev izveštaj ’, "Kongres radničkih saveta” (1957);"Tito i Moskovska deklaracija”, "Beogradsko suđenje socijalistima”, "Skupštinski izbori i komunistički kongres” (1958).

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Koristeći svoje ogromno znanje, iskustvo i intuiciju, Slobodan u ovim člancima ulazi u suštinu svakog pitanja. Služeći se ironijom, podvrgavao je demistifikaciji osnovne postulate komunističkog poretka, a režim razornoj kritici. Tako, na primer, ističe da "titoizam kao neka nova ideologija ne postoji. Netačna je tvrdnja da je titoizam zlatna sredina između zapadnoevropskog socijalizma i ruskog komunizma. To je pod novim imenom, opet komunizam”. Odnos jugoslovenskih komunista prema Zapadu on prikazuje ovako: "Od Zapada oni ne primaju ni ideje ni ustanove; ne primaju čak ni književne mode; jedino što primaju, to je novac”.

TEKSTOVI SLOBODANA Jovanovića predstavljaju hroniku otvorenih, neposrednih i autentičnih svedočenja o ljudskoj i nacionalno-državnoj tragediji. Nastali su neposredno posle ratne kataklizme i sloma Kraljevine Jugoslavije, koja je nestala u tragediji građanskog i etničkog rata, ostavljajući za sobom materijalnu i emotivnu pustoš.

Jovanović je težio da bez ostrašćenosti i zaslepljenosti pronikne u tadašnja neprozirna i protivrečna zbivanja. Izlazio je u susret životnoj potrebi suočavanja sa sudbonosnim pitanjima i izazovima svog vremena.

Pedesetih godina prošlog veka u vreme sumraka fašizma i uspona komunizma Slobodan Jovanović je napisao političku studiju ”O totalitarizmu”, koja se pojavila u Parizu 1952. godine. Reč je o izvrsnoj raspravi u kojoj se on uhvatio u koštac sa ”temom nad temama” tog doba. U njoj je uspeo da rezimira stravična iskustva fašizma, nacizma i komunizma i da se pokaže kao čovek nesvakidašnje intuicije. Nažalost, ta studija je ostala jedinstvena, usamljena i nedovoljno poznata, a u Srbiji js objavljena tek 1990. godine.

Totalitarizam 20. veka on označava kao ”novi makijavelizam, namenjen za upotrebu mase od uskog kruga odabranih političara”. Suštinu tog totalitarizma on vidi u političkim metodima u kojem cilj opravdava sva sredstva.

* * * * * * * * * * * * * * 

Interesi vlastodržaca nisu istovetni sa građanima i državom

PREMA PROFESORU Jovanoviću tri su bitne odrednice totalitarizma:

1) ”u upotrebi sile i lukavstva ne zna se više za granice”, 2) ”na primeru totalitarističke diktature pokazalo se koliko je i u današnje vreme opasno spajati političku vlast s ekonomskom vlašću” i 3) ”kad je totalitarizam objavio da su u službi njegove ideologije sva sredstva pa i sami zločini dopušteni, mnogi kriminalni tipovi pohitali su da se pod njenu zastavu svrstaju... U redovima totalitaraca stoje rame uz rame i zavedeni idealisti, žudni nove vere, i okoreli zločinci, koji su od sveg totalitarizma razumeli samo njegov poklič: istrebljujmo neprijatelje”!

Reč je, dakle, o poretku koji teži da oduzme pojedincu ne samo slobodu već da ovlada njegovim životom i intimom. To se postiže onesposobljavanjem ljudi da misle svojom glavom. Jovanović je lucidno uočio nešto što će se narednih decenija potvrditi.

Propaganda - a sa njom i kultura, stil, politička estetika - jeste sredstvo političke vladavine na koje su prešle nove strategije političkih borbi.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Težište medijske industrije koja formira javno mnjenje usmereno je na svest. Rezultat je:

1) ”socijalizovanje pojedinca”, "hipnotisanje naroda” i fanatizam ”iz koga potiču kako junački podvizi tako i zverski postupci”; 2) trijumf kolektiviteta (grupe, klase, nacije države) nad pojedincem; 3) otklanjanje sumnje da možda interesi vlastodržaca nisu istovremeno interesi građana i države; 4) zakon jačeg postaje osnov unutrašnjeg i međunarodnog prava; i 5) da građani- podanici uspostave ravnotežu između sopstvene moralne savesti i neprincipijelne politike svojih vlada i vođa.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Zanimljiv je Jovanovićev opis psihološke prirode nosilaca i pobornika totalitarizma - totalitaraca.

Na čelu totalitarizma stoji vlastodržac koji ne podleže nikakvoj i ničijoj kontroli. On se smatra genijalnim i raspolaže neograničeno vlašću, ”a njegova jaka vlada pretvara se u vladu bez kompasa”. Grupa koja ga sledi je zatvorena i počiva na bezuslovnoj poslušnosti prema vođi i vernosti prema ostalim pripadnicima grupe. Uz to njihova osnovna odrednica je borbenost, a životni kredo ili si s nama, ili si protiv nas - naš neprijatelj! Ko se ne priključi totalitarcima podvrgava se progonu ili istrebljenju. Taj model uklanjanja političkih protivnika lomi svaki otpor pred sobom.

SAVREMENI OBLICI autokratije za Jovanovića, diktature i totalitarizma bili su neprihvatljivi, a posebno totalitarizmi u obliku fašizma, nacizma i komunizma, koji su zasnovani na nazadnim ideologijama. Jer, oni su protivnici ljudske slobode, paradigma upotrebe neograničene sile, lukavstva i manipulacije. Totalitarci i njihove neprikosnovne vođe, potpuno su se razišli s racionalnom misli, ali i s demokratijom i tako zaustavili hod čovečanstva napred u svakom pogledu: i duhovnom, i moralnom, i privrednom. Tu leže razlozi zbog kojih je Jovanović bio odlučni antifašista i žestoki antikomunista.

Najzad, Jovanovićeva rasprava o totalitarizmu, kao i analiza konkretne prakse tadašnjih totalitarnih režima u listu ”Poruka’ imale su dalekosežnu po(r)uku: velike nade posle Drugog svetskog rata da će se na globalnom planu otvoriti široke perspektive mira i demokratije, ustuknule su pred surovom rsalnošću rigidnih interesa totalitarnih režima i njihove težnje za dominacijom, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu.

Jovanovićeva analiza ima i određenih slabosti. Na primer, on ne uviđa značaj ideologije i vođe u totalitarizmu, ima elemenata isključivosti i ostrašćenosti kad piše o komunizmu, nekritičnosti prema zapadnim demokratijama i sl. Uprkos ovim slabostima,  njegovo razmatranje totalitarizma je značajno ne samo kao važno analitičko oruđe za razumevanje konkretno-istorijskih oblika totalitarizma njegovog vremena, nego i za razumevanja slabosti demokratije u savremenim društvima i novih totalitarnih tendencija i poredaka na početku 21. veka. Zato je Jovanovićeva studija o totalitarizmu, iako objavljena pre 73 godina postala veoma značajna, ako ne i središnja, tema ovovremene političke nauke i političke filozofije.

* * * * * * * * * * * * * * 

ZAŠTO JE NACIONALNI KARAKTER PROMENLjIVA ISTORIJSKA KATEGORIJA

ZAVEŠTANjE SRPSKOM NARODU POSLE PADA KOMUNIZMA

DVA rukopisa napisana pedesetih godina u Londonu objavljena su u Jovanovićevom zaveštanju tek posle njegove smrti - „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera" (Vindzor, 1964) i „Zapisi o problemima i ljudima" 1941-1944 (London, 1976). Posle prikaza razvoja srpske nacionalne svesti u moderno doba, Jovanović je dao nekoliko sugestija o zadacima srpske nacije posle pada komunizma koji je smatrao neminovnim. Zato ovaj tekst ima karakter zaveštanja velikog naučnika svom rodu. U drugom tekstu su Jovanovićeva sećanja na vreme u kome je bio član ratne vlade.

U „Prilogu o srpskom nacionalnom karakteru" prevashodno ga je interesovalo kako ideje koje daju pečat nacionalnom karakteru, bar donekle utiču na postupke jednog naroda. Svoje ogromno životno i spisateljsko iskustvo ukrstio je sa saznanjima istaknutih autora o ovom pitanju: Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Markovića, Vladimira Jovanovića („Ujedinjena omladina"), Riste Radulovića, Jovana Skerlića, Jovana Cvijića.

Njegova razmišljanja i zaključci prožeti su nastojanjem da bude objektivan, bez jednostranosti i zaslepljenosti. Štaviše, lativši se da prikaže istorijski život i sudbinu sopstvenog naroda, on je pored opisa svetlih osobina, odrešito ukazao i na tamne strane srpskog nacionalnog karaktera, a sve u cilju da srpski narod ubuduće izbegne sudbonosne greške i pogubne odluke.

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

Prema Jovanoviću, nacionalni karakter je promenljiva, istorijska kategorija.

Zapazio je i istakao u raspravi osobine dinarskog tipa našeg čoveka koji je bliže definisao Jovan Cvijić, a Jovanović je otišao korak dalje. Naime, on je jasno video dobre osobine, ali i mane dinarskog tipa. Dobre osobine su: rodoljubiv, osećajan, s razumevanjem za drugog. Uz to je primetio da su dinarci neustrašivi i da u isti mah imaju snažno razvijeno osećanje pravde. Međutim, obe te odlike stvarale su im teškoće i velike nevolje u odnosu sa stranim svetom.

S druge strane, mane dinarskog tipa prema Jovanoviću su: violentan, plahovit, žustar, nespreman na dogovor i kompromis, na postizanje cilja laganim putem, a ne prečicom.

"Njegova plahovitost i junaštvo, njegova neobuzdana smelost ne pita se šta jeste, a šta nije mogućno”. Dok su bunama, ratovima i krizama dinarska borbenost i neustrašivost bile dragocene i neophodne za opstanak, u drugačijim mirnim uslovima one se pretvaraju u mane. One su, nažalost neupotrebljive i kontraproduktivne tamo gde je potrebno delovati promišljeno, odmereno, diplomatski i konstruktivno. Potonje, najnovije iskustvo potvrdilo je njegove uvide o dinarskom tipu našeg čoveka koji je spreman za velika pregnuća, ali i nepojamne padove.

Slobodan zagovara disciplinovanje dinarskog tipa (ne diktaturom, nasilno, politički) već preko vaspitanja da se uspostavi samodisciplina, tj. da se dinarske osobine oblagorode i učine produktivnim. Otuda je prvi nacionalni zadatak stavljanje dinarskog dinamizma u granice nacionalne discipline. Drugi zadatak je, pak, izgradnja celovitog kulturnog obrasca. Jer, kod nas pitanje kulture ima suštinski značaj, te mu se zbog toga mora posvetiti naročita pažnja.

* * * * * * * * * * * * * * 

Diplomirani primitivci zagađuju kulturni obrazac

SLOBODAN JOVANOVIĆ je ukazao da mi, na žalost i bruku intelektualnih poslenika, nemamo izgrađen kulturni obrazac iako u neku ruku imamo izgrađen politički i nacionalni obrazac. On je optužio posebno književnike što se nisu potrudili da se izgradi kulturni obrazac, koji je za njega bio humanistički kulturni obrazac. Taj obrazac, insistirao je na nekim antičkim kulturnim vrednostima (”Poznaj samoga sebe”, ”Sve sa merom”, ”Sloboda ličnosti”). Verovao js da deo tog kulturnog obrasca koji su stari Grci visoko uzdigli, mora biti ugrađen u našu kulturu.

Veliku pažnju posvetio je intelektualcima i njihovoj ulozi. Posebno je zanimljiva i aktuelna njegova analiza polu-inteligenta i polu-intelektualca. Reč je o čoveku koji ima diplomu, ali je u suštini ostao primitivan, "diplomirani primitivac”, čovek spreman da se posluži svim mogućim sredstvima da bi se domogao cilja naročito u politici. Niko nije toliko nagrdio naš nacionalni karakter kao domaći  poluintelektualac.

Izgleda da se ništa u tom pogledu nije izmenilo. Naprotiv: poluintelektualac je u velikoj meri na našoj društvenoj, političkoj, kulturnoj pa i istorijskoj sceni kako u Jovanovićevo vreme tako i u ovo naše vreme.

U celini posmatrano, Jovanovićeva rasprava o srpskom nacionalnom karakteru i danas deluje kao otrežnjenje, opomena i putokaz. ”U vreme nacionalne pometnje, kakvo je i naše ona može biti izvor pouzdane orijentacije i uporište promišljenih odluka”. (Danilo Basta)

Foto Arhiv SANU, Arhiv Porodice Pavlović, Dokumentacija „Novosti" i „Brobe", Vikipedija

ZANIMLjIVO je da Jovanović nije podlegao apsolutizaciji nacije - nacija sama sobom ne predstavlja vrednost: "Čim se čovek uzdigne nešto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filozofiji naziva vrednost. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojim bi se ona stavila u službu".

U celini uzev, Slobodan Jovanović je bio briljantan um, darovit naučnik i profesor, rodoljub, samosvojan i neponovljiv intelektualac prvoga reda. Njegove tekstove od prvih mladićkih radova do onih pisanih u dubokoj starosti krase: obaveštenost, skepticizam, objektivnost, uravnoteženost, sistematičnost, jednostavnost, etičnost, samosvojnost, spisateljski dar. Slobodan Jovanović je bio duhovno najmnogolikija pojava među svim srpskim intelektualnim poslenicima u prvoj polovini XX veka. Niko od njih nije imao toliku nadmoć i samosvojnost kao on.

Preporučujemo

Društvo

0 2

KAKO JE NA OSNOVU ISTORIJSKIH FALSIFIKATA PRIPREMANO STVARANjE HRVATSKE DRŽAVE: Povodom tridesete godišnjice zločinačke akcije „Oluja“

04. 08. 2025. u 07:00

Društvo

0 4

PERMAMENTNA AGRARNA REVOLUCIJA: "Velika istočna kriza" - Seljački ustanci u Hercegovini i Bosnskoj krajini

23. 07. 2025. u 11:00

Društvo

0 0

SLUŽBA IZVEŠTAJE O SRPSKIM PISCIMA LIČNO SLALA TITU: Dosijea Branka Ćopića i Dragoslava Mihailovića punjena decenijama

14. 07. 2025. u 11:42

Društvo

0 0

SRPSKI PISCI U RALjAMA TAJNE POLICIJE: Progon književnika šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka

14. 07. 2025. u 11:54

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije