DAVID JE OBORIO GOLIJATA: Zapisi stranih autora o epskoj i mučeničkoj Srbiji u Velikom ratu

PRED čitaocima Istorijskog dodatka Novostim je jedinstveno svedočanstvo o Prvom svetskom ratu, pogled stranaca na tok ratnih događaja i stradanje srpskog naroda.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“,Profimedija, Privatna arhiva (Dragoljub Mandić), La enciciklopedia biografica en linea, Fejsbuk i Vikipedija

Iz novih,  do sada malo poznatih tekstova i prevoda, sa španskog, rumunskog, engleskog i francuskog jezika, izranjaju slike o početku rata, o austrijskim, mađarskim, nemačkim i bugarskim zločinima u Srbiji, o pobedi srpske vojske i njihov odjek u Evropi, o epidemija tifusa, o egzodusu vojske i naroda, o vaskrsu srpske vojske i povrataku u otadžbinu.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“,Profimedija, Privatna arhiva (Dragoljub Mandić), La enciciklopedia biografica en linea, Fejsbuk i Vikipedija

OVO su svedočanstva istorijskih ličnosti, dopisnika novina sa evropskog i američkog kontineta, savezničkih komandanata o najodlikovanijim ženama ratnicama u istoriji,  o duhu srpskog vojnika... Istovremeno to su i zapisa o srpskom heroizmu, odnosu prema zarobljenicima, o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi "Tamo daleko..." o vremenu kada je David  oborio Golijata...

* * * * * * * * * * * 

SRBI ODRŽAVAJU NEOPIPLjIVU  I BESKRAJNU DRAGOCENOST - NACIONALNU DUŠU

PROŽDRLjIVI BEČKI KIKLOP SE USTREMIO NA SRPSKOG ODISEJA

U IZBORU tekstova stranih autora o Srbima i Srbiji u Velikom ratu, za Istorijski dodatak Novosti, iz knjige „Raspeće Srbije“, osim ove biblijske metafore, uočljiva je i jedna druga, homerska. O srpskom vojniku govori se kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom - Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici.

Homerska mreža nevolja prati i antičkog junaka i savremenog Odiseja. Onaj prvi nađe se pred mnoštvom prepreka i iskušenja među kojima je i loš glas koji ga prati, o čemu govori moćni Eol u desetom pevanju „Odiseje“. I Odisej Velikog rata predstavljen je u najcrnjem svetlu. Oklevetani Odisej je najbolja meta. Olimpski, politički i medijski bogovi, sila i vlast novog svetskog poretka, ukrštaju se u hadskoj horizontali današnjeg sveta. „Crna ishranjuje zemlja po širokom rasutu svetu, / (one) koji izmišljaju laži, te niko ih ne bi raspozno”, veli Homerov junak. O tom lošem glasu pisaće 1918. godine, po svršetku Prvog svetskog rata, Homer savremenog doba, Migel de Unamuno, napominjući da „planina od kleveta i laži” prati narod koji „nije hteo da bude tuđi sluga”.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“,Profimedija, Privatna arhiva (Dragoljub Mandić), La enciciklopedia biografica en linea, Fejsbuk i Vikipedija

U vekovnoj odiseji, u vekovnom izgnanstvu, lutanju, opsadama i izgonima, Odisej sa ovih prostora, stalno između Scila i Haribdi u raznim oblicima, verskim, političkim, ratnim, omrznut od bogova a mio pevaču, može da opstane samo kao Homerov „Niko”. Uprkos tome, njegov je ideal da bude „Neko”. I taj nesklad po ko zna koji put skupo plaća. Na gotovo iracionalnu čežnju da nađe mir u svom domu, kao po ukletoj sudbinskoj vezi, pada, raste i množi se nepojmljiv iracionalni kiklopski gnev koji ga baca u prokletstvo ili na najsurovije načine sprečava da snove ostvari.

Stari pisci razlog tome nalaze u „grehovima našim”.

ALI, JOŠ JEDAN motiv homerskog karaktera ima naročit smisao, koji ističu pisci zastupljeni u ovoj svojevrsnoj antologiji o patnji srpskog naroda. U pitanju je sukob velikog i malog. Proždrljivi austrougarski Kiklop ustremio se na malog srpskog Odiseja kao Polifem na Laertovog sina u Homerovom spevu. Silnik nikada ne shvata upornost i razloge malog da opstane. Koliko god žali što je ostao bez jedinog oka, Polifem toliko žali što ga je oslepio „sitan i slab čovečuljak, ništavac pravi”.

Kiklopova pećina, paradigma nekakve planetarne špilje, poništava „obične” ljudske vrednosti, skladnu porodicu, prijateljstvo, darove zemlje, domaćinski život, gostoprimstvo. Ona podrazumeva osionost, silu, otuđenost i opsednutost sobom. Kiklop proždire Odisejeve drugove i očekuje da zarobljenici prihvate njegovu logiku da je to što čini u redu, da je u pitanju samo prirodan sled događaja. Trebalo bi da budu srećni i zahvalni što nisu sada u čeljustima, nego će doći na red kasnije. Odiseja - „Nika” - darovaće tako što će ga, svakako, pojesti, ali - poslednjeg. Svako suprotstavljanje toj „filozofiji” poretka stvari vodi ka tome da budu ranije pojedeni. Cinizam ravan velikodušnosti „Milosrdnog anđela”, kako je nazvan NATO napad na Srbiju 1999. godine.

Kiklopovo obećanje u Odiseji: „Nika ću poslednjeg pojest” ima svoju savremenu verziju, u vidu tajnih sporazuma, geostrateških vizija ili strategija uništenja. Austrougarska komanda u Prvom svetskom ratu: „Srbija mora umreti”, nemačka komanda u Drugom svetskom ratu: „Sto mrtvih Srba za jednog mrtvog Nemca” zamenjena je, u NATO ratu protiv Srba, komandom: „Sto smrtonosnih vesti na svakog Srbina.” Tehnologija uništenja podrazumeva i haubicu, i razorni „tomahavk“ i ubitačnu reč.

* * * * * * * * * * * 

Humanost bez granica po cenu sopstvenog života

„U VELIKIM SVETSKIM pometnjama Srbi se ne snalaze”, zapisao je vrsni poznavalac našeg usuda i istorijskih „neminovnosti”, profesor Radovan Samardžić, u knjizi „Seobe u srpskoj istoriji“. Najčešće im se događa da ne shvataju političke tokove i ne ravnaju se prema njima, držeći se zaveta knjiga starostavnih. Nikako da shvate neminovnost primanja novog poretka i prihvate istinu sa kojom se pre nekoliko hiljada godina suočava mitski junak u Eshilovom „Okovanom Prometeju“: „Upoznaj sebe, primi novi poredak,/ i nov gospodar vlada sada bozima.”

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“,Profimedija, Privatna arhiva (Dragoljub Mandić), La enciciklopedia biografica en linea, Fejsbuk i Vikipedija

Iste teme i ista pitanja, vekovima, može se reći. Viktor Igo se 1876. u vatrenom proglasu „Za Srbiju“ zalagao da se „ljudsko pitanje” stavi iznad „političkog pitanja”. Jedan drugi Francuz, akademik Žan Ditur, piše da su „Srbi, narod koji je upoznao najviše tragedije u svojoj bližoj i daljoj istoriji, i čije junaštvo, osećaj časti, jedva da izgledaju ovozemaljski. Primetio sam, veli on, da ima ljudi kojima se pripisuje u zločin što neće da umru. To je slučaj sa Srbima... oni su još uvek tu, opstajući u svom biću, nastavljajući da održavaju u životu tu neopipljivu i beskrajno dragocenu stvar kakva je nacionalna duša. Slavni Migel de Unamuno svoj tekst „Za srpski narod“ završava mišljenjem da je „pravedno dozvoliti ovom narodu da razvije svoj sopstveni identitet, da ne bude nakovanj o koji će čekićati drugi narodi, niti zemlja za koju će se boriti.”

Ipak, samo sasvim neupućeni i naivni se još pitaju otkud to da su nas naši saveznici, iz Prvog svetskog rata i iz Drugog svetskog rata, bombardovali 1999. godine, i kako je moguće da su naši saveznici i naši porobljivači postali saveznici protiv nas.

ČITALAC ĆE MNOGO naučiti iz ovog izdanja.  O nama i o sebi. O Evropi ondašnjeg i današnjeg vremena. O ljudskoj prirodi i ljudskom zaboravu. Pašće mu, možda, na pamet Rakićeva pesma „Na Gazi mestanu“ u kojoj se postavlja pitanje da li smo mi - današnji - „nedostojni istorije naše”. Ili vapaj pesnika „Plave grobnice“ Milutina Bojića, u pesmi „Sejači“: „I vaseljena njiva naša posta/ Za seme časti - koje suncu siže,/ Gospode, kazne zar ne beše dosta?” Setiće se Tukidida koji je davno zapisao: „Ljudska priroda koja je sad potpuno nadvladala zakone i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, sa radošću je otkrila da ne vlada svojim strastima”. Setiće se, recimo, Mefistovog monologa u Geteovom „Faustu“, o karakteru ljudskog bića: „Istog kova vazda zemljin je mali bog,/ I nastran, kao i prvog dana svog./ Malo bi bolje živovao/ Da mu nebeskog sjaja od- blesak nisi dao. / On to zove umom, a uma sav mu smer/ Da bude zverskiji no sama zver.”

Ali, Tukididov realni pogled na ljudsku prirodu i Mefistovu tamnu poetsku viziju dovodi u pitanje podvig lekarskih misija iz celoga sveta, bolničarki i doktorki, pre svega Bolnice škotskih žena koje su se našle u Srbiji, sa srpskom vojskom i srpskim narodom u golgoti povlačenja i izgnanstva. Humanost bez granica, najčešće po cenu sopstvenog života, ljudskost i požrtvovanost bez presedana u istoriji civilizacije, koju je inspirisao srpski narod svojim stradanjem i svojom žrtvom.Pred čitaocem je, dakle, jedinstveno svedočanstvo o Prvom svetskom ratu, pogled stranaca na tok ratnih događaja i stradanje srpskog naroda. 

Preporučujemo

Društvo

0 2

SLOBODAN JOVANOVIĆ U VRTLOGU ISTORIJE: Životna priča jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca

12. 08. 2025. u 11:14

Društvo

0 2

KAKO JE NA OSNOVU ISTORIJSKIH FALSIFIKATA PRIPREMANO STVARANjE HRVATSKE DRŽAVE: Povodom tridesete godišnjice zločinačke akcije „Oluja“

04. 08. 2025. u 07:00

Društvo

0 4

PERMAMENTNA AGRARNA REVOLUCIJA: "Velika istočna kriza" - Seljački ustanci u Hercegovini i Bosnskoj krajini

23. 07. 2025. u 11:00

Društvo

0 4

NEVESINjSKA PUŠKA PROBUDILA SVE SRBE: Sto pedest godina od izbijanja opšteg narodnog Ustanka u Bosni i Hercegovini

22. 07. 2025. u 12:36

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije