ČOVEK VELIKOG STILA: Inserti iz života na dvoru knez Mihaila Obrenovića (1860 – 1868)

LIČNOST kneza Mihaila Obrenovića (1823-1868) jedna je od harizmatičnijih među novovekovnim srpskim vladarima, kao što je i uspomena na njega u svesti srpskog naroda ostala privlačna, puna različite simbolike i „neke tihe melanholije“.

Foto Ž. Knežević

Bio je sin i nastavljač kneza Miloša, tvorca moderne srpske države, a vladao je i sam kao knez u dva kratka perioda (1839-1842, 1860-1868); prvi put je prognan iz zemlje, a drugi put ubijen u blizini letnje rezidencije u Topčideru. Zajedno sa ocem oličavao je model lične vlasti u srpskoj politici, nasuprot ustavobraniteljskom modelu građanske države kojom vladaju institucije. Ali upamćen je kao vladar koji je iselio iz Srbije poslednje turske garnizone „posle gotovo četiri veka njihovog prisustva".

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

NA MESTU pored srušene glavne varoške kapije u Beogradu podigao je zgradu Narodnog pozorišta. Time je uzdigao ugled Srbije kao najmlađe članice u evropskoj porodici država i pripremio teren za formalno proglašenje potpune državne nezavisnosti (1878), koju sam nije dočekao. Uz ovaj najkrupniji rezultat svoje vladavine, koji je dao „neviđeni zamah i krila građanima Srbije“, upamćen je i kao autokrata („prosvećeni apsolutista") čiji režim većina slobodnomislećih savremenika nije mnogo volela. Pao je kao žrtva atentata u četrdeset petoj godini, bez zakonitih naslednika.

IME kneza Mihaila u svesti naroda vezuje se za reprezentativnu ličnost među srpskim vladarima i „najmarkantnijeg gospodina“ među njima: za čoveka koji je mnogo mislio, brinuo i pisao, iako sam sebe nije smatrao za naročitog govornika pred širom publikom; za miljenika kulture i njenog poklonika - knjige, stihovi, notne sveske i klavir u kući, a konji, lov i trke napolju bili su mu najveća opsesija - najvećeg mecenu posle svog oca i strica Jevrema; upamćenog igrača valcera i plesova u bečkim salonima i odličnog kolovođu srpskih igara na domaćim poselima; za čoveka velikog stila koji je i od svog dvora napravio zvaničnu državnu ustanovu i u njemu organizovao evropske prijeme i balove; koji je podigao pozorište i sam napisao veliki broj i danas popularnih pesama; čiji spomenik i ulica, naposletku, i danas krase centar Beograda i čine njegov najprepoznatljiviji evropski simbol.

KNEGINjA GASI SLAVSKU SVEĆU U PORODICI MILOŠA OBRENOVIĆ

KNEZA Mihaila su savremenici opisali kao čoveka „neobično čvrsta karaktera i besprekorna morala“, koji je u ophođenju sa ljudima uvek bio „ozbiljan i blag“ i nikad „nije pravio neusmesne šale niti izgovarao psovke". Smatralo se da je takav karakter nasledio od majke. Izgledom je bio visok, „tanka struka, suvonjav, smeđ“, krupnih očiju. Kosu je češljao na razdeljak, a kratku bradu uredno potkresivao. Pri hodu je često pravio krupne i užurbane korake. Goste je prilikom svečanosti u dvoru uvek lično dočekivao i prema njima se ophodio „pažljivo i ljubazno". I u svakoj drugoj prilici svojim držanjem nije pravio razliku između sagovornika, bilo da se nalazi među velikodostojnicima ili među seljacima. Jedan državni savetnik mu je na početku druge vladavine poželeo ,,snagu“, sa željom da se u svom poslu ne uzda previše u sve ljude, smatrajući da ima mnogo „nevaljalaca“. Pravnik Nikola Krstić, blizak dvoru i porodici, savetovao mu je da održi „narodna prava u zemlji i van nje“, da nađe bolje „izvore za državne prihode", da podigne trgovinu i zanate, da „napred pomakne narodnu obrazovanost, da se naukama dade i veće polje, i bolja nega, i dolikujuće im mesto“, da budu nagrađivani samo „zaslužni i sposobni" i uopšte ,,da se u Srbiji počne nov i državni, i društveni, i književni život“.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

Bio je veliki poklonik kulture, s ličnom naklonošću i talentom za poeziju, muziku i pozorište. Kad je građena česma na Terazijama, naredio je da ,,vojena banda“ svako veče, nedeljom i praznikom, ,,na velikom drumu (...) za zabavu i uveseljenje publike svira“. Pomagao je koncerte i umetnike (Kornelija Stankovića, Milu Zadrobilkovu, i druge „darovite hudožnike"), koji su dolazili sa svih strana u Srbiju, a na svečanosti je obično dolazio sa svojom suprugom kneginjom Julijom. Kod kuće je na klaviru uvek uvežbavao neku novu ariju, dobro se razumeo u muziku, notne zapise je naručivao iz evropskih centara, obično preko Anastasa Jovanovića, dvoroupravitelja, a liturgijske teme i narodne arije često je sam zapisivao i izvodio. Beogradskoj opštini je katkad pomagao ličnim novcem, bez interesa, da podigne zdanja za javne zgrade i smeštaj putnika, a među prvim rešenjima dao je da se na strmoj stazi koja vodi od Saborne crkve ka pristaništu nizbrdo „načine basamaci kojima će se udobno ići na Savu (pored Stanimirovićeve kuće)“. U svemu se trudio da „narodna samosvest dostigne jedan stupanj jačine kao nikada dotle“. Davao je, kad god je mogao, i lični primer.

ZA VREME JEDNOG dvorskog bala (1865), kad se pojavila majka kneginje Perside Karađorđević Jovanka Nenadović, zvana Jana Jevremovica, koja je stanovala u blizini, knez joj je „izašao na susret, uzeo je pod ruku i posadio pored kneginje Julije“. Kad su jednom činovniku, ratniku iz Karađorđevog vremena, umanjili penziju jer mu nisu uračunali prve godine službe, Mihailo je takvo rešenje odbio obrazloživši savetnicima da jedna godina pod Karađorđem vredi više nego bilo čijih pet godina. U crkvu je išao svake nedelje i praznikom kao pobožan, iskren vernik. „Nepomično okrenut oltaru, odstojao bi službu (...) Potom bi primio naforu od mitropolita Mihaila i celivao ga u ruku. Krupnim, elastičnim koracima izlazio bi iz crkve kroz špalir publike, koja ga je pratila očima sa dubokim poštovanjem.. .“

Bio je oženjen mađarskom groficom Julijom Hunjadi, s kojom se venčao u ruskoj crkvi u Beču 1. avgusta 1853. godine, u vreme svojih emigrantskih dana. Julija je tada imala dvadeset dve godine, osam manje od njega, i opisana je kao devojka „neuporedive lepote“, šarmantna, crnomanjasta, „neobično bele kože“, srednjeg rasta. Njen stariji brat Koloman, austrijski oficir, bio je ceremonijal-majstor na bečkom dvoru, a ona sama omiljena partnerka u plesu svog vršnjaka, cara Franje Josifa lično. Osim što su se viđali na svečanostima u dvoru, Julijina porodica i Mihailo živeli su tada u istoj ulici u Beču, Landštrase, pa su se i tu sretali. Hunjadi su, inače, poticali iz mesta Alzo Pel, na Dunavu, blizu Požuna (Bratislave), i nisu u to vreme materijalno najbolje stajali, bar u odnosu na svoje potrebe i stečene navike, kao neka osiromašena aristokratija poznatog imena iz prohujalih vekova. Mihailo, homo novus u visokom društvu, bivši knez i pretendent na presto male kneževine na Dunavu i Savi, pokazujući se kao kavaljer i hvaleći se bogatstvom svog oca, vrlo brzo je zapao za oko celoj porodici.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

STRAH „MILOG BABE“ MILOŠA DA MU MAĐARI NE „POJEDU“ BOGATSTVO

DECENIJU KASNIJE, kad se Julija iz Beograda bude ponovo preselila u Beč (1865), Mihailo će sa svojih poseda u Rumuniji i ciglana u Beču, kao srpski knez, finansijski izdržavati veoma raskošan život ne samo svoje supruge već i njene braće i sestara. Decu nisu imali. Tada će već uveliko znati da je ona sve vreme volela samo jednog čoveka, a da to nije bio on. Kada njegovi dvorjani u Beogradu budu hvatali ljubavnu prepisku sa izvesnim grofom Arenbergom, svi će biti iznenađeni, osim njega. On je znao ko je Karlo Arenberg, lično ga je upoznao kad i nju, upravo u njenom društvu, još onih davnih dana u bečkom dvoru, na velikim balovima. Karlo je predstavljen kao rođak carice Elizabete, rodom iz Bavarske, i takođe kao vršnjak Julijin i carev. Ali o tome šta mu se tada učinilo nedovoljno jasnim, Mihailo nije imao potrebu da sada objašnjava „brbljivom Nastasu“, upravniku dvora, ni bilo kome drugom. Voleo je ćutanje više od razgovora. A nije imao s kim ni da razgovara. Bar o toj temi.

Anastasu Jovanoviću („brbljivom Nastasu“), koji je u vreme Mihailove ženidbe takođe živeo u Beču, uvek uz porodicu Obrenović, činilo se da su mladenci srećni. Knez Miloš se tada nalazio na svom imanju u Vlaškoj, ali su iz Srbije brzo stigli neobični komentari. Dobro obaveštenom ministru uz presto Karađorđevića Iliji Garašaninu učinilo se tada da „knjaz Mijailo nije pogodio sa svojom ženidbom". Na drugom mestu je otvoreno rekao da je ta „ženidba glupa“ jer uzima Mađaricu i inoverku, a da je to što on misli i „opšte mnenije naroda našeg“.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

KNEZ MILOŠ je iz Bukurešta dao pristanak na ovaj brak i poslao sinu blagoslov, ali je „svoje mišljenje zadržao više za sebe“. Zamolio je pismom Vuka Karadžića („Vučino moja...“), u Beču, da ode kod njegovog „ljubeznog sina Mijaila" i „ljubezne snaje“ i da im on i u njegovo i u svoje ime čestita „njiov sretni sojuz“. Posle svadbe, na Svetog Iliju, kojoj je, na brzu ruku, stigao da prisustvuje i Miloš, mladenci su dugo primali goste na čestitanje i bili više puta pozivani u dvor na balove, gde su predstavljani u najvišim krugovima.

Posle tri godine (1856) kneginja Julija je kao „zafalna ćerka“ izmolila od svog „vrlo dragog babe“ Miloša, čije ruke „ljubi nebrojeno puta“, novac da ona i Mihailo kupe sebi letnjikovac, ,,dobarce“ kod Bratislave, u selu Ivanki, na Dunavu, gde „ajze-ban prolazi pored same ograde od bašče“ a ,,do Požuna sa svojim kolima i konjima nema pun sat“. Ovo pismo je doduše napisao na kraju Mihailo jer je Julija još učila da govori i piše srpski, uz pomoć profesora Đure Daničića, a Mihailo u tom trenutku nije imao dovoljno forinti u srebru za preskupi četvorospratni dvorac grofice Leopoldine Gražalković, rođene Esterhazi, i za potpuno nove ,,mebl“ krevete i kompletan nameštaj u njemu, ali ni za porez na prenos imovine. Od tada do povrataka u Srbiju 1859. godine, njih dvoje su najviše vremena proveli na ovom imanju, a u blizini, u zamku Lanište, živela je Julijina ,,proča“ familija. „Poješće sve Mađari...“, kukao je i brinuo za takve troškove knez Miloš, prebrojavajući novac u svom dvorcu Herešti kod Bukurešta.

U Ivanki je 23. decembra 1858. godine Mihaila i Juliju zatekla vest o povratku u Srbiju, odnosno vraćanju na presto kneza Miloša. Mihailo je ocu pismom čestitao odmah, sa uzvicima „Živeo! Živeo! Svetli oče moj!“. U januaru je i sam krenuo za Srbiju, a Julija je ostala na imanju. Njen nedolazak, tada kad su joj Beograđani spremali posebnu dobrodošlicu, biće joj upisan kao prva velika zamerka prestoničke čaršije.

SVEKAR ŽALI ŠTO JULIJA NIJE „KVOČKA SA DVANAEST PILIĆA“

ZA OSAM GODINA, koliko je knez Mihailo proveo na prestolu Srbije, kneginja Julija ga je kao supruga pratila samo pet godina, posle čega ga je napustila i vratila se u Beč (1865). I za tih pet godina duže je odsustvovala nego što je bila prisutna na dvoru. Dočekana u sjaju i raskoši, ne samo od kneza već i svih ,,podanika“, naročito beogradskih gospođa, dočekala je da knez - u trenutku kad je trebalo poslednji put da se vrati - izjavi da bi radije sebi „ispalio kuršum u čelo“ nego što bi pred nju izašao. Prilikom prvog dočeka, njen svekar je u dvoru, pomešanih osećanja, žalio što nije „kvočka da vodi dvanaset pilića“, a prilikom konačnog odlaska knez Mihailo se pravdao da mu „nije valjda rodila desetoro dece“ pa da ima za kim da žali.

Dok je knez Miloš bio živ, Julija nije htela ni da živi u istoj kući s njim, pa je Mihailo pre njenog dolaska (1859) morao da osposobi odaje u Malom dvorcu, odakle su se tek iduće godine, posle šest nedelja žalosti za „milim babom“, uselili u glavno dvorsko zdanje. Gledajući je jednom prilikom kako šeta, u društvu dvorskih dama i beogradskih gošći, prema pomoćnom dvoru, knez Miloš se požalio jednom proti, svom gostu, da mu je žao što će mu „Mađarica ugasiti slavsku sveću u porodici“.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

Razvod braka nisu dobili ni od pravoslavne ni od rimokatoličke crkve, ali je Josip Štrosmajer, biskup iz Đakova nadležan za Beograd, dao Juliji kompromisno moralno „razlučenje od postelje i stola“, što su oboje shvatili kao pravni razvod ustanove braka i ponašali su se u skladu s tim. Mitropolit Mihailo nije im dao ni toliko. Ipak, kneginjino ime od marta 1866. godine nije više pominjano uz kneževo u srpskim crkvama, a iz njenog potpisa izbačena je titula „knjaginja srpska“. Dobila je od kneza bogato doživotno izdržavanje i kuću na poklon u Beču (u Salezijanskoj ulici broj 1), a dvorac u Ivanki ,,na korišćenje", ali nije imala pravo nasledstva ni na jednom njegovom drugom imanju. Taj međusobni sporazum ona je potpisala (18/30. novembra 1865) u Alzo Pelu, zavičajnom imanju Hunjadija, a knez u Beogradu. Posle toga nastavili su da se dopisuju i čestitaju jedno drugom pravoslavnu i katoličku Novu godinu, Božić i najvažnije praznike. Jedno o drugom govorili su s poštovanjem. I bili su pritom iskreni.

POSLE KNEŽEVE sahrane, kojoj je ona prisustvovala kao udovica, za njom je od Saborne crkve prema pristaništu, niz beogradske stepenice, najednom krenulo i pola „građanstva i naroda našeg“ sa sprovoda, plačući što i ona odlazi. Nikola Krstić, jedan od nosača kovčega, kaže kako su se svi, po izlasku iz crkve gde je knez sahranjen, osetili najednom „usamljeni kao ono deca što izgube svoga oca“, pa je stoga bila dirljiva povorka koja je krenula za kneginjom koja ih i sama - napušta. Nad grobom je postavljen natpis: „Knezu srbskom Mihailu M. Obrenoviću III rođenom 4. septembra 1823. poginulom 29. maja 1868. udovica Julija“. U Beograd je dolazila i 1870. godine, lepo dočekana od kneza Milana i njegovih namesnika, povodom regulisanja nasledstva i daljeg izdržavanja koje joj je za života odredio suprug. Tom prilikom odsela je kod Bose Simić, u kući prekoputa dvora, a namesnici su odredili da se njeno izdržavanje reguliše sa zakonitim naslednicima, Perkinim sinovima Milošem i Anastasom Bajićem, i Savkinim sinovima Fedorom i Mihailom Nikolićem. Iduće godine (1871) sudski je regulisano da novac za njeno izdržavanje ide sa imanja Pojana u Rumuniji.

Kao što je bilo očekivano, Julija se tek posle muževljeve smrti - i dugih dana žalosti - udala za grofa Karla Arenberga, svoju najveću ljubav, s kojim nije prekidala prepisku i susrete ni u vreme braka, kao kneginja Srbije, ni u godinama dok je on službovao u Egiptu. Njegov doček u Trstu, u jesen 1861. godine, posle pet godina njegove egipatske službe, intenzivirao je njihovu prepisku i želju da se što pre ponovo vide, s lascivnim detaljima u pismima, pa je ona zapala za oči i kneževoj dvorskoj službi. Svi su bili iznenađeni i nisu znali kako da to saopšte knezu, a knezu je postalo neprijatno što je tajna njegovog čudnog braka obznanjena. Tada je Anastasu Jovanoviću zamerio na ,,brbljivosti“, napomenuo da ne zaustavlja prepisku, a sam se povukao u svoje odaje, bez reči, daleko i od kneginje.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

ČOVEKOVA SREĆA VREDNIJA OD KNEŽEVSKOG PRESTOLA

RAZVOD JE PRVO predložila ona, a tri godine kasnije on. Posle prvog predloga, knez je Juliju poslao u London, u diplomatsku misiju sa Filipom Hristićem i Vladimirom Jovanovićem, iz koje se u Beograd vratio samo Filip Hristić, državni savetnik. Liberal Jovanović je ostao u Londonu, ljut na kneza, a kneginja Julija se u povratku zadržala u Parizu zbog Karla Arenberga, s kojim je produžila put po Italiji, do Rima, gde je Arenbergov brat bio kardinal. Ni kardinal joj nije mogao neposredno obezbediti razvod, već je prebacio uobličavanje tako osetljivog akta na lokalnog biskupa Štrosmajera iz Đakova, koji je instrukcije saznao u Beču. U Beograd se vratila tek u jesen 1864. godine, ali je na pristaništu zatekla ,,skamenjeno“ kneževo lice i - mnogobrojne Beograđane koji nisu znali ni za kakav problem, radosni što ponovo vide svoju kneginju. Ona posle, navodno, tokom osam meseci, koliko je još provela u Srbiji, knezu nije mogla da oprosti to ,,skamenjeno“ lice pred očima sveta, a on njoj više nije mogao da oprosti ništa. U julu 1865. joj je rekao da treba da ode zauvek, ispratio ju je potom na brod do Zemuna, odakle je ona produžila u Beč, i potom je ponovo pao u postelju, ne pričajući ni sa kim na tu temu. Tada joj je tek u pismu i sam zvanično predložio razvod. Do 30. novembra iste godine, preko advokata i agenata, potpisali su sve što je trebalo u vezi s međusobnim dogovorom, iako zvaničan sudski razvod nisu dobili.

S PROLEĆA 1866. su njihovi ugovori overeni kod notara u Beču, a kao knežev zastupnik potpisao se Dimitrije Tirka, njegov bankar. Ali knezu su u međuvremenu ministri i savetnici „probili mozak“ objašnjavajući da je brak jednog kneza „državna stvar“ i da ne može biti samo privatna, kao kod običnih građana. Tada je on izgovorio - više puta prepričavanu - rečenicu da „sreća čovekova vredi barem koliko i tron“, a nije pritom mislio ni na kakvu novu suprugu i brak. Inače nije voleo da priča o sebi, smatrajući tako nešto za slabost i najveći „prostakluk čovečiji".

Na kraju su ministri i državni savetnici kneza, „utučenog i zanetog svojim mislima i brigama", odveli u Aranđelovac, u Bukovičku banju, gde je započeta gradnja konaka (Starog zdanja), na oporavak ,,od 3-4 nedelje", a istovremeno su putovali kod kneginje Julije da i s njom razgovaraju o svemu. Među njima je jednom prilikom bio i Karlo Pacek, koji se u Bratislavi sreo sa kneginjinim najstarijim bratom Laslom. Grof Laslo je dao za pravo knezu Mihailu i tada je izneo realno viđenje celog braka, karakterišući na zanimljiv način i sestru i zeta. Za Juliju je rekao da ima ponašanje kakvo on sam ne bi trpeo kod svoje žene jer je za nju bilo sasvim normalno da ima dva muža, jednog u braku a drugog slobodnog, s kojim se i sama u društvu oseća slobodno i izlazi u bečke restorane kao prava razmažena žena. Ona kneza Mihaila veoma poštuje, sve vreme, ali ga zapravo ne voli na pravi način jer voli Arenberga. Mihaila je krivio jer je on sve to znao, na vreme, i u tome je grešio, možda se nadajući da će kneginja uz njega potisnuti osećanja prema prvoj ljubavi.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

RAZLAZ JULIJE I MIHAILA DIKTIRAN IZ VATIKANA

KNEZ Mihailo Obrenović očito je pristao na neiskren brak, ,,zaleteo“ se, pomalo, ulazeći u sve to - da bi ostvario sebe kao nekakvog aristokratu u carskoj Vijeni i potvrdio svoj status u visokom društvu. Pre Julije, Mihailo se u Beču dugo ,,gledao“ sa Marijom fon Lihtenštajn, vanrednom lepoticom koja mu je na svečanostima uzvraćala poglede i osmehe, a on njoj pisao stihove („Prvi pogled oka tvoga, sjajnom suncu podoban, plenio je srce moje, učinio robom ga“), ali se njen otac raspitao za tog ,,skorojevića“, saznao da ima vanbračnu decu i „sumnjivo bogatstvo" i sprečio svaku dalju priču. Tako je Mihailo, koji je društveno ponizio jednu Mariju (Berkhaus), doživeo da ga posle četiri godine društveno ponizi druga Marija, makar i odlukom svog oca. Nastavio je da se „bori sa mislima svojim“ i tuguje (,,jer tvoj biti ne mogu“) i tada se, kao za utehu, zbližio sa Julijom, devojkom iz susedstva, kojoj njegovo bogatstvo nije bilo ,,sumnjivo“, već dobrodošlo. Vanbračni sin njoj nije predstavljao problem, pod uslovom da ona ne mora da brine o njemu, ali je zauzvrat ona imala jednog ,,prijatelja“, tek da Mihailu rasplamsa želju za nekakvim dokazivanjem, i on se tom dokazivanju odazvao. Dao je sve od sebe da potpuno osvoji njenu naklonost... U paru s njom osetio se konačno prihvaćenim u društvu kojem je težio. Grof Laslo Hunjadi, Julijin brat, zbog svega toga smatrao je taj brak od početka “bolesnim” i nije mu predviđao dug vek, što se, kako je sam rekao Karlu Paceku, inače pioniru zdravstvene službe u Kneževini Srbiji, na kraju i obistinilo.

Pred srpskim ministrima i savetnicima koji su je posećivali te jeseni (1865), u Beču ili u dvorcu u Ivanki, Julija je plakala, pričala da voli Mihaila, da bi želela da se vrati u Beograd i tvrdila da voli Srbiju. Delovala je ubedljivo, pa su njeni sagovornici smatrali da je kriza prolazna i da samo treba oraspoložiti kneza i otkloniti nesuglasice. Dvojica ili trojica njih, koji su bili uključeni u celu stvar, reklo bi se da su više poverovali njoj nego njemu. Osim njih, niko nije ni znao da ju je knez zauvek ispratio iz svog života.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

DVORSKI UPRAVNIK Anastas Jovanović i majordom kneževih imanja Karlo Pacek znali su da se po kneginjinom odlasku vratila još jednom samo devojka Reza, glavna pomoćnica, kako bi iznela Julijine stvari iz odaja u dvoru i sa njima, spakovanim na brodu, konačno i sama otplovila Dunavom do Beča.

Knez je u Aranđelovcu, posle Garašaninovog insistiranja, jednog dana prelomio i ukratko mu, u glavnim crtama, poverio neke detalje iz privatnog života koji se ne govore trećim licima, posle kojih je prvi ministar, razoružan i zbunjen, prestao da postavlja pitanja vezana za budućnost kneževog braka. Skoro da ga je počeo sažaljevati kao čoveka. Razumeo je njegov stav.

Nikola Krstić, pravni zastupnik Tomanije, supruge Jevrema Obrenovića i njihove ćerke Anke i dvora, nije imao običaj da sam postavlja pitanja, ali je voleo da zapisuje ono što čuje i što mu se učini da je važno, više za sebe. Tako nije znao mnogo ni o kneževskom konačnom razlazu, dok mu to nije, tek u jesen 1865. godine, prvi pomenuo Josip Štrosmajer u Beču. Krstić se tamo zatekao poslom jer ga je knez uputio da se obavesti o mogućnostima ponovnog uspostavljanja vojvodine u južnoj Ugarskoj, ali i o nekom katoličkom svešteniku koji je trebalo da doputuje u Beograd. Štrosmajer mu je tada rekao da se radi i o tome ,,da se knjaz od knjaginje razvede“ i da je on dobio iz Rima instrukciju da „stoji uz knjaginju“. Napomenuo mu je i da su “sve katoličke sile neprijatno dirnute bračnim razvodom knjaza i knjeginje”, da je on lično molio kneza da ne čini „ono što knjeginju ponižava“ kao jednu mađarsku groficu, da je zbog toga ljut i austrijski car koji bi javno „mogao knezu zbog toga prebaciti“. Zapelo je i oko toga što „knjaz traži da se knjeginja odreče imena i titule knjaževe", a po „nauci rimske crkve“ brak je ,,neraskidljiv", a muževljevo ime „uzima se da je nastavak braka“.

PRIČA O ŽENIDBI SA KATARINOM OBIGRALA CEO BEOGRAD

PO POVRATKU U BEOGRAD Krstić je nameravao da sve to saopšti knezu, ali su mu ministri Garašanin i Hristić skrenuli pažnju ,,da se knjaz nerado razgovara o toj stvari“ i da „ćutanjem svojim“ jasno pokazuje ,,da neće da se iko u te poslove meša jer to smatra kao svoju familijarnu stvar“. Krstić je smatrao da je pitanje kneževog razvoda ipak „stvar vrlo važna za državu“ i da je neophodno da mu se skrene pažnja na „važnost koraka koji čini“. Na audijenciji kod kneza, na Mitrovdan, 7. novembra 1865, pošto mu je nasamo izložio svoj razgovor sa Štrosmajerom, knez nije pokazao ,,ne samo radoznalost već ni interes" da o tome razgovara. Kad je sam knez razgovarao sa mitropolitom Mihailom o razvodu, ovaj mu je odgovorio da ,,ne nalazi dovoljno uzroka za nj“ i da cela stvar nije samo lična, već i „crkvena i politička". Štrosmajerov akt o pravu na odvojeni život i overeni dokument o izdržavanju, koji je doneo Karlo Pacek iz Beča, mitropolit je protumačio kao dokumente u kojima „nema ništa o razvodu".

Protiv razvoda bili su i ministri. Na kraju, svestan svih činjenica, knez je u martu 1866. godine zatražio, preko ministra finansija i prosvete Koste Cukića, nadležnog i za crkvene poslove, da izda nalog mitropolitu da se u crkvi prestane pominjati njegova „bivša žena“, s kratkim, odsečnim obrazloženjem da „knjaz oće da tako bude“. Ministri su bili preneraženi ovakvom odlukom, u crkvama se od prve naredne nedelje (25. marta 1866. godine) zaista prestalo s pominjanjem kneginje Julije, a ministar Blaznavac je teatralno, pred drugim ministrima, nudio svoju ostavku govoreći kako će sad radije da ponovo ode u svoju Blaznavu i ,,da ore i kopa“ nego da služi knezu. Ipak, drugi ministri su se „ustručavali pred Blaznavcem“ da govore bilo šta jer im je bila dobro poznata njegova „dvolična uloga“, pa su se plašili da on, preko Anke, njihove reči stvarno ,,ne dostavi knezu“. Nisu imali nikakav zajednički zaključak. Jednom se osmelio samo Cukić da pred knezom bojažljivo pomene svoju ostavku, ali se knez razgoropadio na njegovu “uvređenost” i odgovorio mu da to znači “da knjaza sme vređati svaki, s njim se isplaču usta (...) To neće Mijailo trpeti, bogami neće. U iduću nedelju neće se moja žena spomenuti pa ma šta bilo (...) Neće bogami!“ Na kraju je Cukić poljubio kneza u ruku, a ovaj njega u čelo.

I U TAKVOM ambijentu i atmosferi rođena je priča o Katarini, Ankinoj ćerki, koju navodno knez u potaji želi da oženi, pa zbog nje i žuri sa razvodom. Ne zna se iz kog izvora je priča prvo potekla, ali je posle o tome napisano, i među savremenicima i među kasnijim istoričarima, mnoštvo knjiga, zapisa, radova, književnih dela, lažnih dnevnika i memoara, i knjiga u kojima je to postalo opšte mesto u kneževoj biografiji sve do navodne veridbe i smrti koja ih je u toj nameri sprečila. O tome se zaista jeste počelo pričati, na sve strane, ali dvorski pravnik Krstić u svom dnevniku beleži samo priče, čak i dijaloge trećih lica, ali on ništa nije video osim onog što je gledao i ranije - da knez rado izlazi u šetnju sa svojim rođakama, do Kalemegdana ili do Topčidera, i nikom naravno ne polaže račune o tome što je ionako bilo naočigled svetu. Ali veridbe ili pisanog traga o takvim namerama u izvorima prvog reda, zanimljivo je - nema.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

SESTRIČINA PIŠE LjUBAVNA PISMA UJAKU

PREMA nekim tvrdnjama Anka je, kad se kneginja Julija vratila u Beč, u dvoru nastojala da razvije intimu između svoje ćerke Katarine i Mihaila, iako su bili najbliži rod i, uz to, s razlikom od dvadeset sedam godina između ujaka i sestričine. Navodno je počela krojiti i planove o njihovom braku radi rađanja zakonitog prestolonaslednika. Terala je Katarinu, često i uz šamare, da knezu piše ljubavna pisma po njenom diktatu. Baba Tomanija je vrtela glavom govoreći kako je Anka detetu “ulila u glavu da bude kneginja“ i brinula se da će je „time načiniti nesrećnu".

ISTRAGA ZBOG NEMORALNOG PONAŠANjA KNEZA SRBIJE

IZ RANIJIH POSTUPAKA jasno je bilo da knez u tim relacijama nije predstavljao nikakvog ,,apostola“ - iako su ga savremenici opisivali kao čoveka „besprekorna morala“ - što se videlo i iz njegovog odnosa sa Ankom, ili njenom mlađom sestrom Katarinom, naposletku i sa Marijom Berkhaus koja mu je rodila sina, ali on o svom odnosu sa Katarinom Konstantinović - iako brojne knjige o tome govore - nije pribeležio ništa. Ilija Garašanin je još 1846. godine dobio izveštaj od vlaške policije u Bukureštu da se protiv Mihaila vodila istraga zbog „lošeg ponašanja", ali da je to knez Miloš pokrivao svojim novcem, što su znali i Aleksa Simić i Garašanin još ranije, ,,t. j. da je Mijailo i u Srbiji to isto činio (...) i daje, između ostalog, i to mnogo prinelo što je narod Srbski na njega do onog stepena omrzo, te ga je najposle i protero". Obojica su znala da je on još tada živeo kao muž sa ženom i sa „fraila Katom“, svojom sestrom od strica, a da je ranije isto tako živeo i sa „onom drugom sestrom, ondaj bivšom fraila Ankom“.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

RVANjE SA UBICAMA

ANKA Konstantinović je poginula 10. juna 1868. godine, na Košutnjaku, u pokušaju da zaštiti kneza Mihaila od atentatora (“rvala se s ubicama“). Sahranjena je sutradan, 11. juna, u porodičnoj grobnici u manastiru Rakovici, a knez Mihailo u Sabornoj crkvi u Beogradu, četiri dana kasnije, 15. juna 1868. godine. ,,Juče“, zapisao je Krstić 12. juna (31. maja po starom kalendaru), „sahraniše gđu Anku, što pogibe uz kneza. Na pogrebu je bilo mnogo sveta (...) Anka je udarena bila nekako u glavu, oko levog slepog oka, i na desno slepo oko izađe joj kuršum napolje.. .“.

„Kad su oni sami toliko otkrili, sad starajte se vi da im tu stvar još bolje objasnite", poručio je Garašanin kao ministar unutrašnjih poslova Srbije Simiću kao srpskom poslaniku u Bukureštu, u vreme ustavobranitelja, “jer još mnogo svetine ima koji drže da su Obrenovići dobri ljudi bili i da su Narodom Srbskim prestrogo kaznjeni“. Dvadeset godina kasnije (1866), Nikola Krstić je ipak bio samo svedok „priče o Mihailu i Katici“, ali ničega više.

Tek u poslednjih nekoliko godina naučna istoriografija je razotkrila mnoge navodne ,,dokumente“ o veridbi, veridbenim poklonima i bračnim planovima kao neistine i falsifikate, ali je priča u onom vremenu zaista postojala, širila se po Beogradu, i o njoj kao takvoj postoje svedočenja.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

PROPALO IZMIRENjE DINASTIJA

ANKINA ćerka Katarina Konstantinović rođena je 1. avgusta (20. jula po starom kalendaru) 1850. godine u Temišvaru. Ovaj podatak navodi Nikola Krstić koji joj je gledao krštenicu. Postojala je najpre namera da se Katarina uda za Petra Karađorđevića i time izvrši pomirenje dinastija, 1865. godine, kao što je u isto vreme bilo govora i o braku Jelene Karađorđević i kneza Mihaila, ali nijedna mogućnost nije realizovana. Osim Petra Karađorđevića, Katarinu je prosio i pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac, ministar vojske, ali je taj brak sprečio knez Mihailo, kao starešina kuće Obrenovića, uz lakonsko obrazloženje da je Katarina, u petnaestoj godini, još previše mlada.

Posle Julijinog odlaska, Anka i Katarina su se sve češće pojavljivale ,,u dvoru i u blizini kneževoj", kao što su i uoči njenog odlaska, prilikom udaranja kamena temeljca za varošku bolnicu, prisustvovale svečanosti na koju Julija nije bila ni pozvana (1865). Čak se Anka svađala sa svojom majkom zbog takvih priča i jedno vreme, preko Blaznavca, pokušavala da nađe drugi stan za nju i ćerku, ali nije uspela.

(Povodom tih dešavanja pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac piše 12/24. jula 1865. Iliji Garašaninu: “Mi ćemo svi zlo proći od gospoje Anke, a osobito ministar građevina. Ona ne može da nađe kvartir, pa smi svi krivi što Srbija nije napredovala da ima udobnij(h) kvartira. Razljućena onomad, tražaše da kupi plac u varoši. Morali smo ići peške, jer kola ne mogahu svuda zbog rđave kaldrme. Ja jedva osta živ od prekora (...) Izgovara(h) se i na Turke, no to ne pomože; ona veli: Što ih niste odavno isterali! (...) Preti da će na sramotu knjaza i nama svima, da uzme jednu malu kućicu od dve sobe, kad nismo bili kadri, pa to nismo ni dan današnji, učiniti da Srbija napreduje i da ima u prestonoj varoši kuća gde se može koliko toliko skloniti.” )

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

NERAZJAŠNjENA SMRT VANBRAČNOG SINA

ANKA je ubeđivala kneginju Juliju da ona i Mihailo treba da usvoje njenog sina Aleksandra, vojnog kadeta, kako bi ga proglasili za prestolonaslednika, jer nisu imali decu. Julija je to odbila smatrajući da takvo zvanje treba da pripadne Velimiru (Vilhelmu), Mihailovom vanbračnom sinu, koji je već doveden u Beograd, kad postane punoletan (1867). Uvređena, nedugo potom, došla je s novim predlogom, da Mihailo i Julija usvoje njenog bratanca Milana (1854-1901), Jevremovog unuka, koji je živeo s majkom u Bukureštu. Ovog puta to je odbio knez Mihailo, iako je preuzeo obavezu staranja nad Milanom posle smrti detetovog oca (1861). Kasnije (1868), kad sticajem okolnosti na presto zaista bude došao Milan Četvrti, Velimiru, koji se u to vreme školovao u Minhenu, biće zabranjen povratak u Srbiju, svakodnevni život nadziran i ugrožen od srpskih agenata, a i sama prerana smrt (1898), u sopstvenom stanu, u vreme velikog karnevala u Minhenu, ostaće zauvek nerazjašnjena.

U DVORU SE ANKA „napravila domaćicom” u pravom smislu reči. Počela je da izdaje skoro sva uputstva i da se trudi da dvorski život postane što veseliji, priređujući sedeljke i posela, vodeći kolo i naručujući muziku. To i Krstić potvrđuje. Samo se nije znalo da li je priču najviše podgrevala Anka, Blaznavac, možda čak i Jovan Ristić (kao svojevremeno ,,dukatovačke“ članke) ili i neko četvrti... Tomanija se hvatala za glavu zbog svega što Anka dopušta i što se uopšte tako neprimereno ponaša, pa čak i raspiruje svakojake glasine. Jednom je Tomanija zbog toga plakala pred Blaznavcem, koji se tu pojavljivao kao nekakav kućni savetnik. Miloje Lešjanin je pisao da bi se u tom slučaju „moralo misliti da je knjaz poludeo“, a knez je odricao bilo kakvu mogućnost nove ženidbe, pošto je “jedanput isuviše nesretan bio“, pa ne bi hteo „opet pokušavati".

Kako god, priča o Katarini je preko ministara i državnih savetnika na kraju stigla i do mitropolita. Mogućnost takvog braka mitropolit Mihailo je sa užasom ocenio kao „bezbožno i nečuveno delo“ i već je pomišljao kako ,,da se spase zemlja i vera od takve sramote“. Na opasku predsednika državnog saveta Jovana Marinovića da će crkveni poglavar možda u budućnosti morati, umesto Julije, na službi da spominje Katarinu kao kneginju, mitropolit je odgovorio da bi on i kneza Mihaila prestao spominjati ,,i on se ne bi mogao nikad više pričestiti u našoj crkvi, jer bi prestao biti pravoslavni knjaz“, dodajući da bi on, mitropolit, imao dužnost da izađe iz crkve kad u nju ukorači takav čovek.

Naravno, ništa se od toga nije dogodilo, ali je ostala priča, koja se širila i uvećavala nezavisno od stvarnosti u kojoj je knez Mihailo upravo postizao svoje najveće državničke uspehe (1867), bez ikakve veridbe i nove ženidbe, sve do svog i Ankinog tragičnog kraja na Košutnjaku, 10. juna 1868. godine, kojem su svojim prisustvom svedočile i Katarina i Tomanija.

Kneginja Julija je doživela lepu starost, ponovo kao udovica, sada Karla Arenberga (1831-1892). Umrla je posle Prvog svetskog rata, u svom stanu u Beču, u Salezijanskoj ulici broj 11,6. marta 1919. godine, u osamdeset osmoj godini.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

GURMANSKA TRPEZA NA DVORU KNEZA MIHAILA

U PROCESU formiranja nacionalne države i u traganju za sopstvenim identitetom, građansko društvo je, oslanjajući se na romantizam kao ideološku bazu, imalo potrebu da stvara i sopstvenu kulturu i spoljašnja obeležja nacionalne pripadnosti. Ova ideja je bila naročito zastupljena u nastojanju mlađih intelektualaca da uvedu u nošnju građanskog društva neke elemente koji bi imali nacionalno obeležje. Najizrazitiji primer bila je atila, poludugi konjički šinjel s ukrasnim gajtanima i dugmadima, koja je, iako stranog porekla, u Srbiji prihvaćena kao odeća vladajuće klase, uniforma vojnika, činovnika i licejaca i koja je nosila oznaku ,,starosrpska“ (čak je nazivana i srpskom rečju dušanka). Isto znamenje imao je i fes.

Kada je Endru Arčibald Pejton, britanski diplomata, bio na prijemu kod beogradskog vezira Bajram-paše, dobio je tumačenje da Srbi nose fesove, naročito na prijemu kod paše, jer je fes neophodan kao znak priznavanja Portinog suvereniteta. Dakle, isto kao ranije čalme, samo što se i turska službena odeća u međuvremenu ,evropeizovala. Tek je knez Mihailo naredio da se fesovi poskidaju, kad je 1866. godine odlučio da sruši i preostale dve beogradske varoške kapije (Stambol i Vidin). […]

U to doba Beograd je postajao bogat grad, dobro snabdeven namirnicama. U bogatijim kućama, naročito visokih činovnika i gospode, počelo se jesti u izobilju. Na beogradsko pristanište, brodovima, Dunavom i Savom, sa austrijske strane, dovoženi su: belo brašno, griz, kvasac, pirinač, sočivo, čaj, vanila, badem, biber, suvo grožđe, pivo, rum, liker, čokolada, zejtin, guščja mast, sardine, sveža riba, salama, šećer, pomorandže, limun i sl. Seljaci iz užičkog kraja dovozili su na svojim sitnim konjićima na beogradske pijace kačice s kajmakom, pastrmu, slaninu i sušeno meso. Savom su iz Bosne pristizale lađe pretovarene: jabukama, kruškama, suvim šljivama, pekmezom, medom i brezovim medama. Roba je sa pristaništa pretovarana u kola i odvožena na pijace ili je, kao veleprodajna, istovarana u magaze i velike magacine kod Gospodarske mehane. […]

ISHRANA NA DVORU kneza Mihaila ličila je na trpezu najviših činovnika i bogatijih Beograđana tog vremena, a to znači da je bila - gurmanska. Sadržala je mešavinu jela koja bi se, uslovno, mogla nazvati „srpskom kuhinjom“, sa mnoštvom raznih evropskih novina u pogledu hrane. Jelovnik je na prvom mestu imao sezonsko obeležje, a potom su se jela i sam obed razlikovali prema tome ima li u kući gostiju, da li je post ili kakav praznik i slično.

Kuvalo se, i na dvoru i u bogatijim kućama, još uvek u posebnoj prostoriji - kuhinji (,,mutvaku“), u zemljanim i metalnim loncima i tepsijama. Metalno posuđe počelo je da odnosi prevagu nad drugom vrstom posuđa tek kad su beogradske kazandžije počele na umetnički način ukrašavati tepsije, ibrike za vodu, gvozdene tiganje, tanjire, noževe, pribor za kafu i slično. Korpe su uglavnom bile pletene, torbe i vreće su bile od tkanine ili od kože. U kneževom i mitropolitovom dvoru počelo je s vremenom preovlađivati i luksuzno posuđe od stakla i porculana, donošeno iz Austrije, najviše iz Beča, Pešte i Karlsbada. Na kneževoj trpezi tada se mogao videti skupocen servis od „finog porcelana sa različitim cvetovima, bojama i pozlatom ukrašeni". Od stakla su bile čaše za vino i rakiju, a kafa se iznosila u ibricima i sipala u fildžane. I sama kuhinja je počela menjati izgled i uređivati se na nemački način, sa raznim ,,instrumentima“: ,,za poheraj mundmelski", ,,za špiroln puterski", „za prokolne", „za poheraj" i drugo. Ipak, luksuzno posuđe je služilo isključivo za ručkove i večere priređivane u čast viđenijih ljudi i stranaca.

Jelo se tri puta dnevno. Pre svakog obeda, po običaju, prale su se ruke i čitana je molitva. Najskromniji je bio doručak, za koji su se jeli vruć hleb ili proja, sir, kajmak („beli mrs“), kačamak, cicvara, umak („umokac“), jaja i sl. Od mlečnih proizvoda, osim samog mleka, sira i kajmaka, na kneževoj jutarnjoj trpezi bilo je i kiselog mleka i jogurta.

PRASEĆA PEČENICA ZA BOŽIĆ, A JAGNjEĆA ZA ĐURĐEVDAN

KNEZ JE POSLE svakog obroka pio kafu i palio cigaretu. Ručak je bio oko podneva i smatran je za glavni obrok. Na sto su prvo stavljani hleb i so, a tek potom supa, čorba i ostala jela. Zimi su, na mrsne dane, na trpezi najčešće bili: kupus s mesom, pasulj, krompir spremljen na razne načine, najčešće paprikaš, jela od pirinča - pilav i slično, gibanica, razne pite a pečenje je najčešće iznošeno kad su ručku prisustvovali gosti. Peklo se najviše praseće, jagnjeće i jareće pečenje, ali meso je takođe spravljano prženjem, kuvanjem ili drugim načinima i samo od odraslih ovaca, koza, goveda i svinja. Pošto je knez bio strastven lovac, na njegovoj trpezi često je bila spremana i divljač: srneće meso, fazani, divlje patke i sl. Praseća pečenica bila je obavezna za Božić, a jagnjeća za Đurđevdan. Od pića su se za ručkom najčešće pili vino i pivo. Večera je često nalikovala doručku i iznošena je na trpezu posle smrkavanja, nikad mnogo kasno. Osnovna namirnica u sva tri obroka bio je ipak hleb, a pogača od čistog pšeničnog hleba smatrana je za pravu poslasticu. Hleb se jeo i od raži, zobi i heljde a najukusnijim i najzdravijim, osim pšeničnog, smatran je kukuruzni hleb - proja. U vreme posta jela se, uz pasulj, riba: som, šaran, jesetra, kečiga i moruna. Dovoženi su čak i suva morska riba i kavijar. Najvažniji postovi bili su uskršnji, petrovski, gospojinski i božićni, ali su u to vreme mnogo strože poštovani. Postilo se, na hlebu i vodi, i sedam petaka u godini: petak pred Blagovesti, pred Lazarevu subotu, Veliki petak, petak pred Đurđevdan, pred Sv. Trojicu, pred Gospojinu, pred Krstovdan i pred Mitrovdan. Običan post je bio svake srede i petka. O Velikom petku post je bio tako strog da niko po ceo dan ništa nije stavljao u usta, a žene u toku dugotrajnog uskršnjeg posta uopšte nisu jele hleb. Činovnici za koje bi se saznalo da su mrsili za vreme posta bivali su kažnjeni premeštajem ili čak otpuštanjem iz službe.

NAJZASTUPLjENIJE povrće bilo je: kupus (svež ili kiseo), pasulj, paprike i luk (beli i crni), a prvi put na srpskoj trpezi pojavio se sredinom XIX veka i paradajz (patlidžan), kako crveni, tako i plavi. […]

Iako su promene u ishrani započele još u vreme prve vladavine kneza Miloša, tek sredinom veka uticaj zapadne kulture postajao je preovlađujući. O tome svedoče i stranci (spomenuti A. Pejton) koji su se zatekli na srpskom dvoru i prisustvovali ručkovima. Tada su jela pripremana po nemačkom načinu a zdravicu je napijao knez - ustajuć, s penušavim šampanjcem u ruci - u zdravlje evropskih vladara čiji su se konzuli i generali zatekli za ručkom. Knez je sedeo u čelu stola, a do njega kneginja Julija. Inače, pre Julije, kneginja Persida bila je prva srpska kneginja koja je za obedima sedela uz svoga muža. Tu čast nije imala kneginja Ljubica, do abdikacije kneza Miloša (1839), već ga je dvorila stojeć, ali je kasnije sedela uz sina, maloletnog kneza Mihaila (1840-1842). Taj podatak potvrđuje i Anastas Jovanović u svojoj autobiografiji: „Ja sam“, kaže on, „onda od knjaginje Ljubice (...) na ručak dvaput pozvat bio. Onda je taj knjaževski ručak bio sasvim građanski, kao u najskromnijoj građanskoj kući. U začelju sedeo je knjaz [Mihailo], do njega s desne strane mati knjaginja Ljubica, do nje sam sedeo ja, do mene stražarni oficir; s leve knjažev dežurni ađutant, pa do njega sekretar knjažev...“.

ENGLESKI KONZUL PRIREĐUJE PRVI BAL U SRPSKOJ PRESTONICI

ZA JEDAN OD RUČKOVA na dvoru Ilija Garašanin je zapisao da je „bio otličan“, a da su i ostala „Gospoda koja su imala Gospoju (...) kao takove pozvate na ručak davat...“. Pozvane su najviše zvanice, na čelu sa mitropolitom i svim stranim konzulima. „Banda je pred konakom za sve vreme ručka svirala dok se i gosti u jedanaest sati, pred akšam, nisu počeli razilaziti. Sutra će drugi ručak Knjaz dati Gospodi Sovjetnicima, a prekosutra ostaloj nekoj Gospodi, a najposle i svima oficirima. Ovaj današnji ručak bi dobar i svrši se sa dobrim veseljem. Polovina kavaljerista“ je sve vreme „pred Knjažeskim konakom" bilo, spremno da u nekom nepredviđenom slučaju ,,i patrolu po varoši na konjima izdržavaju".

Iako su se balovi i slična okupljanja beogradske političke i kulturne elite počeli održavati još od februara 1838. godine, tek u vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860-1868) započeli su redovni balovi pravog evropskog karaktera, uz muziku i igru valcera.

Prvi bal u Beogradu priredio je engleski konzul Lojd Džordž Hodžes u svom domu, još u februaru 1838. godine, zbog unapređenja u generalnog konzula na Balkanu, ali i zbog uspeha u pomirenju kneza Miloša s bratom Jevremom Obrenovićem. Gosti su bili knez Miloš sa kneginjom Ljubicom, Jevrem Obrenović sa gospođom Tomanijom i mnoštvo drugih zvanica. Knez Miloš, pošto nije znao balske igre, poveo je srpsko kolo, u koje su se radosno uhvatili svi prisutni. Nekoliko dana kasnije, u konaku na Topčideru, isto veselje s balom i srpskim narodnim igrama, kolima, priredio je i knez Miloš, uzvraćajući poziv engleskom konzulu i njegovoj supruzi, a ostale zvanice bile su kao na prvom balu. Zanimljiva i veoma važna za ta dva prva beogradska bala jeste činjenica da je tada kneginja Ljubica prvi put imala čast da sedi za stolom uz svog muža. Do tada ga je, tokom celog braka, dvorila, stojeći, kao što su to činile i sluškinje. Ovaj običaj je bio deo tadašnjeg normalnog odnosa između muža i žene u Srbiji, kao nasleđe pravog patrijarhalnog vaspitanja. S balovima se posle toga nastavilo sporadično, u bogatijim kućama ili velikim dvoranama koje su postojale u đumrukani ili „Srpskoj kruni“, a organizovali su ih najbogatiji ,,evropeizirani“ Beograđani.

U VREME IZMEĐU prve i druge vladavine dinastije Obrenovića, na dvoru Karađorđevića češće su organizovana umetnička posela nego balovi. To je rađeno s ciljem podizanja ukupnog kulturnog i političkog nivoa dvora, njegove evropeizacije i dopadljivosti pred gostima, koji nisu poticali samo iz najvišeg srbijanskog društva, već su bili i strani konzuli, putopisci, umetnici izvan Srbije i slični. Posela su održavana dva puta sedmično, a njima je, kao ceremonijal-majstor, skoro uvek rukovodio Matija Ban, vaspitač kneževe dece. Poselima su obavezno prisustvovali Katica (Bogićević) Danilović i njen suprug, knežev prvi ađutant Milan Danilović. Katica, praunuka vojvode Ante Bogićevića i najbliža rođaka Tomanije i Anke (Obrenović) Konstantinović - s kojima je održavala prisne veze dok su one bile u izgnanstvu - u to vreme već je završila Licej u Beogradu, u klasi profesora Konstantina Brankovića. Govorila je francuski i svirala pred gostima na klaviru, harfi i gitari. Kneginja je, pozivanjem na posela srodnika i otvorenih pristalica Obrenovića, nastojala da stavi do znanja političarima da nema predrasuda prema tom pitanju. Sama Katica je zvanicama vrlo često pričala priče iz grčke mitologije, opisivala antičke filozofe i njihove ideje, zanimljivosti iz grčke i rimske istorije. Sa zanosom je recitovala francuske pesnike romantičare. Među odraslima je, zapazili su savremenici, izazivala divljenje, a među decom užasnu dosadu da su „prekrštali nogice i mlatarali ručicama“.

Foto Istorijski dodatak/Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija...

RAZVIJANjE I NEGOVANjE OPŠTEG UKUSA SRPSKIH ŽENA

SVAKA SVEČANOST je počinjala najpre bogatim posluženjem, koje se sastojalo od ratluka i crne kafe, a potom, kako je vreme odmicalo, iznošeni su: suvo meso, sir, hleb, tatlije, gurabije, prženi badem i grožđe. Karađorđevići su klavir nabavili u Pešti, preko Mace Punktatorke, i upravo je ovaj instrument u najvećoj meri i doprineo da se započne sa poselima, a naročito da na njima, „zbog razvijanja ukusa u srpskih žena“, obavezan bude muzički deo skupa. Na klaviru su svirale i Bosa, ćerka Stojana Simića, Margarita, žena Matije Bana, i Ruža, ćerka Miše Anastasijevića. Stalne gošće bile su: Anka, žena Acike Nenadovića, Mileva, žena oficira Ranka Alimpića, sve četiri ćerke beogradskog bogataša Hadži Tome: Sofija, Milica, Danica i Marija. Kneginja se trudila da joj gošće budu supruge najuglednijih, najbogatijih i najuticajnijih Beograđana, a posebno je insistirala da joj dolaze njihove ćerke, kao „najotmenije devojke u Beogradu".

Ugledni profesori, naučnici i umetnici koji su redovno dolazili na posela bili su: Konstantin Branković, profesor Liceja, koji je damama govorio na zanimljiv način o antičkoj literaturi, filozofiji i znamenitim ženama u istoriji, Josif Pančić, koji je donosio retke biljke i naglašavao značaj flore u ljudskoj budućnosti, Dimitrije Karadžić, sin Vukov, slikar Steva Todorović, koji je kasnije postao zet Matije Bana, profesor i književnik Ljubomir Ljuba Nenadović, sin Prote Mateje, ministar prosvete Lazar Arsenijević Batalaka, Konstantin Ranos, bivši učitelj kneza Mihaila - čime je Persida još jednom naglašavala da poštuje i prijatelje doma Obrenovića. Batalaka je kneginjina posela nazvao pravim licejem, u kome se „polezne stvari uče i narodna prosveščenija šire“.

MILEVA ALIMPIĆ se kasnije sećala šarma i duhovitosti koje je Ljuba Nenadović širio na tim poselima: „Kada je gospon Ljuba zborio na poselima kneginje Perside, toliko smo se svi smejali, a mene su od ludog smejanja stomak i usta boleli (...) On je bio golemi majstor da društvo razveseli i u ludo smejanje pretvori.“ Međutim, ovo se nije dopadalo samoj kneginji, ozbiljnoj i autoritativnoj, pa ga je opominjala: „Budi, Ljubo, celomudren pazi šta se zboriš, jer ako ne paziš, onda nisi polezan ovom našem divnom sobranju!" Ljuba, inače kneginjin rođak, na posela je počeo da dolazi tek posle 1852. godine jer je zbog zabrane izlaženja njegovog lista „Šumadinka“, prethodne godine, najviše krivio kneginju Persidu i nešto manje samog kneza.

Posela su od tog vremena održavana i u domovima Matije Bana, Teodora Lferbeza, Mace Punktatorke i konačno - tamo gde su prva i započela - u domu Anke Konstantinović i njene majke Tomanije, u kući blizu dvora.

DONATOR BEOGRADSKOG NARODNOG POZORIŠTA

OSNIVAČ dobrotvorne zadužbine Velimirijanum u Beogradu Velimir M. Teodorović (1849-1898), sin kneza Mihaila Obrenovića, rođen je 20. maja 1849. godine u Rogaču (Rogaškoj Slatini), u Austriji. Kršten je kao Vilhelm Berkhaus, po rimokatoličkom obredu, i do pristupanja pravoslavnoj crkvi (1866) zvanično je nosio to ime. Majka Marija Berkhaus (1831-1857) bila je ćerka lokalnog veterinara u Rogaču, s kojom se knez Mihailo upoznao tokom svog boravka u banji („kiselom izvoru“) u leto 1848. godine. Preko bečkog bankara Dimitrija Tirke, za majku i dete odmah je određeno izdržavanje i kupljena kuća u mestu. Zbog braka u koji je stupila majka, i ubrzo posle toga i njene smrti (1863), Mihailo je u Beču prihvatio Vilhelma i odmah ga poslao u Beograd (1857), kod svog upravnika imanja Ante Radivojevića i njegove žene Sofije Soke, gde je počeo da uči srpski jezik i pohađa osnovnu školu (kod Saborne crkve). Do 1866. godine, kad mu je otac već bio u Srbiji i na prestolu, završio je nižu gimnaziju „među svojim srpskim drugovima i vršnjacima". Pored redovne škole, od decembra 1861. godine, imao je posebnog vaspitača Stevana Todorovića, akademskog slikara, koji je držao privatnu školu za „slikanje, pevanje i gimnastiku". Ugovor sa vaspitačem, u ime kneza, potpisao je lekar Karlo Pacek. Todoroviću je preporučeno da „pored nauke“, posebnu pažnju u vaspitavanju deteta obrati na „ulivanje zdravih pojmova o dužnosti“. Uz Velimira, kako je dečak odmah prozvan, u hotelu „Staro zdanje“ dobio je još jednog vaspitanika, Živka, sina Ante Radivojevića. Među poslugom odmah se istakao „dobro poznati momak Todor Petković", koji će Velimira, kao njegov „čika Toša“, pratiti do smrti. Posebne časove muzike pitomcima je davao Kornelije Stanković.

Posećivao ih je redovno doktor Pacek, koji je vaspitaču skrenuo pažnju da će knez Velimira, ako bude dobro učio i po svemu „dostojan bude (...), u osamnaestoj godini adoptirati za sina“. Susreti kneza sa sinom bili su retki, kako pamti Steva Todorović, svega „nekoliko puti, i to u veče, u biljarskoj sobi u suterenu negdašnjeg starog dvorca, gde bi decu, Velimira i Živka, primio, i sa osmejkom ih po nešto zapitkivao. Pri polasku obdario bi ih sa po jednim dukatom“.

KAD SU ZAVRŠILI nižu gimnaziju, pitomci su, u pratnji jednog od kneževih sekretara, Francuza Šarla Betana, poslati za više razrede u Ženevu. Uoči puta, 18/30. septembra 1866, Velimir je u kapeli Mitropolije u Beogradu „preveden u pravoslavnu veru“. Tom prilikom mu je zvanično upisano ime Velimir i staro prezime njegovog dede - Teodorović. Obred je izvršio mitropolit Mihailo. Akt iz o krštenju predstavlja jedini domaći dokument o poreklu Velimira M. Teodorovića, gde je ime oca svojom rukom dopisao mitropolit.

Iduće godine (1867) knez je sina posetio u Ženevi i obdario ga jednim skupocenim prstenom... Sticajem tragičnih prilika, knez nije stigao da adoptira Velimira, niti da ostavi pisani trag o svojim namerama. Nije stigao da napiše ni testament. Posle njegove smrti, naslednice svih kneževih poseda postale su sestre Perka (Bajić) i Savka (Nikolić) i njihova deca. Međutim, upravo na zalaganje tetke Perke i mitropolita Mihaila, kneževsko namesništvo je izdejstvovalo da se Velimiru dodeli jedno od dvanaest kneževih imanja u Rumuniji, na obali Dunava, blizu srpske granice, kako bi mu budućnost bila ,,ujemčena“, ali je u zvanične knjige vlasnik spahiluka uveden samo kao „pitomac Knjaza Mihaila“. Štaviše, u službenoj korespodenciji morao je da vodi računa da o knezu Mihailu govori samo kao o „pokojnom knjazu“, a ne kao o ocu, i da ne iskazuje „nedopuštene ambicije".

Da bi jednog dana, bez staratelja, rukovodio ogromnim imanjem, poslat je na dvogodišnju Poljoprivrednu akademiju u Hofenhajm, u Nemačkoj (1868-1870), a posle toga, po sopstvenoj želji, upisao se na državne nauke (pravo i ekonomiju) u Minhenu, gde je kupio stan svojim novcem a potom u njemu ostao i da živi. Imanjem „Negoje“ u Rumuniji neposredno je rukovodio njegov pobratim iz Beograda Živko Radivojević.

DOBROČINSTVIMA UMANjIVAO TUGU ZA OTADžBINOM

U MINHENU JE ZA KRATKO vreme kao građanin postao poznata ličnost, pozivan i priman u visoke aristokratske krugove, svuda ,,s poštovanjem predusretan“, a činio je često dobročinstva srpskim studentima u celoj Bavarskoj, pa je i kod njih stekao popularnost. Mnogi su mu i iz Srbije tražili pomoć za studiranje...Na taj način je umanjivao svoju tugu za otadžbinom, gde „njegova noga više nije mogla kročiti" i, kako sam kaže, bila mu je „zakraćena na svagda“. Bez obzira na to, kad je Srbija ratovala (1876-1878,1885) slao je hranu za vojsku, a Narodno pozorište u Beogradu kroz dugi niz godina imalo je stalne novčane priloge s njegove adrese.

Dopisivao se i posećivao s kneginjom Julijom, a molbe Beogradu da može ,,ma na najkraće vreme, dolaziti u Srbiju“, odbijane su i u vreme Milana i u vreme Aleksandra Obrenovića. Milan Obrenović ga je dva puta usputno posetio u Minhenu, prvom prilikom da bi mu zapretio ,,da se ne druži sa đacima iz Srbije“, a drugom da mu zameri što je kraljicu Nataliju, na jednom proputovanju, dočekao na stanici. U vreme abdikacije kralja Milana, 1889. godine, sastavio je za svaki slučaj testament, kojim je svu svoju imovinu zaveštao za školovanje srpske omladine.

Posle prodaje vile na Tagernskom jezeru, u Bavarskoj, živeo je povučeno u svom stanu u Minhenu, a društvo su mu do kraja života pravili polusestra Tereza Šifer i sluga iz Beograda Todor Petković („čika Toša“).

Krajem januara 1898. godine, lekarska ekipa koja je došla u njegov stan da mu „pregleda tahikardiju", dok je sedeo, sav iznenađen, u naslonjači, ubrizgala mu je injekciju morfijuma, posle koje je, uz uzvik: „Ali, g. doktore, to gori!“, klonuo glavom na grudi i ,,izdanuo“...Studenti sa svih strana, naročito iz Minhena, došli su na sahranu, četiri dana kasnije, na minhenskom groblju i - po velikom snegu i ciči zimi - oduže se „senima svojega dobrotvora“, uz pevanje hora „Srbadija“, pod dirigovanjem studenta Stanislava Biničkog, čiji je Velimir bio počasni predsednik.

INSPEKTOR IMANjA Velimira Teodorovića Andra Milosavljević, očevidac njegove smrti, predao je ,,po želji kralja Aleksandra (...) za kućevni arhiv Obrenovića“, svu zatečenu prepisku iz njegovog stana tadašnjem maršalu dvora u Beogradu, generalu Mihailu Rašiću, koji je došao na sahranu. U njoj je bilo najviše pisama kneza Mihaila i njegovog bankara u Beču Dimitrija Tirke - o Velimiru, pisama njegove tetke Petrije Bajić, koja mu se obraćala kao ,,majka“, rođaka Fedora Nikolića, kneginje Julije, i nekoliko rešenja kneza Mihaila - o Velimiru. Inspektor Milosavljević se godinu dana kasnije obraćao dvoru da upita ,,šta li je, veli, bilo s tim“, pa je morao sam da učini nužne korake kod srpske vlade ,,da se testamentu pokojnikovu dade sledstva". Tek 1909. godine Velimirova zadužbina je „stupila u život“, jedanaest godina od njegove smrti, tačno na njegov šezdeseti rođendan, 20. maja 1909, pod rukovodstvom Državnog saveta Kraljevine Srbije, kada je beogradska opština organizovala i prenos njegovih zemnih ostataka iz Minhena u Beograd, na Novo groblje. Tako mu je ispunjena želja da makar počiva u otadžbini. Na kapeli, uz njegovu bistu, napisano je: „Narodni dobrotvor Velimir Mihailo Teodorović 8. V 1849 - 31.1 1898“. Zadužbina je decenijama pomagala ne samo školovanje omladine već je iz svojih obilatih i izdašnih fondova pomagala Beogradski univerzitet, gradnju studentskih domova, fakultetskih zgrada, izgradnju škola, razvoj nauke, umetnosti, ,,a to će reći sviju grana kulturnog života narodnoga“. Iako je zvanično ukinuta 1945. godine, i oduzeta joj i zgrada u centru Beograda, ona je, kao najznačajnija prosvetna zadužbina našeg naroda, poslednju pomoć isplatila tek 1971. godine.

Fotografije: Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej u Aranđelovcu, Muzej primenjene umetnosti i Vikipedija

KAKO DO KNjIGE

Knjiga dr Nebojše Jovanovića „Dvor kneza Mihaila Obrenovića“ dostupna je u svim Delfi knjižarama u Srbji, kao i u Laguninim klubovima čitalaca, a može se naručiti i preko sajta Izdavačke kuće Laguna laguna.rs

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije