PRISVAJAJU NAŠE BLAGO DA OKRNJE INDENTITET SRBA - ZAšto "komšije" uporno svojataju kulturna dobra naše zajednice

NA stvaranju novih kulturnih identiteta u državama bivše Jugoslavije, čiji je cilj da se ošteti i u krajnjoj liniji uruši srpski identitet rade zvanične vladajuće, naučne i kulturne institucije u državama bivše Jugoslavije.

privatna arhiva

U tu svrhu oni prisvajaju i falsifikuju naše kulturno blago:najskoriji slučaj je sa Poveljom Kulina bana, koju u BiH predstavljaju kao temelj svoje državnosti, a sprovode i naučna istraživanja koja u najvećoj meri služe za potiranje srpskog identiteta.

U srpskoj kulturi je sasvim drugačije - mi ničije ne prisvajamo. Da Srbi nemaju potrebu da otimaju tuđe, iako nas revizionisti ponekad optužuju i za to, potvrđuje i profesor dr Viktor Savić:

- Oni su već otcepili sve što se otcepiti može, i onda se svaki put "iznenade" kada čuju da mi nešto smatramo srpskim. Mi ne postižemo da se bavimo ni samo svojim, a kamoli da bismo uopšte pomišljali na tuđe. Mi ne uspevamo obraditi ni ono što su nam drugi uzeli, jer, šta bismo dobili time da nešto što nije naše proglasimo svojim, na primer Hrvojev misal s početka 15. veka, kao što nas neki optužuju. Ništa. To uopšte ne bi obogatilo našu kulturu, već je prebogata. A izgubili bismo samo dobro ime koje je jedino posle svega važno i na koje svi tako uporno i dugo atakuju! Da se Srbi spuste s visina ismevanog "nebeskog naroda" i da se pokaže ne samo da su isti kao drugi, nego da su i gori, "počinitelji nečovečnih dela" u sukobima za jugoslovensko nasleđe, u nauci čak i kradljivci. Savić navodi primere konverzije: čuveni Srpski molitvenik, knjiga štampana na starosrpskom jeziku za Srbe katolike 1.512 najpre je preimenovan u "Dubrovački ćirilski molitvenik", potom i u - "Hrvatski molitvenik".

Ovaj profesor poručuje da se naša nauka naučila akademskom redu i kritici pre svega sebe same, dok neki od naroda čiji "korifeji" bi hteli s nama polemisati - a mi ih i ne konstatujemo - nisu ni postojali ili su ih tek počinjali drugi graditi.

Naš sagovornik je napisao i knjigu pod nazivom "O zapadnoj strani srpskoslovenske pismenosti", koja je na ovogodišnjem Sajmu knjiga dobila priznanje za doprinos u oblasti nauke, a u kojoj je on koristeći isključivo naučne činjenice, obrazložio zašto spomenici kulture na teritoji današnje BiH pripadaju srpskom narodu.

Ipak, muslimani iz Sarajeva ne obaziru se mnogo na naučno zasnovane dokaze, pa pod patronatom Zagreba i Beča rade na preformatiranju kulturnih identiteta, a Savić kaže da su procesi identitetskog preformatiranja rukovođeni sa strane započeli vrlo rano.

- To je učinila Habzburška monarhija u 18. veku, kada su utihnuli ratovi s Turcima i kada je postalo jasno da Turska više neće imati snage da ugrožava bečkoga cara, a ovome usluge Srba graničara više nisu bile neophodne - pojašnjava naš sagovornik. - Bez mnogo žaljenja veliki broj Srba je pušten da ode u Rusko carstvo, a na njihovo mesto, ali i tamo gde je bilo prostora ako se Srbi nisu pomerali, doseljavane su desetine različitih etničkih grupa u dugačkoj pograničnoj zoni, čiji važan deo čini i današnja Vojvodina. I onda se pristupilo "emancipaciji tih identiteta", svih međusobno različitih, čiji je suživot i život bio moguć samo pod krunom austrijskoga cara.

Isti taj projekat je, kaže prof. Savić, nastavljen u komunističkoj Jugoslaviji i posle njenoga rasturanja - ne raspada. Stvarano je što više identiteta kojima je trebalo da pripadne što više onoga što se do tada smatralo srpskim.

Prof. Savić ističe da se ovaj problem može sagledati još dublje u prošlost, pre kraja srednjeg veka.

- Zapadna crkva je osnovala u svome središtu Ilirski kolegijum, docnije i Kongregaciju za propagandu vere, čiji je osnovni zadatak na srpskom prostoru bilo širenje uticaja ove crkve, obezbeđivanje njenoga stalnog prisustva i stvaranje trajnih poluga moći, a potom i širenje efektivne crkvene nadležnosti, gde se može samo unijaćenjem, i to je prihvatljivo, gde se može potpunim pokatoličavanjem - to je najbolje - pojašnjava naš sagovornik. - U jednom trenutku u istoriji postojali su i Srbi katolici u velikom broju, ne samo zato što su tolerisani nego i zato što su oni mogli da posluže kao magnet u ovome velikom procesu. Ti Srbi su prosto, po skraćenom postupku, pretopljeni u nešto drugo, u ono što je postalo nova grudva snega koja narasta i guta sve pod sobom stvarajući novi identitet - hrvatski.

Nedugo potom karte su definitivno podeljene kada je došlo do Austrougarske nagodbe 1867, a Bosna i Hercegovina okuparana.

- U okupiranoj BiH pristupilo se izgradnji novoga, "zemaljskog" identiteta - pojašnjava prof. Savić. - Tu paradigmu preuzela je komunistička Jugoslavija, svesrdno je razvijajući dalje, a o današnjem trenutku nema svrhe govoriti, sve vidimo jasno. U Sarajevu, pojašnjava Savić, nisu imali snage da sami razvijaju i zaokružuju svoj fantazmagorički identitet, ali tu se našla ona država iz koje je sve i započelo, i njen visokouvaženi centralni univerzitet - Hrvatska.

- Kako, naravno, ta država nije tu ideju razvijala sama, nego ju je preuzimala iz Beča, u svemu ju je pratila i BiH, a "susjedna" država je njen patron i gle čuda - uzor i zaštitnik svih zemalja nastalih rasturanjem bivše Jugoslavije, pa čak i Crne Gore - kaže Savić. - Ipak, ova država i njeni visokouvaženi "znanstveni" i "sveučilišni" centri mnogo toga čine nerado, birajući samo ono što je i u njihovom interesu. Njihov interes nije samo slabljenje pozicije i udela srpske kulture u BiH kao celini, nego prevođenje cele ove kulture u svoju. To se lako čini izgradnjom zamućenih identiteta - u početku konfrontiranih srpskome, kao što su to, npr. "makedonski", "crnogorski", "bosanski", potom lako prevodivih u njihov - hrvatski.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije