SUSRET SA ISTORIJOM: Andrić nagovestio kraj Jugoslavije

NASLOV u jednom nedeljniku, od pre neki dan, "Ivo Andrić i druga strana meseca - Sme li u Srbiji otvoreno da se govori i piše o liku i delu našeg jedinog nobelovca", podsetio me je na jednu kafansku noć, pre sedam-osam godina, provedenu sa pesnikom moje generacije Batom Milanovićem i mlađim piscima Vladom Kecmanovićem i Muharemom Bazduljem.

Foto: Novosti arhiva

Ovaj potonji je tih dana pisao, ili već objavio tekst, u kome zaključuje da ako je u našoj javnosti, dok je Andrić bio živ, od dobijanja Nobelove nagrade, i bilo zazora oko ispitivanja šta je on bio, ta se "prepreka" posle njegove smrti potpuno izgubila. Spominjao je Bazdulj silne "žurnalističke, publicističke i parapublicističke stranice" ispisane o piscu "Travničke hronike", odakle je, inače, on rodom, i da mu se Andrić nakon njihovog čitanja često znao učiniti tajnovitijim nego pre.

Povod za ovaj Muharemov tekst bile su knjige "Angažovani Andrić 1944-1954" Ratka Pekovića i Slobodana Kljakića, "Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941" Dušana Glišovića i "Pisac i priča" Žanete Đukić Perišić, koje otkrivaju Andrića kog ranije nismo znali.

Baš u ovim knjigama saznajemo da je naš jedini nobelovac u toku rata koketirao sa ravnogorskim pokretom i Dražom Mihailovićem (Peković i Kljakić), da je u prisustvu Fon Ribentropa predao akreditive Hitleru (Glišović), da je o Andriću objavljena 15.631 bibliografska jedinica, a da se oko 11.000 njih odnosi na njegovu literaturu (Đukić Perišić).

- Ej, jedanaest hiljada članaka, tekstova, eseja, knjiga o jednom piscu - kaže Bazdulj.

Ali, tu i tamo, pojavljuju se poneki moralisti koji ne mogu "da oproste" našem nobelovcu pojedine faze iz njegovog života. Valjalo bi reći i da naše okruženje nije uvek spremno da se izdigne iznad običnih ljudskih mana i vrlina i da promatra stvaralaštvo umetnika oljušteno od političkih trivijalnosti. Sve događaje moramo da posmatramo u određenom istorijskom kontekstu, pa bi takav odnos trebalo da imamo i prema Andriću, njegovom jugoslovenstvu, rojalizamu i kasnijem članstvu u Komunističkoj partiji.

USPUT rečeno, kada bi se etička merila na koja se neki pozivaju, kada je reč o Ivi Andriću, primenila i na druge pisce, umetnike ili naučnike, ne samo naše, svet bio ostao bez popriličnog broja velikana. Svakome bi mogla da se pronađe po koja mrlja. Istorija nas uči da nisu svi značajni ljudi istovremeno bili moralne vertikale.

Ali, kod našeg nobelovca izgleda da je postojala upravo ta moralna vertikala. Kada je počela hajka na Branka Ćopića povodom "Jeretičke priče" objavljene u "Književnim novinama", naročito posle Brozovog napada na ovu satiru na kongresu AFŽ u Zagrebu, krajiškog pisca počeli su da ga izbegavaju i najbolji drugovi. Bio je osuđen na pravi staljinistički bojkot.

I tih dana u Klubu književnika sedeo je jedne noći sam samcit - poveriće se Rajku Nogu mnogo kasnije. Niko da ga pozdravi, a kamoli da sedne. U neko doba naišao je Andrić i krenuo pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna šta se sa njim dešava i da je zbog toga seo. U jednom trenutku, budući nobelovac procedi:"Je.o ti takve šale, piši romane, njih ionako niko ne čita." Niko pre, a kažu niko ni posle, nije čuo Andrića da psuje.

Istovremeno s prijemom u partiju, nad Andrićem se krajem 1954. i početkom naredne godine nadvila senka Milovana Đilasa. Bio je član redakcije "Nove misli". U poslednjem broju ovog časopisa, koji je zabranjen 10. januara 1955. zbog Đilasovog teksta "Anatomija jednog morala", objavljen je, prvi put, veliki odlomak romana "Prokleta avlija". Ova zabrana, iz koje će se izroditi prvi politički disident iz socijalističkog lagera, nije ostavila Ivu ravnodušnim. Vladimir Dedijer u dnevničkom zapisu od 16. januara 1954. beleži sve što je doživeo Andrić:

"Idem ja preko onog malog parka kod Topličinog venca i gledam na klupu gde su Princip i Grabež sanjali o atentatu na nadvojvodu Ferdinanda. Utom naiđe Ivo Andrić sav zabrinut zbog velike kampanje protiv Đilasa. Meni veli: '3nam kako ćete se držati, i otac vam je bio takav, ali čuvajte se, imate porodicu.' Odgovorio sam mu da sam baš ponovo čitao 'Travničku hroniku' i pročitao kako su u Travniku, kada je došao onaj strašni vezir koji je pogubio mnoge bosanske kapetane, obesili jednog Ciganina samo zato što je nazdravio jednom uhapšenom mučeniku. Pri rastanku Andrić mi prošaputa: 'Ništa novo pod kapom nebeskom, ali upamtite da ničija sveća ne gori večito.'"

KADA je 1968, posle 14. sednice CK KP Srbije, zbog otvaranja srpskog nacionalnog pitanja, Dobrica Ćosić izopšten iz političkog i javnog života, Ivo Andrić je među prvima koji dolazi kod njega. Dobrica u Dnevniku, 14. avgusta 1968, beleži:

"Ivo Andrić je bio kod nas na večeri. Rekao mi je: Kad se u kuću prvi put dođe, red je da se nešto donese. Božici cveće, a vama, eto, mislim da vas može zanimati: Zakonski izvori krivičnog prava Srbije i istorijski razvoj njegov i njenog krivičnog pravosuđa od 1804. do 1865, od Tome Živanovića. Jezik je vanredno zanimljiv, a i inače. Taj knez Miloš...

"Poklon je smišljen i tendenciozan... Razgovarali smo skoro pet sati... Meni je s naročitom upornošću savetovao: Treba se čuvati jedne misli... Pazite se, Dobrice, istorija ima više lica. Ona nikad nije jedno po činjenicama. Samo su u srcu činjenice jedno. Istina je po sredini srca... Srodite se sa činjenicama. Neka se pretope u vas. Neka više ne budu znanje. Neka postanu iskustvo. Onda je citirao nekog ko je rekao da s lepotom treba živeti kao sa sestrom i braćom."

- Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži - zapisao je Andrić u "Znakovima pored puta", kao da je hteo da posredno pojasni pojedine "znakove" iz njegovog bogatog puta književnika i diplomate.

Odmah posle oslobođenja i uspostave vlasti Titovih partizana, građanski Beograd i svi oni koji nisu mogli da se pomire sa novom stvarnošću počinju da govore o Andriću da se "upregao u komunistički jaram i vuče li vuče uzbrdo". Krenule su priče o njegovoj nedoslednosti, prerušavanju, izdaji moralnih načela, prevrtljivosti i prilagođavanju političkim okolnostima, konvertitstvu. Retko ko se tih godina prisetio da je Andrić bio u svom jugoslovenstvu više nego dosledan. Čovek njegovog osećaja za tanane istorijske nijanse i dubokog promišljanja uzročno-posledičnih odnosa između savremenosti i prošlosti morao je da bude svestan celokupne tragedije rata i neviđenog civilizacijskog pada koji je izazvala nacionalistička mržnja. Zašto bismo onda sumnjali u njegovu iskrenu misao da je još jednom pokušao da se voljno integriše u izgradnju novog poretka, da pruži svoj doprinos novoj Jugoslaviji, pa makar to bilo sa komunistima?

Međutim, s vremenom se Andrić lagano, njemu svojstveno, razilazio sa komunizmom, upravo onako kako se taj komunizam udaljavao od koncepta jedinstvene Jugoslavije. U pismima Čolakoviću oseća se da ga obuzima neka teskoba. Veli da se treba polako povlačiti sa scene, odlaziti iz gužve. Nisu pozne godine u pitanju, nego sve više političkih nesporazuma oko njega.

U dnevničkoj belešci od 4. jula 1969. Rodoljub Čolaković citira njegovo pismo da se u određenoj međunarodnoj konstelaciji Jugoslavija može raspasti. To je bilo 21 godinu pre njenog stvarnog raspada.

I da se vratimo naslovu s početka teksta i pitanju da li sme da se otvoreno piše o Andriću. Ako se pažljivo iščitaju, uz tri spomenute, knjige Radovana Popovića, Predraga Palavestre, Vasilija Kalezića, Milovana Đilasa, Ljube Jandrića, otkriće se da su rasvetljena mnoga zatamnjenja iz njegovog života još pre nekoliko desenija. Poput napora da "zamaskira svoju ulogu u političkom životu i međunarodnim odnosima Kraljevine Jugoslavije". Kao kada je 1951. godine došao kod Đilasa, povodom izložbe o ratu koja je bila postavljena na Kalemegdanu, gde je bila izložena slika s potpisivanja pristupu Trojnom paktu.

"Čim je seo, počeo je uzbuđeno i gledajući u stočić između nas: Eto vidite, ta izložba... Moja slika je tamo... Pa to razni ljudi svakojako tumače... Nezgodno, danas, posle toliko vremena... Pozvao sam nadležnog druga - dok je Andrić još bio tu - da se slika ukloni. Andrić, kao postiđen, zahvalio se i odmah oprostio" - zapisao je Đilas.

Po svemu sudeći, budući nobelovac nije mogao da nasluti da je on je više bio potreban novoj vlasti nego ona njemu, konstatovao je budući disident. Kao što je naslutio da će se čeprkati po njegovoj biografiji kada je napisao: "Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo drugo."

KADA je objavljena vest da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, odmah su počela ogovaranja: jedni su tvrdili da Andrić ne bi dobio ovo priznanje da nije iz jeretičke zemlje, kao što je Jugoslavija, koja je odlučno "rekla 'ne' Staljinu", a drugi su išli u suprotnu krajnost dokazujući da se nagradom okitio samo zato što je prisustvovao potpisivanju pristupa Trojnom paktu. U časopisu koji je tada uređivao Miroslav Krleža, napisana je samo jedna rečenica: Nobelovu nagradu dobio je Ivo Andrić, nekadašnji ambasador Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije