Društvo

TRAGIKA NAJSAMOTNIJE PRAVOSLAVNE SVETINJE: "Novosti" u prvom hrišćanskom hramu u Istanbulu, crkvi Svete Irine staroj 15 vekova

Milena Marković

25. 10. 2020. u 12:00

NIJEDNE freske. Nijednog mozaika. Ničeg, što bi vratilo vekove. Petnaest vekova i koju deceniju, još, da progovore. Posvedoče. Ničeg nema. Samo goli zidovi! Samo goli zidovi... I, zastori iznad kojih ničeg nema. I, pitamo se: čemu ovi zastori?

ТРАГИКА НАЈСАМОТНИЈЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ: Новости у првом хришћанском храму у Истанбулу, цркви Свете Ирине старој 15 векова

Sveta Irina, lepota hrišćanskog Konstantinopolja / Foto Igor Marinković

Ispod kupole, gusta, bela mreža. Oblak koji zaklanja sunce. Kao magla. Ništa se živo ne vidi, peva se u Metohiji. Reči nema. Povremeno čegrtaljka, odozgo, razgoni ptice. A, kuda bi i uletele, kad je sve zatvoreno. Crkva, kavez koji propušta samo uporne s namerom da je vide. Plate ulaznicu i poklone se vekovima. I, što da ne, začude se da u vreme kada se gotovo sve hrišćanske bogomolje preimenuju u džamije.

Istanbul. Ona je jedina odolela. Crkva Svete Irine. Crkva Svetog mira. Da li je zbog odrednice "mir", zbog toga i odolela. Zbog toga i netaknuta?

GODINAMA je obnavljaju. Ali, nikako da joj vrate lica anđela i svetitelja. Neimara i graditelja. Dugo, predugo traje ta obnova... Ko zna, zašto? I, ko zna koji će se nad njom simboli izvijati, kad radovi budu završeni. Sveta Sofija i Crkva Hrista Spasitelja su opomena.

ZASENILA SVE DRUGE CRKVE

PREŽIVELA je požare. Zemljotrese. Napade... Ali, Crkva Svete Irine, Hram Svetog mira, vazda se uzdizala ne samo iznad ljudske nevolje, već i iznad prirode. Po tome je izazivala čuđenja. Po tome je prizivala na molitve, kao čudotvorni hram, zasenjujući sve druge crkve. Konstantinopoljske.

Da li će i ovaj hrišćanski pravoslavni hram u kome je 381. godine zasedao Drugi vaseljenski sabor, preimenovati u džamiju?

Na ovom mestu, na kojem, kao ukopani, stojimo, patrijarh vaseljenski Nektarije je obavio prvu službu. Posle je crkvu neko spalio. Justinijan je, posle požara, obnovio hram, pa su se u njega vratili patrijarsi Ignjatije i Fotije, a to je bilo četiri decenije posle požara. U međuvremenu je Konstantin Veliki, ovaj čudesni hram povezao sa Svetom Sofijom 532. godine. Postao je prateća crkva velikoj, Svetoj Sofiji, kao što je danas malena Crkva Svetog Save, uz veliki Svetosavski hram na Vračaru.

- Tri minuta imate... Toliko protokol nalaže - primamo upozorenje obezbeđenja.

- Tri minuta, samo - pokušavamo da produžimo vreme.

BIĆEMO ovde, pogledom se sporazumeva naša ekipa. Bićemo ovde dok nas ne izbace. A, vreme? Odmiče brzo i neosetno. Pred nama, iz ogoljenih i oguljenih zidova, kao da iskrsavaju nekadašnje freske. Likovi svetaca kojih nema. Pred nama teku vekovi. Sudbine neimara i zadužbinara. Iskrsavaju, kao da su živi. Kao da govore...

Kao pčele, uzrujane, zuje reči. Bezbrojne reči. Verne i tačne, onih koji su sebe ugradili u ovu lepotu oskrnavljenu, zaboravljenu i zatomljenu.

Je li ovo fotomorgana svesti? Ne, nije! Ovo je susret sa prošlim. Sa onim što uzvisuje. Sa lepotom graditeljske veštine koja prevazilazi samu sebe. Tu, u toj veštini je smeli podvig ljudskog duha. Mesto u kome se ljudski um i njegova veština upliću u novi svet. U svojoj veri. U snazi da traju i istraju.

POD ZAŠTITOM UNESKA

POSLE pada Carigrada, Crkva Svete Irine je ostala kao hrišćanski hram u kome je vojska koja je čuvala Topkapi palatu, skladištila municiju. Kasnije, 1846. godine, proglašena je za muzej starina, a koju deceniju kasnije - vojni muzej. Kemal Ataturk, rodonačelnik sekularne države, ovoj svetinji pridavao je poseban značaj. Unesko ju je 1985. godine uvrstio među zaštićenu svetsku baštinu.

- Gde je vaš foto-reporter, molim vas? - prenuo nas je glas devojke u uniformi. - Odavno je isteklo vreme...

- Ne znamo, tu je... Sad će... Njegov posao je drugačiji od našeg... Da, sad će on... - nabadamo reči, ne znamo kuda je nestao, a gorimo od znatiželje, sasvim sigurni da smo u našoj misiji čisti, sasvim čisti u poslu od koga se nikad, tokom decenija zajedničkog rada, oglušili nismo.

Sve lepo pred nama koje je dolazilo odozgo, od te lepote, odjednom se spušta do poda. Probuđeni smo. I, onda... foto-reporter se stvorio, kao da su ga sami anđeli spustili između dve vatre koje umalo da zapale sve.

- Jeste li nešto snimili izvan ovog prostora? - sudarili smo se s pitanjem devojke iz obezbeđenja. - Ako jeste, molim vas da to izbrišete.

ĆUTAO je foto-reporter "Novosti" Igor Marinković. A, ona, ta lepa i mudra mlada devojka znala je da je foto-reporter napravio nedozvoljene snimke. I, pustila ga je.

Foto: Света Ирина, лепота хришћанског Константинопоља / Фото Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Tri minuta. A možda i tri puta tri minuta, ostalo je iza nas. Okolo je vrilo od posete. Crkva Svete Irine je u okviru Topkapi palate. Ovde se smenjuju ekskurzije, uprkos koroni. Prepuna je palata. Ispred, prepuni parkinzi. Stigli Rusi. Dive se Svetoj Sofiji.

Malo ko ulazi u prvi istanbulski hrišćanski hram. Malo ko zna da je u dvorištu Palate - Sveta Irina. Samotna i tužna, pod plaštom obnove koja traje...

PRVO HRIŠĆANSKO SVETILIŠTE

HRAM Svete Irine smatra se prvim hrišćanskim svetilištem u Istanbulu, deo hrama boginje Afrodite. Car Konstantin Veliki je ovu svetinju pridružio Svetoj Sofiji, kao prateću crkvu za molitvene običaje. Zapisi svedoče da je imala takvu snagu od koje su zazirali i najokoreliji protivnici hrišćanstva. Zato se, uprkos vekovima i sudarima vera, Osmanlije nisu usudile da je preimenuju u džamiju.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
HUMANOST BEZ PREPREKA: Mozzart i Invictus za Sigurnu kuću, Dečje selo, „Tate Novosađane“...

HUMANOST BEZ PREPREKA: Mozzart i Invictus za Sigurnu kuću, Dečje selo, „Tate Novosađane“...