Društvo

HEROJEVU KRVARINU NE DAMO U TRGOVINU: Sa meštanima Velike Ivanče koji brane prava junaka sa Košara Zorana Milojevića

Милена Марковић

28. 02. 2021. u 18:02

SLUŽBENICE Centra za socijalni rad u Mladenovcu banule su pred kuću Milojevića, Velika Ivanča, u Mladenovcu. Ispred njih bio je Vladan, brat Zorana Milojevića, heroja sa Košara.

ХЕРОЈЕВУ КРВАРИНУ НЕ ДАМО У ТРГОВИНУ: Са мештанима Велике Иванче који бране права јунака са Кошара Зорана Милојевића

Vladan Milojević, brat heroja sa Košara / Foto Igor Marinković

Iza njega, starica. Njegova strina Anđa, najbliža podrška ovom čoveku, koji traje u bolu za bratom i roditeljima.

- Gde su ti ključevi od stana? - pitale su Vladana.

- Ne znam, možda sam ih negde izgubio - odgovorio je, sabirajući u pogledu samo zemlju ispred vrhova svojih cipela.

Bio je lep septembarski dan protekle godine. A, ništa lepo bilo nije.

- Ti si ovde sam, teško ti je. Tebi neko treba da pomogne i o tebi da brine. Evo, mi bismo ti pomogli. Popravili kuću, dobio bi i nešto para...

Vladan je ćutao, umešala se Anđa:

- A, gde ste bili sve ove godine? Niste se pitali ko je dosad brinuo o Vladi. Ko ga je hranio, ko mu je kuću održavao, struju plaćao - provalilo je, snagom diva, iz sićušne, koščate, žene. To je onaj instinkt, seljačke srpske domaćice, pod čijim krilima je zaštita ne samo rođene dece. Onaj instinkt koji se javlja pred nepravdom.

- Tebe niko ništa nije pitao - odbrusile su službenice Centra.

A STEPIĆA NIKO NE POGLEDA

U VELIKOJ Ivanči se pitaju, a svi znaju odgovor, otkud da Centar za socijalni rad toliko kidiše na imovinu heroja sa Košara, čiji je naslednik brat Vladan, time i njegova deca, a niko ne pogleda Radula Stepića koji je umro sam.

- Našli su ga mrtvog posle nekoliko dana, a psi su mu već pokidali delove tela. Zašto Centar za socijalni rad tu nije imao interes? - ogorčeni su meštani Ivanče.

U Ivanči još pitaju: zašto deca iz ovog sela, ali i sa područja opštine završavaju u hraniteljskim porodicama u Lovćencu? Navode da jedna od službenica Centra (ime poznato redakciji) tamo ima rodbinu, pa "hraniteljima, rođacima nabacuje posao".

OVAKO je počeo napad i usledila odbrana nasledstva heroja sa Košara Zorana Milojevića, jedinog iz mladenovačke opštine koji je položio život na oltar otadžbine u najkrvavijoj bici na granici prema Albaniji u proleće 1999. godine. Borba ne prestaje. Ona potresa i žive i mrtve. Žive meštane Velike Ivanče, upisane na mapi nesreće, kada je jedne zore u aprilu 2013. godine, njihov komšija Ljubiša Bogdanović, da li iz čistog mira, ubio trinaestoro nedužnih ljudi. Ovih dana ponovo potresa kosti heroja sa Košara, vodnika Zorana, pripadnika 72. elitne brigade naše vojske. Imao je 29 godina. Bio je lep, darovit mladić koji je, kako ga se sećaju u Ivanči, po svemu zaslužio nadimak - Uča. Imao je mnoge snove i planove. Sa devojkom koju je verio da zasnuje porodicu, unapredi roditeljsko imanje, kako bi oni i njegov mlađi brat Vladan, živeli bolje. Utoliko je pobuna meštana protiv ovovremenih "dobrotvora" značajnija: da je živ, njegovo najbliže okruženje ne bi bilo na udaru, kome se danas suprotstavlja samo svest i savest onih koji spoznaju značaj njegove žrtve.

- Zato smo se i pobunili - kažu meštani Ivanče. - Zato smo i potražili pomoć sa svih strana, jer ne uspevamo da se izborimo sa pojedinim beskrupuloznim službenicima Centra.

Anđa Milojević / Foto Igor Marinković

GDE je koren još jedne gorke priče iz Velike Ivanče?

Počela je krajem septembra prošle godine. Tada je Centar za socijalni rad, pod čijim starateljstvom je Vladanov sin Zoran (po pokojnom stricu dobio ime, smešten u hraniteljsku porodicu pre tri godine), saznao da Vladan, osim imovine u Velikoj Ivanči, ima i stan u Mladenovcu. Od tada, do danas, ne prestaje atak na Vladana, ali i na njegove najbliže rođake, uprkos činjenici da navedeni stan još nije u potpunosti njegov.

Priču raspliće Rajko Radovanović, predsednik Izvršnog odbora mladenovačkog Udruženja boraca ratova od 1990. godine.

- Kao dug tom mladom čoveku koji je sebe ugradio u herojsku borbu na Košarama, procenili smo da barem njegovim roditeljima simbolično pomognemo, mada smo svesni da je gubitak sina nenadoknadiv. Zato smo roditeljima heroja, Tomislavu i Olgi, dodelili stan od 36 kvadrata u Crkvenoj ulici, nedaleko od centra grada. Taj stan je naše udruženje dobilo od opštine - kaže, za "Novosti", Rajko Radovanović. - Olga i Toma su želeli da ga otkupe i poklone unuku Zoranu, ali za života nisu stigli da izmire sve rate. Zbog toga stan nije mogao ni da uđe u ostavinsku raspravu, tako da ni Vladan nije mogao da ga nasledi. Ali, evo već nekoliko meseci zasut sam zahtevima Centra da im dostavim podatke o tom stanu, čiji su otkup na Tomino i Olgino ime nastavili rođaci Milojevića, poštujući želju roditelja da stan pripadne unuku.

Udruženje boraca nema dilemu:

- Mi smatramo da se ni po koju cenu ne smemo oglušiti o Zoranovu žrtvu. Želimo da stan nasledi onaj kome je i zavetovan - upućuje nas Rajko Radovanović. - Zoranov bratanac, sada u hraniteljskoj porodici u Lovćencu, pred završetkom srednje saobraćajne škole, naredne godine postaje punoletan, pa je najpravednije da on nasledi deo te imovine.

ZAŠTO se Centar toliko upinje da se domogne ne samo stana, već celokupne imovine naslednika Tomislava i Olge Milojević, roditelja heroja sa Košara? Kuća, okućnica, voda, struja, asfalt, sedam hektara zemlje... Zato se sa pravom nameće pitanje: kako je urgentno doneto rešenje o postavljanju starateljstva Vladanu Milojeviću. Isto tako, urgentno, stigao je i poziv suda za "lišenje" njegove poslovne sposobnosti. Rešenje je uručeno 20. januara, a ročište u nadležnom sudu zakazano za mart.

Zašto se tako žurilo i žuri? Odgovor je dala bliska Vladanova rođaka, Snežana:

Snežana Milojević i Rajko Radovanović / Foto Igor Marinković

 

- Hranitelji našeg Zorana iz Lovćenca su dolazili zajedno sa službenicom Centra u Ivanču i tražili da nadomeste sve što smo mi, Zoranova familija, od srca uložili u otkup stana. Bili su sasvim direktni: mi želimo da renoviramo taj stan, rentiramo ga i od toga pomognemo detetu da položi vozački ispit. Nisam pokazala ni ljutnju ni ogorčenje, ali jesam bila veoma povređena, zar se u saobraćajnoj školi vozački ne polaže kao deo obuke - govori nam Snežana, čija porodica godinama unazad pomaže rođaka Vladu i njegovu decu. - Tražili su priznanice plaćenih rata od stana. Pitala sam se: zar ovi ljudi, a i ovi koji su ih doveli, nemaju ni trunku pijeteta prema žrtvi heroja? I, bila sam izričita: dok se zakonski pitanje tog stana ne reši, nikakvog razgovora o tome nema.

KAD SU JAVILI ZA BRATA...

NEKAKO sam se pogubio kad su javili za brata. Kad sam video roditelje kako padaju... U meni je sve palo. Mislio sam da se ni ja nikad oženiti neću. Onda sam se oženio, ali je brak propao. I sve je propalo kad mi je i majka umrla. Žena mi se preudala, odvela ćerku, a sina Centar odveo u hraniteljsku porodicu - u dahu nam priča Vlada, dok stojimo ispred spomenika brata heroja. - Evo, to je taj njegov spomenik, njegove fotografije su u našoj kući. Ja ih gledam i kažem: bolje bi bilo da je on živ, pa pustim pesmu koja je njemu posvećena i vežbam je uz harmoniku.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (4)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
DA SE ZNA KO JE ŠAMPION: Novo zlato za Damira Mikeca

DA SE ZNA KO JE ŠAMPION: Novo zlato za Damira Mikeca