TIPIČNA IZMIŠLJOTINA VUKA DRAŠKOVIĆA: Za prave nacionalne heroje u seriji "Aleksandar od Jugoslavije" nema mesta

ZA prave nacionalne heroje u seriji Aleksandar od Jugoslavije (TV Nova S) nema mesta. Za Vuka Draškovića, Gavrilo Princip je „Srbin terorista“, koji „onog baksuznog Vidovdana zajedno sa Ferdinandom ustreli i Srbiju“.

Foto V. Danilov

„Prokleti sarajevski Vidovdan“ samo što ne izgovara ovaj Aleksandar od Jugoslavije, novo iskrivljeno ogledalo srpske i svake druge istorije.

Druga tipična izmišljotina Vuka Draškovića, kojom dopisuje srpsku istoriju u svojoj knjizi Aleksandar od Jugoslavije i istoimenoj TV seriji Zdravka Šotre (United Group – Vision Team), odnos je Aleksandra Karađorđevića prema Crnoj Gori i kralju Nikoli, koji Drašković prikazuje sasvim u duhu savremenih izvrtanja istorije i teze „Nikad više 1918“. Sam srpski regent, po svemu što govori i tvori, potvrđuje današnju mantru Mila Đukanovića o Crnoj Gori kao državi pobednici u Velikom ratu i nekakvoj srbijanskoj aneksiji i okupaciji ove nezavisne zemlje 1918. Progonjen kao kakav šekspirijanski Gloster tobože uznemirenom savešću, u po burne crne noći Aleksandar piše pismo svom đedu u kome ga zove da se „sa svim počastima, uz zahvalnost i divljenje“, kao „junak i pobednik u ovom prokletom ratu“ vrati u Crnu Goru. Dobro ste čuli: uz zahvalnost i divljenje, kao junak i pobednik u ovom prokletom ratu! Tako, navodno, piše vrhovni komandant vojske sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana kralju koji je sam sebe detronizovao i bezglavo pobegao s bojnog polja, ostavljajući svoju malu, a herojsku vojsku na milost i nemilost dušmanima. Sve da je i hteo da takvo pismo sroči (a tako nešto mu, naravno, nije padalo na pamet!), Aleksandar bi sam sebe i svoju zemlju isključio iz savezničkog ratnog tabora i poništio celokupno nasleđe srpske golgote i trijumfa 1914–1918!

Foto V. Danilov

IDI, NIKAD SE NE VIĐELI Posle herojske bitke na Mojkovcu na Božić 1916. godine, u kojoj je mala crnogorska vojska pružila besprimeran, ali nesavladiv otpor Austrougarskoj armadi štiteći povlačenje srpske vojske preko Albanije i Crne Gore prema moru i saveznicima, kralj Nikola Petrović odlučio je da obustavi svaku dalju borbu, raspusti svoju nepobeđenu vojsku i napusti zemlju! O telefonskom razgovoru kralja Nikole s komandantom pobedničke Sandžačke vojske i načelnikom svog Đeneralštaba, serdarom Jankom Vukotićem, svedoči general Radomir Lukin Vešović, tadašnji ministar vojni Kraljevine Crne Gore:

– Kuda gospodaru?! Šta kažeš, za Boga miloga…?! Ideš preko mora? Idi, nikad se ne viđeli! Da bog da ti Crna Gora ni kosti više ne viđela, no ti se trag utro!
Baci slušalicu. Nekako se skupi, postade mali. Skliznu mu jedna suza iz oka.
– Kuku tebi, danas, Crna Goro – promrmlja.
Telefon ponovo zvoni. Janko prišao prozoru i ne okreće se. Ponovo podigoh slušalicu i opet me opeče gospodarev glas.
– Govori gospodar još – kažem Janku. On uze slušalicu.
– Šta kažeš? Hvala mi na službi! A tebi ne hvala, da bog da ti zemlja kosti izmetala! E zemljo, propala si. Nema više Crne Gore. Osta samo groblje i roblje – veli Janko, a lice mu potamnjelo.

Posle bezuspešnih pregovora o primirju, Odredbu o polaganju oružja, sa crnogorske strane, potpisali su 25. januara 1916. oko 18 časova brigadir Jovo Bećir i komandir (major, prim. B. Z.) Petar Lompar. Ispred Austrougarske vojske dokument su potpisali general Viktor Veber i generalštabni major Šupič; potpisivanju su prisustvovali majori Gustav Hupka i dr Praunsberger.

Svedoči dalje brigradir Vešović:

Serdar Janko skida sa čiviluka revolver. Gleda ga. Pođoše mu suze.
– Ovo mi više ne treba. Kad dođu, daj im ga. Reci: ovo je oružje crnogorskog komandanta. A ja odoh da ih ne čekam ođe.
Ode. Mitar i ja gledamo u vrata kroz koja promače. Više tu nijesam bio potreban.
Prazne duše, a uzmućene pameti vratih se u brigadu.
I bez Jankove naredbe, proglas o kapitulaciji bješe stigao. Imaše očigledno ljudi koji su se svesrdno starali da ga što prije rasture među vojskom i što veću smutnju stvore.
„Junaci! Vlada i Vrhovna komanda izdali su naredbu da se raziđete kućama i da položite oružje.“
– Lele mene danas, Crna Goroooo! Lele mene danas do vijeka, leleee! – začu se iz stroja.
– Braćo moja! Neka prokletstvo pane na one koji su nas do ovoga doveli! Neka ih stigne bruka Brankovića! Da Bog da im se ne znalo groba ni mramora, no im kosti u devet sežanja propale.
Kune starac i krsti se. A onda sa puno rituala sjede, prekrsti noge, zategnu strune, pa gusle zaječaše:
– Sa Lovćena zaplakala vila, pa doziva vladiku Danila: Dušmani ti zemlju pregaziše,
dušmani ti narod porobiše.
Steglo me u grlu, suze peku oči, ali se ne dam…
Osjetismo da nam s leđa neko prilazi, pa se svi okrenusmo. Starica i vojnik bez puške. Stara nas gleda sitnim očima koje jedva vire iz spečenog lica.
– Pomaga Bog.
– Bog ti pomoga.
– Tako ti Boga, sinko, znaš li đe je Janko?
– Ne znam danas ni ja đe sam, a ne Janko. A šta će ti Janko?
– A, eto, ovo mi je jedinac. Dođe kući nesrećnik bez puške. Veli, propala Crna Gora. A ja vjerovat ne mogu. Oću Janku da ga povedem, pa nek on od njega čini šta oće, neću da mi bruka na kuću pane.
– Nema više Crne Gore, stara. Propala je. Kapitulirala. Vojska se rasturila, nije ti sin pobjega, no su svi puške bačili.
– Nije ni da Bog. A šta vi je ovo?
– Puške stara, zar ne vidiš?
– Vidim je, sinko, no što ste ih pobačali tako?
– Da ih Švabi daju.
– Ne sprdajte se sa mnom, đeco. Greota vi je.
– Ne sprdamo se, majko, tako mi Svetog Vasilija. Nema više vojske, nema Crne Gore, nego puške na gomilu, pa Švabi.
Starica ćuti, gleda oružje, gleda sve okolo, pa priđe gomili pušaka. Skide s glave crnu maramu, rasplete kosu.
Podiđe me jeza. Ličila je na avet. U taj tren viđeh odjednom svu propast.
Starica poče da nariče.
– Kuku mene Crna Goro bez bijela, što sam danas dočekala, tužna li sam. Mlade momke bez pušaka, postiđene.
Ko će sjutra kolo povest, đevojkama.
Kuku mene Crna Goro, ojađena.
Ko te tako osramoti, kam mu u dom
Ko junačka slomi krila, Bog ga kleo
Nema groba ni mramora, grob mu propa
A kosti mu raznosili, crni vrani
Kao što su nama došli, crni dani.
Uspravi se i zaćuta. Sveza maramu oko glave. Nekima polaze suze pa saginju glavu da ih sakriju.

(U pero studentu Radulu Čogoviću iz sela Lipova kod Kolašina ovo je kazivao u zatvoru Radomir Lukin Vešović iz Bukova Polja, crnogorski đeneral i Aleksandrov sužanj. Mile Kordić: „Đeneral“, Beograd, 1989)

NIKAD VIŠE 1916 Na dan predaje Cetinja, kralj Nikola Prvi Petrović Njegoš uputio je Franji Josifu sledeći telegram: „Pošto su Vaše trupe danas zauzele prestonicu, crnogorska Vlada našla se u nuždi da se obrati carsko-kraljevskoj Vladi da bi dobila prekid neprijateljstava i mir sa državama Vašeg Veličanstva, moleći Vas da se zauzmete za častan mir, dostojan ugleda jednoga naroda koji je nekada uživao Vaše blagovoljenje, Vaše uvaženje i Vašu simpatiju. Vaše plemenito i viteško srce, nadam se, neće mu nanijeti poniženje koje ne zaslužuje.“

Kakva je velika nužda naterala gospodara Crne Gore da „šilje ovakvu depešu“ može se samo pretpostaviti. Ali to je taj „junak i pobednik u ovom prokletom ratu“, po rečima fiktivnog junaka Vuka Draškovića, kralja Aleksandra Karađorđevića u televizijskoj seriji Zdravka Šotre. Šta, međutim, kaže istorija dobro se zna: „Jedino je istina da je Crna Gora imala saveznički ugovor sa Srbijom zbog čega je ušla u Prvi svetski rat, ali to ne znači da ne bi bila napadnuta. Sve ostalo je falsifikovanje istorije. Crna Gora nije mogla da bude pobednica u Prvom svetskom ratu jer je kapitulirala u januaru 1916. godine. Mnogi u Crnoj Gori su kapitulaciju shvatili kao uvredu za ceo narod Crne Gore“, piše, između ostalog, akademik Mira Radojević.

- Kada bi dukljanski montenegrini umjeli da razmišljaju, umjesto ilegalnog plakata koji su postavili ’Nikad više 1918’ trebalo je da postave plakat ’Nikad više 1916’, jer je upravo potpisivanje kapitulacije Crne Gore 1916. dovelo do stanja u 1918. i organizovanja Velike narodne skupštine u Podgorici - kaže danas ugledni istoričar sa Cetinja Jovo Markuš.

Sve to ne važi za Vukovog kralja Aleksandra, koji nam s beogradskog ekrana govori isto što i Milo Đukanović sa cetinjskog. Kao da mu je sve ovo malo, on iz luksuzne limuzine dovikuje svom fikcionalnom alter-egu „Luki Mesečini“, novinaru i naknadnom tumaču jedne biografije: „Kralj Nikola nije izdajnik i nije kukavički pobegao iz Crne Gore u Rim, kćerki pod suknju, kako si napisao… Šta je moj ostareli deda drugo mogao? Da čeka Austrijance na Cetinju da ga vode u ropstvo i po Beču pokazuju kao ratni plen?“ Mogao je.

Mogao je s unukom i svojom vojskom na Krf, tamo gde je put vodio Aleksandra od Jugoslavije, pa bi njegov povratak u Crnu Goru možda išao preko Soluna i prilike da spere tešku sramotu koju je naneo svom narodu. Ali nije. Zato je tu sada Vuk Drašković da mu, uz pomoć svog drvenog Aleksandra, Jugoslavije i Junajted grupe skida s vrata to istorijsko breme.

A za prave nacionalne heroje u ovoj seriji nema mesta. Za Vuka Draškovića, Gavrilo Princip je „Srbin terorista“, koji „onog baksuznog Vidovdana zajedno sa Ferdinandom ustreli i Srbiju“. „Prokleti sarajevski Vidovdan“ samo što ne izgovara ovaj Aleksandar od Jugoslavije, novo iskrivljeno ogledalo srpske i svake druge istorije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije