Feljton

„ARISTOKRATSKO STOPALO" Olivere Katarine: Milan Muškatirović Gale bio je njena prva, velika i nezaboravna ljubav

Tatjana Marković

28. 07. 2026. u 18:00

Google Dodaj Novosti kao svoj Google izvor

MILAN Muškatirović Gale bio je moja prva, velika i nezaboravna ljubav. Živeo je sa majkom Veselinkom i bratom Draganom u Beogradu, u Ulici Miloša Pocerca. Posle Drugog svetskog rata njegov otac Dušan nije mogao da im se vrati iz logora u Osnabriku.

„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО Оливере Катарине: Милан Мушкатировић Гале био је њена прва, велика и незаборавна љубав

Foto: Jutjub Printskrin/Olivera Katarina DIVA

Tako je izbegao sudbinu onih oficira kraljeve vojske koji su nakon boravka u mnogim logorima i zarobljeništvu isporučeni nazad posle rata, a zatim pobijeni i pobacani u jamu u Sloveniji na Kočevskom rogu. Gospođa Muškatirović bila je prinuđena da za vreme rata pobegne iz Banje Luke zajedno sa svoja dva dečaka u kratkim pantalonama. Radila je u Zemunu, i dok most preko Save još nije bio izgrađen, majka Veselinka je morala po ciči zimi skelom da prelazi ledenu Savu kako bi stigla na posao.

Pored svih muka, i bez ičije pomoći, uspela je da joj oba sina završe fakultete i obojica postanu dekani. Gale na Tehnološkom fakultetu, a stariji brat Dragan na Građevinskom. Čim je Dragan diplomirao, majka je kao i obično ustala tog jutra u četiri da krene na posao. Oba sina su je uhvatila za ruku i rekla majci:

„Kuda ćeš? Sedi.”
„Kako kuda ću, deco, žurim da ne zakasnim na posao.” „Nigde ti više ne ideš. Dosta si se ti naradila. Odsad ćeš samo da se odmaraš, a sinovi će raditi i brinuti o tebi.”
Tako je i bilo. Porodica Muškatirović je bila u svemu najbolji primer jedne izuzetno čestite i ugledne srpske porodice, koja bi mnogima mogla da bude uzor.

GALE i ja smo se upoznali u Petoj beogradskoj gimnaziji, u sali gde su se subotom održavale igranke. Tada nije bilo disko klubova i kafića, mladi su se okupljali u školama, na priredbama i igrankama. Orkestar je svirao džez i rok, pevao je „Tića Krozbi”, devojke su se utrkivale koja će bolje i vatrenije da igra dok su im „konjski repići” lepršali kao zastavice. Peta beogradska je bila poznata po lepim devojkama, zbog kojih su mladići sa svih strana dolazili u našu školu. Bile su to rane šezdesete, pune čežnje, nade i snova.

Teški rastanci

SVAKOG dana Gale me je sačekivao ispred škole i pratio me od Palilule do Pop Lukine u Savamali gde sam stanovala. Teška srca smo se razdvajali. Ja uvek u strahu da me otac ne spazi, i tužna što ne možemo duže da budemo zajedno. Rastajali smo se uvek malo dalje od kuće. Smatralo se da je sramota da tako mladu devojku prati momak. Šta će komšije da kažu?

Tek što sam sa Vesnom Pešić, koja mi je u gimnaziji bila najbolja drugarica, stala u kraj da predahnem od prethodne igre, prilazi mi Gale, visok, atletski građen, sa uvek nasmejanim, krupnim plavim očima. Tada je bio već poznati vaterpolista, a kasnije je postao i čuveni golman koji je proglašen za najboljeg na svetu na jednoj Olimpijadi.

Međutim, kada mi je prišao na igranci još uvek je bio student. Imao je snažno muževno dinarsko lice, široko čelo i otmen, pravilan nos. Bila je to ljubav na prvi pogled. I danas se sećam kako mi je njegov pogled kliznuo niz krvotok i izazvao pravi strujni udar u mom telu sve do peta. Uzeo me je za ruku. Ja sam u trenutku osetila da sam na krilima. Mi polećemo. Široka bela krila zalepršala su iznad parova koji su igrali oko nas i mi smo proleteli kroz velike prozore škole i vinuli se iznad Tašmajdanskog parka, klizališta i crkve Svetog Marka, iz koje nam se osmehivao Car Dušan, za koga tada mnogi nisu znali da tu leži, sam i zaboravljen.

U prisustvu njegovog veličanstva uzletela je visoko jedna ljubav dvoje mladih koji su svima izgledali kao da su stvoreni jedno za drugo. Imala sam tada četrnaest godina. Živih plavih očiju, duge kose, lakog hoda, kao da ne dodirujem zemlju baletankama, koje su tada bile u modi. Uvek u pokretu i uvek nasmejana sa stalnim osećanjem da milioni bubica i leptira lepršaju i nekud žure ispod moje kože. Golicaju me i miluju, od čega mi se stvarao osećaj neopisivog milja po čitavom telu, a ja neprestano treperim. 

Foto: Iz knjige "Aristokratsko stopalo"

Olivera sa Vesnom Pešić (desno), iz gimnazijskih dana

ČESTO smo Gale i ja išli na plivanje zajedno. Zimi smo išli na bazen „Severa” na Dorćolu i na DIF, a leta smo provodili na Adi koja je tada bila divlja, neukrotiva i nezaboravna. Velike vrbe prepune ptica, sa lisnatim povijenim granama koje su dodirivale vodu kad Sava nadođe. A u njihovoj krošnji sojenica Peđe Isusa. Baš kao u bajci. U plavo predvečerje u čamcu plovimo između vrbaka i ljubimo se, ljubimo.

Pada noć, mesec se šunja između granja, talasi lako zapljuskuju naš čamac, a mi se polako preseljavamo u stihove Jesenjina, dok nam uzbuđene vlažne ruke nežno pletu mirisne vence ljubavi, a naša se srca guše od ideala i snova. Bila je to ljubav lepote ljiljana, snena i čista kao magle najviših planinskih vrhova, i neuhvatljiva kao vazduh koji udišemo i bez koga nema života. Divila sam se njegovoj muškoj snazi i lepoti tela koja je bila u savršenom skladu sa lepotom duha. Ulivao mi je poverenje i osećaj sigurnosti, koji je tako potreban svakoj ženi. 

BILI smo siromašni i srećni. Svesni da posedujemo nešto izuzetno, umeli smo da se rugamo i veselo podsmevamo svojim praznim džepovima. Voleli smo da čitamo pa da razmenjujemo utiske. Duge šetnje u prirodi bile su pogodne za naše zanimljive razgovore. Često bi me opominjao da treba ipak da čitam i ono što je potrebno za školu, a ja sam više od Kranjčevića i Aškerca volela Bodlera i Lazu Kostića, Tina i Remboa. Šaputala sam mu „Među javom i med’ snom” dok smo zagrljeni pratili oblake što klize rumenim nebom.

Uživala sam, ali i on je uživao, jer sam umela da ga zavodim tihim pevušenjem i svojim stihovima, pijanim od čežnje i neutoljene rane ljubavne žeđi. Danas žalim što sam te stihove bacala iz straha da neko ne otkrije deo moje duše, da je ne ogoli i ne oskrnavi. Neki od tih stihova bili su svakako suviše naivni. Ali, bio je i poneki biser koji je trebalo sačuvati. Šteta što najsjajnije iskre naših bića obično ostanu neotkrivene. A možda i treba da bude tako.

Zašto bi neko drugi čitao ono što je bilo upućeno samo Njemu? Samo je On smeo da zaroni u tu nadošlu plimu jedne tek zarudele mlade duše, i samo su njemu pripadale te neizrecive poruke koje sam slala rečju, pesmom, drhtajem celog svog bića. To su bile moje Amorove strelice koje je on tako oduševljeno hvatao dok mi je uzvrćao ognjenim poljupcima. Spakuje me tako krhku, malu, i zavuče me ispod kaputa, ispod svoje kože i pravo u srce, tu me sakrije od celog sveta i zaključa. 

SUTRA: VATRENI POŽAR MLADOG NEVINOG ŽENSKOG SRCA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi

Novosti Google News
Tagovi
pogledaj sve

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ZELENSKI OPTUŽIO MOSKVU: Pomažu Iranu pri udarima na američke baze! Tramp: Ne verujem, pitaću Putina, saznaćemo

ZELENSKI OPTUŽIO MOSKVU: "Pomažu Iranu pri udarima na američke baze!" Tramp: "Ne verujem, pitaću Putina, saznaćemo"