DUŽNOST JE SVEDOČITI O VREMENU: Pesnik Miroslav Cera Mihailović o odnosu prema stvarnosti, jeziku...

ČINjENICE da se književni život sveo na književno preživljavanje, svedoči o vremenu u kojem za pisce ima sve manje prostora, a tako, intubirani, priključeni na respirator, jedva da se i mogu čuti.

Foto Privatna arhiva

Oduvek je svakoj vlasti ideal da iz javnog života isključi, ili makar što više udalji intelektualce, pisce pogotovo, jer sa njima nikada ne može biti načisto. Nikada se ne zna kada bi i što neko mogao da lane, pa je sigurnije blagovremeno preduprediti takav rizik. U ovako surovim vremenima koja prepoznaju samo materijalne vrednosti, prostor za one mnogo bitnije, duhovne, toliko je sužen da su one svedene na incident - kaže, za "Večernje novosti", pesnik Miroslav Cera Mihailović.

Od objavljivanja njegove prve knjige "Trči narod" prošlo je četrdeset godina, a u znamenitom Plavom kolu Srpske književne zadruge nedavno mu je izašla zbirka "Druga pamet".

Pišete pesme u kojima se vidi kritički odnos prema stvarnosti...

- To je, pre svega, pitanje slobode. Imperativ je osloboditi se untrašnjeg cenzora.

Autocenzura je pogubna za svaku vrstu umetničkog stvaralaštva. Ali ne samo slobode.

Čovek je, pre svega, društveno biće i ta socijalna dimenzija ne dozvoljava da previdimo sve što je na neki način tematski isuviše osetljivo ili nam bilo iz kojeg razloga ne odgovara. Postoji nešto što se naziva društvenom odgovornošću a pravi stvaralac ne može i ne sme da beži od takvih obaveza. Naprotiv! Njegova je dužnost da ukaže na sve anomalije društva i sistema, vremena u kojem stvara, događaja čiji je svedok. Oduvek sam smatrao da nije dovoljno baviti se ispraznom retorikom, hermetičkim marifetlucima, estetskim komponovanjem reči, stvaranjem dela koja se zadržavaju na toj, jednoj jedinoj ravni. Takva vrsta hermetičke ispraznosti može trenutno da bude i prihvatljiva, ali ne može da izdrži probu vremena, preživi na duže staze. Sa koliko god veštine ta dela budu napisana, to nikada neće biti dovoljno da bi se zadovoljila sva kompleksnost koje umetničko delo podrazumeva i zadaci koje ono pred sobom i potencijalnim konzumentom postavlja. Dakle, sloboda pre svega! Potreba i odlučnost da se sopstveni misaoni potencijal i stvaralački nerv iskreno, bez ikakve prethodne računice upotrebi!

Foto Privatna arhiva

Pišete i u tzv. slobodnom i u vezanom stihu. Da li je tu reč samo tehničkom aspektu?

- Nikada nisam bio ziheraš niti sam igrao na sigurnu kartu. Otkako znam za sebe oduvek sam, netipično za moje cincarsko poreklo bio hazarder, oduvek me je privlačila igra na tankoj žici, eksperiment sa povišenim nivoom adrenalina, draž i neizvesnost planiranog ishoda. Oduvek sam sledio unutrašnji diktat i nikada, do poslednjeg slovnog znaka, nisam vodio računa u šta će se taj ples na papiru izroditi. Svirka na istom registru, koliko god melodija prijala uhu, u jednom trenutku dosadi. Svaki novi registar daje joj novu boju, obogaćuje zvuk. Uostalom, bez obzira na to o kakvom se stihu, o kakvom se poetskom obrascu radilo, on neizbežno sledi sopstvenu unutarnju melodiju. Rekao bih da tehnički aspekt i formu stiha nameće sam predmet pevanja, tema o kojoj se i na kakav način progovara. Moram da ponovim ono što sam u više navrata govorio. Pažljivom čitaocu ne može izmaći činjenica da u suštini svih ovih godina ispisujem jednu, integralnu knjigu. Dovoljno je samo pravilno poređati sve naslove mojih knjiga pa utvrditi da se radi o jednoj zaokruženoj priči, tematski doslednoj slici, o mozaiku koji se, ukoliko bude zdravlja i vremena, još pokojim ornamentom može obogatiti.

Od 1993. godine i knjige "Metla za po kuću" pišete i na dijalektu...

- Pisanje na lokalnom govoru nametnulo se samo od sebe. Postoje stvari, pitanja i dileme koje se ne mogu razrešiti standardnim govorom. Književni jezik postaje pretesan za sve o čemu bi se moglo progovoriti na drugačiji način, iz neke druge perspektive. Naravno da ima mišljenja koja bagatelišu ovakvu vrstu umetničkog izraza i umetničkog dela ali o njihovoj skučenosti ne vredi trošiti reči. Lišiti književnost upotrebe dijalekta ravno je njenom sakaćenju. Nadopustivo je ne zaroniti u sveukupno bogatstvo lokalnih govora, pa čak i slenga, koje nam maternji jezik pruža i izneti ga na površinu, odenuti ga u novo ruho, pružiti mu novi život. Nova leksika pruža drugačije mogućnosti, daje novu boju i novu energiju. Neponovljivo je iskustvo otkriti jedan poseban mentalitet, posebnu filozofiju življenja pa iz takvog, mikrosveta, odaslati koju univerzalnu poruku.

Postali ste pesnik Vranja. Šta ste sve time dobili?

- U Vranju, prirodno, dobijam po nosu! Kako nikada nisam bio po volji lokalnih vlasti, njihova reakcija uvek je predvidiva i očekivana iako me apsolutno ne poznaju niti su ikada išta iz mojih knjiga pročitali. Ima tih koji za njih čitaju i redovno prepoznaju ono čega u knjizi nema. Ne haju oni za prototipove iliti književne junake, za metafore i aluzije. Kada grunu iz svih oružja možeš biti siguran da si uradio pravu stvar. Takva je sudbina pisca u provinciji i tu nema kukanja i samosažaljevanja. Naprotiv, to predstavlja poseban izazov, čeliči autorski duh i iznova pruža nove motive za nove umetničke kreacije.

Izdašna melodija

Običan vranjanski svet oseća, razume i potpuno drugačije doživljava poeziju na svom maternjem jeziku. Taj jezik za njega je jezik svakodnevice i omogućuje mu da lakše prodre u sve njegove slojeve. Uostalom, svakom pasioniranom čitaocu, bio Vranjanac ili ne, upotreba lokalnog govora ne samo da nije prepreka već predstavlja novi čitalački izazov uranjajući u višeznačje koje takav govor izdašno nudi obogaćen toplom, izdašnom, specifičnom melodijom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije