Dodatak Kultura

POGLED ISKOSA - Harizma Đurovića

Дејан Ђорић

28. 05. 2023. u 14:00

IZLOŽBE Željka Đurovića (Danilovgrad, 1956) slikara, crtača i grafičara uvek su značajan umetnički događaj za publiku, kritiku i kolekcionare.

On je jedan od retkih stvaralaca čija dela kolekcionari kupuju čim su završena, ponekad mu se za istu sliku u jednom danu obrate i tri kupca. Osoben je i po tome što njegova magična stvaralačka snaga koja neprestano donosi nove plodove iracionalizma ne opada sa godinama.

Isto tako, Đurović je među retkim a možda i jedini naš figurativac čiji precizni fantastični realizam biva sve bolji što on slika na većem formatu. Ovaj višestruko nadareni umetnik decenijama otvara i rascvetava svet vizija, ženskih inteligencija i senzibiliteta, koji nikada pre njega u takvom koloritu nije zabeležen u istoriji umetnosti.

Slikajući boginje, večnu ženstvenost, Sofiju, Lilit i druge junakinje podzemne i božanske mašte, Đurović upotrebljava najsmeliji kolorit najčešće suprotnih boja u spektru, koje samo on ume da harmonizuje u skladnu celinu. Pored slika živog kolorita, ispitivao je i skoro monohromnu, crno-belu figuraciju, sa pokojim akcentom boje, pa niko ne može reći da se ovaj slikar ne menja sa godinama ili da je "slikar jedne slike", kako se naziva izrabljivanje jednom uspešno nađenog modela, čemu mnogi pribegavaju.

On traga za nekim svojim sopstvom, za svojom novom Arkadijom, kako kaže pesnik Dragan Jovanović Danilov u eseju o njegovom delu, a u toj novoj Arkadiji pronalazi i hram vagine, jer bez ostatka poseže u snagu ženske začaranosti, kao potpunu suprotnost muškoj racionalnoj ratobornosti. Kao umetnik Đurović je potpuno ostvaren, dosledno sprovodeći i živeći svoju harizmu. Njega i Ljubu Popovića ženska publika naprosto obožava jer je on sa njenim veličanstvom slikom podigao spomenik ženskoj lepoti, i to na nov način, nezavisan od bilo čega u prošloj ili sadašnjoj umetnosti. Ničega u XX i XXI veku nema što bi upućivalo na ovaj opus, osim možda dalekog srodstva sa maniristima iz epohe zalaska renesanse. Taj opus seća i na neomanirizam Bečke škole fantastičnog realizma.

Pripada nesumnjivo osobitoj porodici crnogorskih i srpskih maštara, iracionalista i fantasta, slikara monstruma evropskog ranga sa ovog prostora, za koje su zainteresovani oni finijeg duševnog sastava, jer nije reč o nekom ogrubelom, redukovanom (post)modernizmu.

Posle Dada Đurića, Uroša Toškovića, Ljube Popovića, Mira Glavurtića i Voja Stanića, on je nesumnjivo poslednji i najprefinjeniji izdanak tradicije fantastike sa jugoistoka Evrope. Povod za ovaj tekst su njegove dve nedavne izložbe slika, manje retrospektive starijih dela kao i najnovijih održane u Narodnom muzeju u Šapcu i Gradskoj galeriji "Milan Tucović" u Požegi. Te izložbe su najava njegove veće retrospektive u Beogradu, moguće u Galeriji Medija centra Odbrana, koju bi najverovatnije pratilo predstavljanje druge monografije o njegovom slikarstvu.