SLEPO POLJE ŽIKE I FJODORA: Povodom 90 godina od rođenja i 25 godina od smrti Velikog režisera i pisca Živojina Pavlovića (1933-1998)

ODLIVAK ružne i neprijateljske slike grada, zajednički je imenitelj Pavlovićevih filmova (i romana poput "Zida smrti") i podzemlja Fjodora Mihajloviča. Stanovnici ovog tamnog vilajeta su na mišje rupe osuđeni, kao i akteri rane proze Dostojevskog. Beograd Pavlovića i Petrograd Dostojevskog imaju mnogo zajedničkog

СЛЕПО ПОЉЕ ЖИКЕ И ФЈОДОРА: Поводом 90 година од рођења и 25 година од смрти Великог режисера и писца Живојина Павловића (1933-1998)

"Kad budem mrtav i beo", Foto Kinoteka

CELA filmska poetika Živojina Pavlovića (1933-1998), začeta je u njegovim ranim filmovima "Povratak", "Buđenje pacova" i "Kad budem mrtav i beo". Ti arsenali pokretnih slika, koji se među sobom znatno razlikuju, potiču iz istog "slepog polja", urbane socijalne margine po kojoj se kreću ukleti gubitnici ili "antiheroji" tipa Al Kaponea, Pacolina, Džimija Barke, dakle "dvonožaca iz duhovnog polusveta" (Ranko Munitić) ili paradigmi "moralne pasivnosti" (Đorđe Kadijević), kako su ove likove tumačili njihovi savremenici. Bilo je to "slepo polje" zato što se nalazilo izvan vidokruga glavnih tokova tadašnje stvarnosti, skrajnuto negde na socijalnu marginu ili u podzemlje života, kako se to događalo uopšte u tzv. crnom talasu srpskog filma krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošog veka, među kojima ta Pavlovićeva trilogija zauzima glavno mesto.

Pejzaž duše podzemlja

Zajednički izvor oba iskustva živopiše Dostojevski u "Zapisima iz podzemlja" i "Poniženim i uvređenim", delom i "Zlim dusima": onu zagušljivu sliku podzemlja, promašenosti i gubitništva ogrezlu u nepočinu, a to je mračna kućerina u petrogradskoj Šestilavočnoj ulici Fjodora Mihajloviča ("Poniženi i uvređeni") ili slična u Savamali Živojina Pavlovića ("Buđenje pacova", roman "Zid smrti"): sve jedan isti "pejzaž duše" u kome se dave tamni antijunaci tri različita vremena i konteksta srodnog duhovnog sklopa. Živojin Pavlović traga duž granice odbačenog i ružnog; po bunjištima, gradskim budžacima, radničkim prihvatilištima, starom gvožđu, zapuštenim ložionicama i kolosecima, kroz barake, ispod provaljenih krovova, po trošnim skloništima beskućnika, sitnih prestupnika, švercera, alkoholičara, propalih tipova, besprizornih, svodnika, prostitutki, policijskih doušnika i udbaša samih, kroz naličje proklamovane socijalističke stvarnosti; po blatu i lotinji.

Odlivak ružne i neprijateljske slike grada, zajednički je imenitelj Pavlovićevih filmova (i romana poput "Zida smrti") i podzemlja Fjodora Mihajloviča. Stanovnici ovog tamnog vilajeta su na mišje rupe osuđeni, kao i akteri rane proze Dostojevskog. Beograd Pavlovića i Petrograd Dostojevskog imaju mnogo zajedničkog (zato je Pavlović ovde nesravnjivo bliži Dostojevskom nego "Slepom polju" Anrija Lefevra). Kao i kod Dostojevskog, prestonica guši svoje bedne stanovnike; kinji ih svojom neprijatnom klimom, nesnosnim kišama i vetrovima, sivilom svog ambijenta i potpunom ravnodušnošću prema njihovim sudbinama.

"Buđenje pacova", Foto IMDB

Ljudi-miševi se takođe vole

"U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza svakad i svuda se pojavljuju razni mali i ništavni ljudi", piše Dostojevski u "Zlim dusima". "Ja ne govorim o takozvanim 'prvacima'... Ja govorim baš o talogu. U svakom prelaznom vremenu se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja već bez ikakvog misaonog obeležja; ljudi koji sobom, i svom snagom izražavaju samo nemir i nestrpljenje." Ove ljude-miševe Dostojevskog i Pavlovića opisuje ava Justin Popović ovako: "Podzemni heroj iscrpljuje se u uzaludnim pokušajima da nekako preovlada, odnosno kompenzira osećanje niže vrednosti... Zbog toga heroj Dostojevskog u svaku svoju bitku ulazi kao neko ko je već unapred poražen. Podzemni junak ostaje bez ikakve perspektive." To je tačno ono što čine i svi Pavlovićevi glavni likovi u pokušaju da ostvare svoj životni naum, ljubav, neku vrstu nemoguće misije, koja završava katastrofom. Iz svega toga proističe i ključna Pavlovićeva koncepcija:

"Antiherojstvo je izraz nemogućnosti verovanja u neke više ideale: religije na umoru, ideologije takođe... Eto zajedničke definicije za te filmove... u kojima ćemo prepoznati konstantnu težnju da se... jedno osećanje sveta iskazuje kroz pristup ambijentu i čoveku... što je obogatilo onu osnovu koja se provlači od samih mojih početaka do danas (godine 1969, BZ), a koja me tera da kroz ambijent, atmosferu i čoveka sjedinjenog s tom atmosferom i tim ambijentom, sugerišem jedno intimno osećanje sveta. Ili još određenije: Zajednički imenitelj svih mojih filmova jeste ljubav prema atmosferi, ambijentu i čoveku usađenom u taj ambijent.

"Buđenje pacova", Foto IMDB

U Pavlovićevim filmovima, kada se ostave po strani različiti znaci epohe i ambijenta u pitanju je isti dijegetički prostor pokretne slike, konstrukt "slepog polja", društvene margine koje se zove "podzemlje" i koji je raspoređen, razliven po ravni celog filma te prema tome predstavlja globalnu sliku stvarnosti toliko natopljenu metaforičnim smislom da neke izdvojene metafore ili simbola u pravom značenju više i nema, nego je sve u totalitetu stvarnosnog filmskog prizora, kako je "globalnu metaforu" u filmu definisao vodeći srpski filmolog, Pavlovićev prijatelj profesor Dušan Stojanović.

Ako je podzemlje ljudi-miševa, dakle, "globalna metafora", koju je kroz prizore otuđenja i beznađa ispostavljao tzv. srpski "crni talas" u filmu ranih sedamdesetih godina prošlog veka, onda je u tom jezgru glavni zalog njegove naročite poetike.

"Povratak", Foto IMDB

To je saosećanje za ove bespomoćne ljude, za njihovu povređenu ljubav. Poezija je u globalnoj metafori sveta koji je izgubio nadu. Nije nimalo slučajno što se najveći deo filma kojim Pavlović docnije, u izvesnom smislu, završava svoju karijeru ("Na putu za Katangu", 1987) zbiva u polutami, u bolesnom sfumatu, u izmaglici ranog jutra i kasne večeri, u gotovo nestvarnim krpama fabričkog dima ili dublje, u pomrčini petog horizonta. Pavlovića i ovde zanima svetlo ispod obzorja jer tamo ne žive marginalne spodobe, ali to više nisu dangube, protuve i mračnjaci, već neki drugačiji ljudi.

Zavijeni u koprenu dima, u maglu i nezdrava isparenja, skrajnuti, sklonjeni i prepušteni sebi samima - oni ponosno teku svoj vek. Sve to dobija svoj poetski oblik u slici otvorene utrobe majke i zemlje. Fotografija Radoslava Vladića astmatičnih i prigušenih tonova, sva u polusvetlu i međuprostoru, udavljena isparenjima kroz koje se jedva probija dovoljna blenda, stešnjena i isušena na škrto osvetljenje laguma, savršeno stoji u funkciji Pavlovićeve ideje. Zajedno, primer su kako funkcioniše jedno filmsko remek-delo kojim se do krajnjih konsekvenci dovodi poetska nit začeta dvadeset godina ranije.

Foto Kinoteka

Omaž u Kinoteci

PROMOCIJA monografije posvećene Živojinu Pavloviću (1933-1998), povodom 90 godina od rođenja i 25 godina od smrti, biće održana večeras od 19 časova u sali "Makavejev" Jugoslovenske kinoteke. Monografija je zajednički projekat Jugoslovenske, i Slovenske kinoteke iz Ljubljane, u srpskom i slovenačkom izdanju. Eseje o različitim aspektima stvaralaštva, poetici i etici Pavlovića, napisali su Goran Gocić, Ivana Kronja, Greg Dekjur, Saša Radojević, Zdenko Vrdlovec, Andrej Šprah i Nace Zavrl. Nakon promocije biće prikazana digitalno restaurirana kopija filma "Buđenje pacova" (1967), a potom i delovi digitalno restaurirane kopije filma "Zaseda" (1969) čija će premijera biti 28. decembra, na dan prve filmske projekcije u svetu - u Parizu 1895. godine.         M. N. M.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

DA SE ZNA KO JE ŠAMPION: Novo zlato za Damira Mikeca