GUTENBERGOVA SAHRANA

Мирко Демић

13. 03. 2024. u 05:00

ZNAM i one koji ne znaju da pišu knjige, ali nas uporno i sa skribomanskim zanosom ubeđuju da to znaju i umeju.

ГУТЕНБЕРГОВА САХРАНА

Foto Privatna arhiva

Hej, Srbi, gde su vam deca?

Eno ih bulje u ekran.

Deca rođena bez šanse

Da jednog dana pronađu svoj put.

"Pečenja i rakije", Goblini

Ništa ja ne znam.

Ali, znam neke koji sve znaju i u sve se razumeju. A u knjige i sve u vezi sa njima - naročito! Toliko da od njih ovog silnog znanja i angažmana, knjige na očigled iščezavaju iz naših života.

Znam vlade, ministre i ministarstva, znam dobro plaćene branitelje knjige koji svojim činjenjem i nečinjenjem rade na njenom unižavanju i iščezavanju.

Znam ponekog zakonodavca, pogotovo znam zakone koji destimulišu sve one koji bi ulagali u kulturu; naročito, one zakone koji papreno oporezuju donacije u kulturu.

Znam političare koji se vatreno zalažu za modernizaciju društva, a kad tu istu modernizaciju treba sprovesti u ustanovama kulture - onda se pozivaju na dosege zapadne civilizacije u pogledu njihovog samofinansiranja, kao i na poslovični nedostatak novca.

Znam političare kojima su kulturne ustanove, pa otuda i biblioteke, puki potrošači. Sa njima se sreću isključivo pod rashodovnom stavkom budžeta.

Znam i one koji ne znaju da pišu knjige, ali nas uporno i sa skribomanskim zanosom ubeđuju da to znaju i umeju.

Znam i one koji, ne bez zanosa, pišu i pritom tvrde kako to čine isključivo za svoju dušu i na radost svoje familije. Na stranu što sve oko sebe ne prestaju da gnjave svojom ambicioznom neambicioznošću.

Znam naoko ozbiljne pisce koji se pozivaju na broj prodatih primeraka svojih knjiga i na osnovu toga sude o svojim umetničkim dosezima, ali znam i one kojih nije briga za svoje čitaoce, jer pišu za izabrane i za "daleka neka pokoljenja".

Znam pisce koji veruju da život sam piše romane i priče, a da ih oni, tobože, samo "stavljaju na papir". Otuda je isti taj život isključivi krivac ukoliko je "stavljanje na papir" neinventivno i nedarovito, što su svom snagom udarili u zid ravnodušnosti.

Znam pisce koji, pre nego što krenu u avanturu pisanja, pogledaju na kalendar kako bi videli ne pada li skoro godišnjica kakvog istorijskog događaja, godišnjica rođenja ili smrti nekog velikana, odnosno nacionalne tragedije. Usput će krajičkom oka zirnuti ko sve sedi u žirijima za dodelu prestižnih nagrada. Ukoliko su u mogućnosti, poželjno je da iste te članove žirija pozovu na saradnju, štampaju im pesme ili priče, kritike ili eseje, pozivaju ih u goste ili ih strastveno hvale i lajkuju.

Znam izdavače koji žive na grbači svojih pisaca, kao i one koji se bave piraterijom, koji krivotvore katalogizaciju i tiraže, koji uzimaju novac - a da i ne prelistaju dobijeni rukopis.

Znam silesiju "umetnika" koji za lažne recenzije koji svojim frazama strižu sujetne i slavoljubive ovčice, vršeći mističnu inicijaciju prilikom privođenja u okrilje književničkog stada. Važno je postati član; makar to bilo i književno udruženje.

Znam trgovce koji prodaju knjige uspešnije ako ih manje čitaju i i iz dna duše mrze.

Pogotovo znam trgovce knjigama koji se lažno predstavljaju da su izdavači. Štaviše, znam sajmove na kojima se legije trgovaca prikazuju kao izdavači, svi odreda štampajući i prodajući Pelagićev Narodni učitelj, Vujaklijin Rečnik stranih reči i izraza ili Ćorovićevu Istoriju Srba.

Znam knjižare koji su toliko apatični da potencijalnog kupca radije slažu kako nemaju traženi naslov, nego da učine napor i prošeću se između rafova.

Znam biblioteke čija je godišnja nabavka knjiga ravna - nuli!

Takođe, znam i bibliotekare koje odbijaju da primaju književne časopise, pravdajući se da ih niko ne čita, kao i da za njih nemaju smeštajnog prostora.

Znam i školske biblioteke u kojima godinama nije zanovljena ni jedna jedina knjiga.

Otuda znam i škole kojima je sve preče od školske biblioteke.

Znam bibliotekare koji ne ljube knjigu, te za pridošlog člana biblioteke imaju uvek spremljen izgovor: - Knjiga je na čitanju!

Znam i članove biblioteka kojima je teško da plaćaju mizernu godišnju članarinu, te se švercuju sa besplatnim članskim kartama svojih penzionisanih roditelja ili svoje dece.

Znam knjige koje decenijama stoje po policama biblioteka a da im knjižni blokovi još nisu razrezani, dakle ni pročitani, ali ih bibliotekari tvrdoglavo smatraju raritetnim.

Znam ponekog učitelja i profesora koji svoju upućenost u savremenu književnost pokrivaju informacijama prikupljenim iz "lične biblioteke". Oni, dabome, nisu članovi javnih biblioteka (i ne posećuju književne večeri) - jer sve što im treba naučili su kad je trebalo, na fakultetima.

Znam vatrene zagovornike elektronskih knjiga nauštrb ovih štampanih - a podjednako ne čitaju ni jedne ni druge.

Znam novine koje su iz svoje uređivačke koncepcije izbacile rubriku za kulturu. Ukoliko ih imaju, u njima su ponajmanje zastupljene knjige i književnost. Znam i novine koji sebe smatraju ozbiljnim glasilima, iako svojim čitaocima poklanjaju treš-naslove.

Znam novinare koji za bibliotekare imaju uvek isto pitanje: - Koji se naslovi najviše traže u biblioteci?

Dabome, znam i one novinare koji jednaku pažnju i minutažu posvećuju i preispoljnim skribomanima i ozbiljnim piscima, dodatno uvećavajući nesnalaženje potencijalnom čitaocu/gledaocu.

Znam novinare koji se izdaju za pisce - i još se hvale da je prodaja njihovih knjigolikih predmeta proporcionalna njihovim pojavljivanjima u medijima.

Znam top-liste najprodavanijih knjiga u kojima večito obitavaju naslovi upravo onih koji te iste top-liste sastavljaju i oglašavaju.

Znam i one koji sve znaju, poput mene, a zapravo ne znaju ništa - jer se, i posle svega, još uvek nadaju nečem boljem i lepšem, ne prestajući da se čude, uprkos sve učestalijem pomanjkanju čuda i čudesnog u našim životima.

           (Iz knjige eseja "Oživljavanje dinosaurusa", UK "Koraci", Kragujevac, 2023)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

DA SE ZNA KO JE ŠAMPION: Novo zlato za Damira Mikeca