Dodatak Kultura

PAJIN BRAT SVETISLAV PRVI POD SRPSKOM ZASTAVOM: U istoriji Modernih Olimpijskih igara značajno mesto Momčilu Tapavici, Milanu Neraliću i oro

Piše Branka Nakaniši

07. 08. 2024. u 17:10

PRVE Olimpijske igre održane su u Atini 1896. godine po ugledu na "Olimpijade" antičke Grčke (poslednji put održane 393. godine nove ere u Olimpiji na Peloponezu).

ПАЈИН БРАТ СВЕТИСЛАВ ПРВИ ПОД СРПСКОМ ЗАСТАВОМ: У историји Модерних Олимпијских игара значајно место Момчилу Тапавици, Милану Нералићу и оро

Na ovim prvim modernim Olimpijskim igrama učestvovalo je 14 zemalja sa 240 sportista u devet različitih sportova. Srbija se tom prilikom nije takmičila, ali je na poziv grčkog kralja Đorđa događaju prisustvovao kralj Aleksandar Obrenović sa svojom svitom.

Ipak, na prvim Olimpijskim igrama u Atini sa naših prostora je učestvovao i jedan Srbin - Momčilo Tapavica (1872-1949) iz Nadalja kod Novog Sada. On je za Mađarsku (tadašnju Ugarsku), u čijem se sastavu nalazila Vojvodina, osvojio bronzanu medalju u tenisu, a takmičio se i u rvanju grčko-rimskim stilom (4. mesto), kao i u dizanju tegova (6. mesto).

Zvali su ga atletom "Herkulove snage" i smatra se da je u dizanju tegova glatko mogao odneti zlatnu medalju da nije bio egzebicionista sa previše samopouzdanja, pa je teg za dizanje sa dve ruke podigao sa jednom, usled čega mu je pri spuštanju pukao mišić na ramenu. Inače, Momčilo Tapavica je bio i značajan arhitekta. Među njegovim najvažnijim projektima su zgrada Crnogorske banke na Cetinju (1910), zdanje Matice Srpske u Novom Sadu (1912) i velelepni hotel "Boka" u Herceg Novom (izgrađen 1913, a porušen zbog velikog oštećenja u zemljotresu 1979), u ono vreme najluksuzniji ugostiteljski objekat na Jadranu; gradio je takođe u Italiji, Švajcarskoj i Maroku. Posle učešća u prvim Olimpijskim igrama, Tapavica nije više bio aktivni sportista, ali se rekreativno bavio atletikom i veslanjem. Njekova ćerka Jasna je jedna od prvih teniserki Herceg Novog.

Druge Olimpijske igre održane su u Parizu 1900. godine. U ondašnjoj dnevnoj štampi može da se pročita da je organizacija Igara bila veoma loša i da su turisti koji su tim povodom pohrlili u Pariz, smatrani nepoželjnim teretom. Milan Neralić (1875-1918), Srbin iz Korduna (u to vreme pod vladavinom Austrougarske), osvojio je na ovim Igrama bronzanu medalju za Austriju (koja se takmičila odvojeno od Ugarske) u disciplini borbe sa sabljama za profesionalne trenere mačevanja. Neralić je bio vojni učitelj mačevanja prve klase od 1898. i nastupao je na mnogim turnirima u Austrougarskoj, Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. Kasnije je podučavao mačevanje u Berlinu i Beču, a brojni instruktori mačevanja koji su posle Prvog svetskog rata radili u Jugoslaviji, bili su njegovi đaci.

Najzad, prvi učesnik Olimpijskih igara koji se takmičio pod srpskom zastavom bio je Svetislav Jovanović (1861-1933), rođeni brat slavnog slikara Paje Jovanovića i beogradskog dvorskog fotografa Milana Jovanovića. On se takmičio u mačevanju amatera ali, nažalost, nije osvojio medalju. Po svemu sudeći, Jovanović se u ovoj veštini u potpunosti usavršio tek posle učešća na Olimpijskim igrama, jer je 1904. i 1907. osvojio evropsku i svetsku šampionsku titulu u ovom boračkom sportu. U Parizu, gde je proveo najveći deo svog života, do te mere je bio uvažavan kao vrhunski mačevalac, da je izabran za predsednika prestižnog "Pariskog mačevalačkog kluba" koji je okupljao ličnosti iz najviših krugova Francuske, te je bio i ostao jedini stranac u istoriji kluba sa ovim zvanjem. Osim mačevanja, bavio se i plivanjem i jahanjem. Iako je bio u potpunosti prihvaćen među Francuzima, nije zaboravio na svoje poreklo. Posle Prvog svetskog rata okupio je i vodio Jugoslovensku koloniju u Parizu i pomagao mnogim zemljacima koji su dolazili u Francusku.

Ono što je posebno interesantno, Svetislav Jovanović je takođe bio odličan slikar, najviše cenjen u Francuskoj gde ga je kritika jednom prilikom poredila sa njihovim čuvenim Eženom Delakroa i Žoržom de Laturom. Iste 1900. godine kada se takmičio u mačevanju na Olimpijskim igrama u Parizu, izlagao je tri svoje slike u srpskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Parizu, zajedno sa delima svog brata Paje i drugih istaknutih srpskih umetnika. Nažalost, njegova dela su razvejana po privatnim kolekcijama u inostranstvu. Ulje na platnu koje je poklonio Narodnom muzeju u Beogradu, nestalo je tokom Prvog svetskog rata, a Muzej nije prihvatio savet dr Aleksandra Arnautovića, tadašnjeg službenika Kraljevskog poslanstva u Parizu (kasnije upravnika Državnog arhiva Srbije) da posle smrti umetnika 1933. otkupi njegovu kompletnu umetničku zaostavštinu u Parizu čija je sudbina ostala nepoznata. Jedini radovi Svetislava Jovanovića sačuvani u Srbiji su izvanredni portreti trojice mitropolita u Muzeju Patrijaršije srpske pravoslavne crkve i nedavno otkrivena mala slika pod nazivom "Proleće" koja se sada nalazi u kolekciji Državnog arhiva Srbije. Prema porodičnom predanju koje je iznela pozorišna režiserka Soja Jovanović, unuka dvorskog fotografa Milana Jovanovića, njen deda-stric Svetislav Jovanović bavio se i vajarstvom, pa je u Beogradu iznad ulaza u fotografski atelje Milana Jovanovića (kasnije bioskop "Zvezda") izradio reljef koji postoji i danas, a prikazuje dvojicu anđela sa foto-aparatom. Svetislav Jovanović odlikovan je 1928. godine francuskim Ordenom Legije časti, a Kraljevina Srbija ga je za zasluge u umetnosti, sportu i društvenom radu odlikovala Ordenom Belog orla i Ordenom Svetog Save.