EKSKLUZIVNO - DOSAD NEVIĐEN AUTOPORTRET MILENE PAVLOVIĆ BARILI: "Izgubljene" slike čuvene umetnice brižno čuva njena imenjakinja u SAD (FOTO)

NEDAVNO smo uspeli da u okolini San Franciska pronađemo Milenu Goselin Rada, rođenu u Vašingtonu 1957. godine, koja je ime dobila po očevoj ženi iz prvog braka - Mileni Pavlović Barili (Požarevac, 1909 - Njujork, 1945).

OTKRIĆE Poslednji autoportret Milene Pavlović Barili iz 1943. godine, Foto U vlasništvu Milene Goselin Rada

Želeli smo da od nje čujemo nešto više o njenom ocu, Mileninom mužu Robertu Tomasu Goselinu (Njujork, 1921 - Hidalgo, Meksiko, 1976), jednom od najmisterioznijih likova iz života velike umetnice.

Na naše veliko zadovoljstvo, saznali smo mnogo više. Između ostalog, da je od oca nasledila dva Milenina crteža i četiri slike, među kojima su Goselinov portret (1943), dva dela kojima je bio izgubljen trag - "Melanholija" (1938) i "Bogorodica sa blizancima" (1942) - kao i njen poslednji autoportret (1943), za čije postojanje se uopšte nije znalo.

Milenu Pavlović Barili ubrajaju među najneobičnije umetnike prve polovine 20. veka iz više razloga. Osim što je bila multimedijalna umetnica, baveći se slikarstvom, poezijom, modnim ilustracijama, kostimografijom i scenografijom, smatra se i pretečom postmodernizma. Kao kosmopolita i poliglota, školovala se u Beogradu i Minhenu, živela je i izlagala u Londonu i Parizu, istovremeno često obilazeći oca u Rimu, gde se njen talenat brzo pročuo, a ne zaboravljajući ni rodni Požarevac.

Njen slikarski stil ostao je neuhvatljiv istoričarima umetnosti, lebdeći između renesanse, prerafaelita, nadrealizma i metafizičkog romantizma, a uvek sa fokusom na večnost, pre nego na određeni trenutak u istoriji. Istovremeno, svaki delić životne priče Milene Pavlović Barili tako je složen i neobičan, da ništa manje nije trebalo očekivati ni od godina koje je provela u Americi. Ona u Njujork odlazi u jesen 1939. godine, ne da bi se upoznala sa umetničkom scenom ove metropole, kao što se do sada smatralo, nego da bi izlagala sa tri slike na grupnoj izložbi "Žene sveta - slikarke & vajarke & grafičarke", što je prošle godine saznala istoričarka umetnosti Violeta Tomić, viši kustos Galerije Milena Pavlović Barili, i objavila u najnovijoj Mileninoj monografiji "Svetlost jedne zvezde - Milena Pavlović Barili" (Fondacija Milenin dom, 2024). Zbog rata koji upravo tada počinje da se rasplamsava Evropom, Milena ostaje u Americi. O tom poslednjem, američkom periodu njenog života saznajemo iz fragmentarnih podataka i pisama njenih američkih prijatelja, majke, oca i muža. Kontradiktornosti i nedorečenosti na koje se nailazi u ovoj dokumentaciji doprineli su stvaranju zamagljene slike o karakteru Roberta Tomasa Goselina, njegovim osećanjima i odnosu prema Mileni. Istraživanja, podstaknuta razgovorima sa Goselinovom ćerkom, bacaju novo svetlo na njegov lik.

"Bogorodica sa blizancima", 1942, Foto U vlasništvu Milene Goselin Rada

Ni za ovu sliku se do sada nije znalo gde se tačno nalazi, pa je u najnovijoj monografiji o Mileni Pavlović Barili reprodukovana u crno-belom, prema jednoj jedinoj poznatoj ilustraciji iz nekog starog kataloga. Sada prvi put imamo prilike da se upoznamo sa njenim koloritom.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Goselin je bio na školovanju u kasarni Stjuart u državi Džordžija. Po svemu sudeći, obučavao se za oficira avijacije, ali njegova ćerka ima i podatak da joj je otac jedno vreme bio u mornarici, a zna i da je imao tatovažu lengera na ruci. Kada je u proleće 1943. godine upoznao Milenu bio je u rangu kaplara (oslobođen je vojne dužnosti 1945. sa činom poručnika). Prema jednom podatku, upoznali su se u galeriji "Korkoran" u Vašingtonu na Mileninoj samostalnoj izložbi, mada je sam Goselin napisao da je Milenu upoznao kod prijatelja na čijem je portretu ona radila. U svakom slučaju, oduševljen Mileninim delima, zatražio je da ga portretiše. Par godina kasnije, u emotivnom pismu tašti Danici Pavlović, priznao je da se tog leta, pozirajući dva puta nedeljno, u potpunosti zaljubio u Milenu. Kada je slika bila gotova, skupio je hrabrost da ponudi brak ženi svog života, bez obzira na to što je bio čitavih 12 godina mlađi od nje.

Luz, Milena i Robert Tomas Goselin, Kuba 1958, Iz porodičnog albuma Milene Goselin Rada

Nije se znalo ko se više iznenadio, Milena njegovom prosidbom, ili on njenim prihvatanjem. Venčali su se pred katolički Božić u skromnoj građanskoj ceremoniji, samo u prisustvu svedoka i mladoženjine majke, 24. decembra 1943. On tada ima 22 godine, a Milena 34. Ona je lično poslala "Njujork tajmsu" tekst za objavu o venčanju koju je Goselin sačuvao. Objavu nije ilustrovala zajedničkom fotografijom, već onim što je njoj bilo draže - njenim prvim autoportretom na američkom tlu ("Autoportret sa velom" iz 1939. godine) i nedavno urađenim portretom njenog muža, koji je izrađen izvrsnom tehnikom u stilu portreta rane renesanse i odlikuje se sintezom renesansnog i modernog, tipičnom za Milenino delo. U velikom medaljonu koji Goselin nosi oko vrata, naslikala je otmeni ženski profil, a u pozadini nekoliko ženskih figura obavijenih draperijama. Možda ove detalje treba shvatiti kao aluziju na popularnost koju je Goselin uživao među ženama, ako je Milena bila svesna toga. Deluje da se novinar "Njujork tajmsa" raspitivao o mladoženji, pa je došao do podatka da mu u kasarnu stižu pisma brojnih devojaka, među kojima je većinu slala Glorija Vanderbilt. Iako u to vreme veoma mlada (16 godina), Vanderbiltova je uveliko bila meta američkih tabloida. Pisalo se o njenom bogatstvu, još u detinjstvu nasleđenom od oca, ekscentričnom životu i umetničkom talentu.

"Melanholija (Brodolom)", 1938, Foto U vlasništvu Milene Goselin Rada

Iako se Milena u Americi trudila da proda što više svojih slika, ovu nije nikada prodala, a čuvao ju je i njen muž. Slika je danas posebno draga njegovoj ćerki Mileni. Premda je slika gostovala u Beogradu na retrospektivi Mileninih dela u MSU 1979, tokom proteklih decenija je zaboravljeno da se ona nalazi u Goselinovom vlasništvu, pa je reprodukovana uz napomenu da je lokacija nepoznata.

Činjenica da Goselin umesto bogate i slavne Glorije bira Milenu koja se tek snalazi i probija u Njujorku, u potpunoj je suprotnosti sa verovanjem majke Danice da se Goselin, "običan čikaški dečko," oženio iz materijalnih razloga. Iz ličnih dokumenata se vidi da je Goselin bio rođeni Njujorčanin, a prijave boravka pokazuju da je njegov porodični stan u Njujorku bio na prestižnoj adresi u najlepšem delu Park avenije, gde je i dalje u to vreme živela njegova majka Baterfild Goselin, dok je Milena iznajmljivala dvosoban stan sa upotrebom kupatila i telefona u Jorkvilu, skromnoj njujorškoj četvrti u kojoj su u to vreme uglavnom živeli emigranti nižeg srednjeg staleža.

Robert Tomas Goselin čuvao je tokom celog života portret koji mu je izradila Milena i ostavio ga je u nasleđe ćerki koja se seća da je u roditeljskoj kući bio okačen blizu Mileninog autoportreta, danas takođe u njenom vlasništvu. Kao izuzetno introspektivna osoba, Milena je često slikala autoportrete. Do sada se verovalo da je 1942. godine nastao poslednji - onaj koji se čuva u Galeriji M. P. Barili u Požarevcu. Radi se o slici malog formata, izrađenoj brzim potezima, koja prikazuje uznemirenost na Mileninom licu, što se može tumačiti odrazom egzistencionalne neizvesnosti u napornom periodu (1941-42) tokom kojeg ona ne uspeva da izlaže ni na jednoj izložbi, za razliku od prethodnih 13 godina kontinuiranog izlaganja po evropskim centrima kulture. Naredna 1943. donosi Mileni promenu i veliku sreću - učešće na izložbi "31 žena" u Galeriji "Umetnost ovog veka", koju je osnovala i vodila Pegi Gugenhajm, i samostalne izložbe u njujorškom "Ujedinjenom jugoslovenskom fondu" i Galeriji "Korkoran" u Vašingtonu, a krajem iste godine se udaje. Poslednjih dana te godine nastaje autoportret, većih dimenzija od svih prethodnih (približno 100 cm x 70 cm) - upravo ovaj koji je sačuvan u porodici Goselin, a koji će zaista biti i poslednji. Na njemu Milena, veoma ozbiljnog lica, u levoj ruci drži slikarsku četkicu, koja određuje njen životni poziv, dok na desnoj ruci pokazuje venčani prsten, predstavljajući sebe kao umetnicu i udatu ženu. O važnosti koju za nju ima ova slika svedoči i način na koji je ona potpisana i datovana: na ramu slike su ispisani inicijali sa dodatim početnim slovom novog prezimena, MPBG, dok je godina ispisana na latinskom ANNO DOMINI MCMXLIII (Leta Gospodnjeg 1943).

Portret Roberta Tomasa Goselina, 1943, Foto U vlasništvu Milene Goselin Rada

Posle venčanja, Goselin se vratio u oficirsku školu u iščekivanju da bude pozvan na ratište, do čega ipak nije došlo. Na proleće su Milena i Tomi, kako su ga zvali, opet bili zajedno u Njujorku. Jednom prilikom, jašući konje po kiši na nekom imanju van grada, Milenin konj se okliznuo, ona je pala i povredila kičmu. Mesecima je bila u čeličnom korsetu, a muž ju je negovao. Kako saznajemo iz pismenih svedočenja prijatelja, bio je veoma pažljiv prema njoj. Čim se oporavila, počeli su sa radosnim pripremama za useljenje u novi stan. Kostimi u duhu italijanskog baroka rađeni po Mileninom nacrtu za balet "Sebastijan" čuvenog kompozitora Đankarla Manotija upravo su u to vreme doživeli velike pohvale, te joj je ponuđeno da radi dekor i kostime za "San letnje noći" za pozorište u Njujorku sa veoma velikim honorarom. Milena i Goselin proslavili su ovaj ugovor večerom u luksuznom restoranu. Kada je izgledalo da je pred njima velika lična sreća i procvat Milenine umetničke karijere, ona je te večeri zaspala i nije se nikada probudila. Prema mišljenju lekara, uzrok smrti bilo je njeno slabo srce, dodatno oslabljeno tokom meseci provedenih u čeličnom korsetu.

Neobično je da Milena, kako saznajemo iz Daničinih pisama prijateljima, nije majci pisala od 1941. godine, čak joj nije javila ni da se udala, a pad s konja i tešku povredu ne pominje ni u pismu koje joj konačno šalje januara 1945. (koje je putovalo tri meseca, pa ga je Danica primila posle Milenine smrti). Izveštava je samo da se udala "poslednjeg" (umesto pretposlednjeg) decembra za "mladog Amerikanca", ne pominjući njegovo ime.

Uverava majku da je srećna i da radi. Ovo navodi na pomisao da ima istine u pojedinim tvrdnjama da je Milena u Ameriku otišla radi osamostaljenja, odnosno, da bi pobegla od velike i stalne majčine kontrole i stege koje su je gušile. Kasnijih godina, u pismu Danici, Milenina prijateljica i mecena Margaret Melori  ovo nepisanje objašnjava i opravdava nepouzdanošću u slanju pošiljki tokom rata i strahom od okupatorske cenzure.

Danica ovo objašnjenje nikada nije prihvatila. Deluje da je svu krivicu za ćerkino nejavljanje, kao i njenu iznenadnu i "misterioznu smrt" svaljivala na Goselina. Posebno mu nije oprostila što je njenu ćerku kremirao, ne shvatajući muke kroz koje je prolazio dve godine u pokušajima da Milenine posmrtne ostatke prenese u Požarevac, što mu nova vlast u Jugoslaviji nije dozvolila, te ih na kraju odnosi tastu Brunu Bariliju u Rim.

VENČANjE Isečak iz "Njujork tajmsa", Iz porodičnog albuma Milene Goselin Rada

Takođe mu nije verovala da je Milenin nakit pokraden i da je njenu garderobu poslao u Jugoslaviju postradalima u ratu. Nije pomoglo ni to što je Margaret Melori potvrdila ovaj humani gest slanja odeće u Jugoslaviju i rekla da zna za krađu nakita koja se davno dogodila. Goselinu nije pošlo za rukom zbližavanje sa taštom ni putem toplih i emotivnih pisama koje joj je slao godinama, opisujući neke lepe momente iz prekratkog zajedničkog života sa Milenom, kao i iskrenu bol koju je uzrokovao njen nestanak. Danici Pavlović se ne može ništa zameriti jer joj je u prevelioj tuzi bilo lakše da pronađe krivca za nesreću koja ju je zadesila. Ali nanela je nepravdu uspomeni na Roberta Tomasa Goselina koji je, prema svim pokazateljima, Milenu iskreno i duboko voleo. Trebalo mu je devet godina posle njene smrti da se sabere i ponovo oženi. Živeo je jedno vreme u Parizu, a zatim u Madridu, baveći se poslovima u reklamnoj industriji. U Madridu je upoznao svoju drugu suprugu, španjkinju Luz de Igual, sa kojom se venčao u leto 1954. godine. U upravo objavljenoj, knjizi "Palim onaj mesec" koju je priredila Lela Likar, sa sećanjima Danice Pavlović, koje je godinama beležila Smiljana Stojanović (Daničina bliska prijateljica i prvi vodič kroz Galeriju Milene Pavlović Barili u Požarevcu), saznajemo između ostalog da je mnogo godina kasnije, načuvši da se Goselin ponovo oženio, Danica izjavljivala da je u pitanju opet starija i bogata žena kojom se njen bivši zet oženio iz interesa. I ovog puta, istina je drugačija. Luz Igual je bila sedam godina mlađa od Goselina, a poreklom je iz obične građanske porodice srednje klase.

Iz porodičnog albuma Milene Goselin Rada

Početkom sedamdesetih, nekoliko godina posle smrti Danice Pavlović, Robert Tomas Goselin odlučuje da sa suprugom Luz poseti Galeriju Milene Pavlović Barili u Požarevcu. U pomenutoj knjizi "Palim onaj mesec", Smiljana Stojanović se seća susreta sa njima. Pozvana da se nađe američkom bračnom paru koji je došao u galeriju, odmah je prepoznala Goselina, zahvaljujući jednoj fotografiji koju čuvaju u Galeriji. Zapazila je da je preleteo pogledom preko slika i otišao pravo do posmrtnog odlivka Mileninih ruku u bronzi koji joj je na odru izradila prijateljica, vajarka Malvina Hofman. Dok je stajao zagledan i zamišljen, Smiljana mu se obratila rečima "Da, gospodine Goselin, to su Milenine ruke". Odskočio je od zaprepašćenja, ne verujući da je prepoznat. Ono što je Smiljanu posebno dirnulo, raspitivao se kako da dođe do sela Kisiljeva gde su živeli preci Mileninog dede Stojana Pavlovića. Na rastanku joj je poklonio fotografiju svoje ćerke koja je po Mileni dobila ime. Po povratku u Meksiko, gde je tada živeo sa porodicom, javio se pismom zahvalnice.

Goselin i supruga su tom prilikom posetili i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, gde ih je primio tadašnji direktor Muzeja Miodrag Protić. On je u to vreme već razmišljao o organizovanju velike Milenine retrospektivne izložbe i pisanju propratne monografije, pa se obradovao vesti da Goselin čuva nekoliko Mileninih slika. Uzeo je njegovu adresu kako bi mu se obratio kada dođe do priprema za izložbu. Zaista, 1979. godine, stiglo je pismo u kuću Goselinovih sa molbom za pozajmicu slika. Nažalost, Robert Tomas Goselin poginuo je u saobraćajnoj nesreći tri godine pre toga vraćajući se sa aerodroma nakon ispraćaja ćerke na koledž. Shvativši važnost ove pozajmice, u Beograd je u njegovo ime došla ćerka Milena Goselin donevši na izložbu očev portret i "Melanholiju". Dolazak u Beograd ostao joj je u lepom sećanju...

 NAPOMENA: Tekst i fotografije se ne smeju kopirati 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije