VEK BEOGRADSKE LEPOTICE: Zaboravljena istorija zgrade Vračarske zadruge u Krunskoj ulici koju je osnovala porodica Veljković

OVE godine, tiho i neprimetno, jedno od najlepših beogradskih zdanja beleži stogodišnjicu svog postojanja.

BISER Zgrada Vračarske zadruge, Foto Iz kolekcije B. Nakaniši i D. Gajića

Radi se o zgradi na adresi Krunska 1-3 u kojoj se već više od 90 godina nalazi ambasada Turske. Prvobitno je pripadala Vračarskoj zadruzi, jednoj od najstarijih srpskih holding banaka, formiranoj u Beogradu 1893. godine. Osnivači i većinski vlasnici Vračarske zadruge bili su članovi imućne porodice Veljković, jedne od najuticajnijih beogradskih porodica s kraja 19. i početka 20. veka.

Rodonačelnik porodice bio je dr Stojan Veljković (Paraćin, 1831 - Beograd, 1924), profesor rimskog i krivičnog prava na Beogradskom liceju, ministar pravde i finansija u Kneževini Srbiji i počasni član Srpske kraljevske akademije. Njegova Vračarska zadruga imala je u vlasništvu, između ostalog, i hotel "Srpski kralj" kod Kalemegdana (u kojem se jedno vreme nalazila direkcija Zadruge), a bila je i većinski vlasnik paketa akcija Vajfertove pivare kod Mostara i "Aeroputa", prve srpske kompanije za civilni vazdušni saobraćaj. Dr Stojan Veljković je još 1912. godine kupio skromnu kuću na uglu Kneza Miloša i Krunske ulice (u kojoj je svojevremeno živeo pesnik Jovan Jovanović Zmaj), moguće s namerom da tu sagradi novu palatu Vračarske zadruge. Iz nepoznatih razloga, ovo je realizovao tek 1924. godine.

DVORIŠTE Kolekcija skulptura, Foto Arhiva "Borbe"

Reprezentativno, ugaono zdanje Vračarske zaduge izvedeno je u stilu evropskog akademizma sa jasnom podelom na prizemlje i dva sprata i naglašenom simetrijom, po projektu arhitekte Živojina Nikolića, u to vreme takođe angažovanog na gradnji pomoćnih objekata kraljevskog dvorskog kompleksa na Dedinju. U lučnom timpanonu koji se nalazi na vrhu zgrade i danas se nalaze ćirilični inicijali "VZ" koji podsećaju na prvobitno vlasništvo i funkciju zgrade. Manje fasadne skulpture i dve sedeće ženske figure na dvorišnoj terasi Vračarske zadruge delo su vajara Živojina Lukića, dok je pet velikih skulptura na krovnoj balustradi izradila Vukosava Vuka Velimirović, prva školovana srpska vajarka.

Ove figure su personifikacije Poljoprivrede, Brodarstva, Industrije, Domaćinstva i Vinogradarstva. Vuka Velimirović je u Parizu, gde su figure nastale, bila učenica čuvenog vajara Burdela. Živela je u umetničkoj četvrti Monparnas, družila se sa poznatim umetnicima, izlagala svoje radove i dobijala veoma pozitivne kritike u pariskoj štampi. Bila je veoma cenjeni portretista u visokim krugovima društva, te je autorka skulptura i bisti mnogih slavnih ljudi i evropskih vladara koje su danas razvejane po privatnim kolekcijama i muzejima sveta. Nažalost, Vuka Velimirović je za života najmanje bila tražena u Srbiji, gde je i danas slabo poznata u širim krugovima ljubitelja umetnosti, a jedino njeno monumentalno delo u Beogradu su upravo pomenute figure na zgradi bivše Vračarske zadruge, danas ambasade Turske. Ovu značajnu narudžbinu dobila je zahvaljujući poznanstvu sa mlađim sinom dr Stojana Veljkovića, dr Vojislavom Veljkovićem (1865-1931) koji je bio izuzetan poznavalac umetnosti i veliki kolekcionar slikarskih i vajarskih radova.

Vojislav Veljković, Foto Arhiva "Borbe"

Dr Vojislav Veljković je značajna ličnost u istoriji Srbije. Bio je profesor prava na Velikoj školi i istaknuti političar, u različitim periodima ministar finansija, trgovine i industrije, upamćen kao tvorac jugoslovenskog dinara. Posle smrti njegovog oca Stojana 1925. godine, postao je ključna osoba u upravljanju Vračarskom zadrugom koja se upravo tada preselila u svoje novo zdanje u Krunskoj ulici. Kao strasni poklonik umetnosti, želeo je da svoju kolekciju sa više od 250 slika i gravira obogati i vajarskim radovima, te je naručio da se u renomiranoj pariskoj livnici "Sus frer" (Susse Freres) u bronzi izlije pet čuvenih Mikelanđelovih dela, među kojima i sedeća figura Mojsija. Ovo je, posle dužeg čekanja na dozvolu, urađeno posebnom, skupocenom tehnikom "izgubljenog voska", pri čemu je moguće napraviti samo jedan odlivak i to savršeno precizno.

Istovremeno su naručeni i odlivci deset poznatih antičkih skulptura ("Miloska venera", Praksitelov "Apolo", Lisipov "Apoksimenos" i druge). Sve skupa su tom prilikom naručene 22 dragocene skulpture, od kojih je bar devet jedno vreme krasilo baštu Vračarske štedionice, u iščekivanju da se u Topčideru, po želji i zamisli Vojislava Veljkovića, kupi veliki plac i uredi u vidu parka u kojem bi bile postavljene ove skulpture, da bi svi Beograđani mogli da uživaju u njima. Kako saznajemo iz jednog članka u listu "Vreme" iz 1931, Beta Vukanović je lično pravila nacrt za uređenje ovog parka, a Paja Jovanović, (čiji stan se u to vreme nalazio u Birčaninovoj ulici, tačno prekoputa kuće porodice Veljković) je pravio nacrt za paviljon, takođe planiran u parku.

Vukosava Vuka Velimirović, Foto Vikipedija

Nažalost, dr Vojislav Veljković iznenada umire u januaru 1931. godine, a brigu o njegovoj umetničkoj kolekciji, kao i o Vračarskoj zadruzi preuzima njegov stariji brat Jovan. Ideja o parku u Topčideru nikada nije ostvarena. Jovan je uz porodičnu kuću u Birčaninovoj ulici sazidao paviljon od 220 kvadrata, nazvan "Muzeo", a kasnije "Paviljon Veljković" (nekoliko puta nedeljno otvaran i za publiku), gde je smeštena kolekcija slika, dok su skulpture, prenešene iz bašte Vračarske zadruge, našle mesto kako u enterijeru paviljona, tako i u njegovom dvorištu. Porodica Veljković je sačuvala svoju izvanrednu umetničku zbirku čak i tokom Drugog svetskog rata, ali su kuća i paviljon posle rata nacionalizovani, a kolekcija je, prema sećanjima potomaka, nestajala deo po deo.

DRAGOCENO Mikelanđelov "Mojsije", Foto Privatna arhiva

Sačuvane su samo skulpture koje su zvaničnim rešenjem iz 1948. godine stavljene pod zaštitu države kao "pokretno spomeničko nasleđe". Manji komadi iz kolekcije dati su na čuvanje Narodnom muzeju u Beogradu, dok se monumentalne skulpture danas nalaze u zgradi FLU, kao i u bašti njihovog Vajarskog odseka na Senjaku, čekajući da se jednoga dana možda ostvari velika želja Vojislava Veljkovića, te da se negde u Beogradu napravi park koji bi krasila ova raritetna kolekcija vajarskih dela.

Par godina posle smrti dr Vojislava Veljkovića, po svemu sudeći već 1933. godine, zgrada Vračarske zadruge data je na korišćenje ambasadi Turske. U posleratnom periodu, zdanje je nacionalizovano, a 1966. godine prodato Turskoj u zamenu za vilu u Ankari i dodatnih 140.000 američkih dolara. Unutrašnjost ambasade delimično je izmenjena rekonstrukcijom koja je izvedena 2014. godine. Potomci porodice Veljković nastoje sudskim putem da vrate imovinu Vračarske zadruge.

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 1

ŽIVOT POSVEĆEN ZNANjU, PRAVDI I OTADžBINI: Zaboravljena Zora Prica Krstić, prva žena sa titulom doktora nauka u Srbiji i među prvima na Balkanu

05. 12. 2024. u 18:27

Dodatak Kultura

0 0

ZAČETNIK KULTA KNEZA LAZARA: Studija Ksenije Milovanović o književnom delu Danila Banjskog

05. 12. 2024. u 06:00

Dodatak Kultura

0 4

JOVANKIN LIK OTRGNUT OD ZABORAVA: Knjiga Olge Radić “Žena koja je pušila ‘žitan’” u izdanju “Službenog glasnika” o našem arhitekti

21. 11. 2024. u 12:00

Dodatak Kultura

0 3

SKUPLjANjE KOŠČICA NjEGOŠEVIH: Šest sahrana nismo ukopavali pesnika, već one koji su to silom činili

21. 11. 2024. u 13:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije