Dodatak Kultura

POGLED ISKOSA: Likovni aristokrata

Дејан Ђорић

26. 02. 2025. u 09:00

PETNAEST je godina od odlaska jednog od najvećih srpskih i svetskih crtača, značajnog slikara Branislava Markovića (Knjaževac, 1948 - Beograd, 2010).

Potiče iz Jugoistočne Srbije u kojoj nema previše likovnih umetnika, ali ih nešto neodredivo i krajnje iracionalno čini posebnim. Tihi, smireni i ponositi, utemeljeni u tradiciju i figuraciju, slikari i crtači poput Branislava Markovića, Dragoslava Živkovića, Dobrivoja Ivankovića i Miroslava Bate Blagojevića Cincara izrazili su nemuštim a suštastvenim likovnim govorom duboku tajnu tog podneblja, drevnost praslovenskog sveta, začaranost Istočne Srbije između života i smrti, sna i realnosti.

Marković je u svetu slikara bio među najskromnijim i najpovučenijim, posvećen porodici i beskrajno odan umetnosti, jedan od najdarovitijih iz one sjajne generacije koja je studirala na beogradskoj Likovnoj akademiji oko 1968. godine. Za njega je godinama znao samo mali broj posvećenika, retko je priređivao samostalne izložbe, a najkvalitetnije radove nije prodavao. Lazar Trifunović, uz Miodraga P. Protića najveći naš stručnjak za modernu umetnost, premda upućen avangardi, odmah je prepoznao vanserijskog umetnika, bio je zainteresovan da sa njim sarađuje, ali Bane, kako su ga prijatelji zvali, nije imao veliku produkciju, sa njim se u smislu šireg predstavljanja nije moglo bog zna šta uraditi.

Pojedine crteže je radio i do tri meseca, ovladavši tehnikom veoma finog skidanja tuša sa debelih papira, stvarao je palimpseste, neke bi odložio i vratio bi im se posle pola godine a kao slikar je bio neshvatljivo strog prema sebi. Video sam na njegovom štafelaju dovršenu najmagičniju plavu sliku ratnika ali ju je on nezadovoljan uništio.

Bio je pravi likovni aristokrata, majstor i posvećenik svoga posla, zatvoren u svet svoje umetnosti koja je iznenađivala laike i stručnjake. Godinama se egzistencijalno mučio, nije mu mnogo pomogla ni saradnja sa Galerijom "Radionica duše" za koju je morao da izrađuje vedute Beograda ispod njegovog nivoa. Prepoznao ga je u poznoj dobi Živojin Ivanišević i u svojoj Galeriji "Pariski krug" predstavio kako dolikuje, kao velikog slikara srpske fantastike, te svetski moćne škole. Tu je upoznao Slobodana Srećkovića, vlasnika firme "Informatika", kolekcionara i izdavača koji je postao njegov mecena i vlasnik najviše dela. Marković je na velika vrata ušao u srpsku umetnost kada mu je Ljuba Popović organizovao manju retrospektivu u Modernoj galeriji Valjevo, ali umetnik je tada već bio teško bolestan. Krajnje mirno, bez trunke uzbuđenja, smireno i dostojanstveno, kakav je uvek bio, rekao mi je da su mu male šanse da preživi i ubrzo posle te izložbe je preminuo. Prezirao je medijsku halabuku i zahteve vremena, okrenut večnom u umetnosti.

Prijatelji su ga poznavali i kao likovnog mudraca, umeo je satima da besedi o umetnosti, opijajući slušaoca toplinom i ljudskošću.