MIRO VUKSANOVIĆ: Svi putevi LJubomira Simovića

LjUBOMIR Simović je rođen u gradu kojem je ispitao starinu, osmotrio sudbinu, opisao vekove i sve uvezao u svoj pesnički vek.

Foto N. Skenderija

Njegova porodica je zanatlijska i nema alatke koju koriste opančari, krojači, stolari, sarači, užari i svi ostali a da sve te alatke nije opevao. U pesmu je uneo kujnu, ostavu, šporet, šerpu, lonac, kupus, luk i zalogaj mesa na jeziku. Niko kao Simović nije posuo toliko lirike po malim kućnim stvarima.

Bilo mu je osamnaest kada je objavio "Baladu o običnom čoveku" i ta pesma je obeležila dugački književni put koji se račvao na nekoliko puteva. Svi ti putevi su išli uporedo i svi su se dirali, ukrštali i sjedinjavali. Najsvečanije u njegovim obraćanjima koja počinju:

"Majko Slova i Spasa, Trojeručice...".

Jedan Simovićev put ide kroz pesme u kojima su kao nigde crvene rotkve i gde se ispija rakija koju je nazvao "vidojevača" po svom letnjem komšiji na Jelovoj gori. Niko pre Simovića nije kao on "video" onoliko sveta i svega još sa zlatiborskih zakosa na dve vode i Momčilu koji je rekao da se sa Papića gumna vidi pola Srbije sumorno odgovorio da će se s tog vidikovca uskoro videti cela Srbija. Na ćošku crnogorskom našao je mesto Necvijeće i preneo ga u svoj pesnički zabran. Na dalekim i krševitim planinama zimi je gledao stogove sena kao šubare. Malo kome su prebijane i noge i ruke kao njegovim Stojkovićima, uz otporni pripev: "a mi živi". Preko šuma i planina su nosili glavu četničkog komandanta koji je zaklan jer je klao, a pesnik koji je to rekao ušao je u referate, osude i zabrane. Jedna je njegova pesma "Molitva za buđenje iz ružnog sna" a druga se zove "Vikalica Živane sa Subjela ali koja je iz oblaka zinula na njene štale, ambare, voćnjake, useve, kuće i groblja". Za Ljubomira Simovića nije bilo zaturenih tema i zaboravljenih pesničkih oblika. Lako ih je osvajao i podešavao.

Drugi Simovićev put vodi kroz njegove drame. Kada je napisao dramu o putujućem pozorištu Šopalović, u jednoj godini, video sam podatak, u sedamnaest jugoslovenskih pozorišta govorili su njegovi likovi. Simović je pažljivo skupljao podatke o životu svojih drama, ali nije uspeo da sabere na koliko scena i na koliko jezika se čulo

Jelisavetino rimovanje:
"Kroz puste zemlje,
ispunjene plačem,
krećemo u vatre
sa drvenim mačem!"

Nije doznao gde je sve zaigralo njegovo Čudo u Šarganu i gde se oglasila Hasanaginica.

Drame su njegove izvođene na evropskom i na drugim kontinentima, ranije i sada tako.

Četvrto Simovićevo pozorišno delo dva-tri puta je "ginulo" na Kosovu, što boju iz naslova priliči, a nisam video drugog pisca da tako meri, seče, smenjuje i premešta svoje stihove i rečenice, da daje drukčiji raspored strofama u novim izdanjima, da ih pazi uvek, od nastanka do svog aprilskog odlaska, kao što se pazi - jedino u životu. Teškoće čekaju ljude koji će pripremati kritičko izdanje njegovih književnih sastava. Slovo i reč u njegovim rukama su bili na nesigurnom najsigurnijem literarnom mestu.

Treći Simovićev put vodi u esej koji se grana i ide udvostručeno. Sastavio je antologiju pesnika o kojima je pisao. Steriju i Lazu Kostića je osobio, držao ih u dva oka kao dva primera koja mu valja dostizati. O njima je priredio naučne skupove u SANU i potom o njima uredio opširne zbornike radova. Njihove knjige je predgovorima i izborima snabdevao. Steriji je svoju akademsku besedu posvetio. Lazinu bistu je na Kalemegdanu otkrio. Naš je red da tamo nađemo mesto i za Ljubu Simovića. On je svojim znanjem pisao knjigu Čitanje slika, voleo svoj ogled o vajarki Jevrić, tumačio mozaike Srbinovića, brinuo čije će izložbe šetači posećivati u Kneza Mihaila i čiji će radovi biti postavljeni u galeriji grada na Đetinji. Nisu drugi tako i retko će ko poslove s njegovom upornošću obavljati.

Četvrti put je Ljubomira Simovića vodio u svakodnevne zapise, u sve što je njegov pogled privlačilo i sve što mu je radoznalost pokretalo. On ni tu nije birao uzvišene teme i patetične pojave. Znao je da će im svojim rečima dati značaj i kad su sasvim bez značaja.

Nizali su se njegovi intervjui i knjige sa intervjuima. Davao im je znakove prema stvarnosti koju je u njima pominjao. Otuda su i naslovi knjiga Galop na puževima, Žabe u redu pred potkivačnicom, "Titanik" u akvarijumu... Nije se ustručavao da se već na koricama vidi šta on među nama vidi. Ljudi su mislili da je njegova strast da uvek bude protiv neka vrsta mržnje i u tome su grešili, jer je Simović bio čovek brige i pesimizma, neobičan i zbog toga što je umeo da bude u isti mah liričan i satirik, razgovoran, ironičan i cinik. Što su ga godine pritiskale žešće, svoju uzrečicu "Bože sačuvaj" ponavljao je češće.

Foto Z. Jovanović

Peti Simovićev put vodio ga je u radio stanicu. Ne znam kako je pre toga, mlad i student, pisao o Crnjanskom dok je pisac Seoba bio odaljen od kuće, niti znam kakav je Simović bio dok su ga birali da im vodi osnovnu organizaciju u Radio Beogradu. Otuda pamtim slušanje njegove rubrike "Pesnički trenutak" i napor da takav trenutak bude trajan. To je postizao sa tri postupka: birao je antologijske stihove, uz njih sastavljao antologijske komentare i oboje čitao na antologijski način. Malo je umetnika koji su kao Ljuba Simović kazivali stihove. Malo je učenih ljudi koji su kao on negovali izgovor, jasnoću i akcenat.

Šesti Simovićev put doveo ga je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Ljutio se akademik Palavestra što neće Simović da se kandiduje za predsednika. Nije Palavestra bio jedini, ali je Simović bio jedini koji je imao svoj rezervni položaj, pod navodnicima rečeno.

Voleo je da utiče ko će biti ispred njega, ko će Akademiju voditi, kad će se i kako će se Akademija oglašavati. Dok smo bili studenti, znali smo ime čoveka koji je imao dve fioke sa dva referata, jedan za smenu drugi za ponovni izbor iste osobe. Ljuba Simović je imao samo jednu fioku, a to je ona u kojoj je nešto spremno za smenu nekoga izvan Akademije. To su bili njegovi uzgredni poslovi i treba ih ostaviti na sporednoj polici.

Ono što se pamti jeste briga akademika Simovića za Akademiju i njene poduhvate, za njen ugled i njene članove, za sve što je na višem mestu.

Sedmi Simovićev put vraćao ga je u mesto rođenja i u ono što sneva, ono što je malim delom ostalo u knjizi Snevnik. Poznali ste da sam već na početku opisao njegov rad na romanu koji je povremeno hronika ili hronika koja je povremeno roman. Tako je Simović objasnio svoju knjigu Užice sa vranama. Darovan je sa devedeset godina punog života da bi sastavio svoj puni krug. Zabeležio je i san iz letnje kuće koju je nedavno poklonio svom gradu. Došao mu je čovek u san i rekao da prekopavaju grob njegovog oca. To je primio kao opomenu. Čim se probudio, spremio se i otišao u nagnuto užičko groblje. Kad je prišao porodičnoj grobnici, stao je uplašen i iznenađen. Grobari su kopali raku za preminulog sudiju Blagojevića i zemlju izbacivali na grob Simovićevog oca.

Poslednje putovanje odvelo je akademika Ljubomira Simovića u užičko nagnuto groblje.

Kako je on sanjao taj odlazak ne možemo znati, ali znamo da je njegov dolazak među nas i boravak među nama usmeravala srećna ruka koja nam je ostavila antologijske pesme, antologijske drame, međunarodni odjek i uspeh, sve kao zamenu, utehu, poštovanje i zahvalnost piscu koji ima pesmu "Uporišna tačka" i koji je na korice svoje zbirke stavio reč Tačka.

Preporučujemo

Kultura

0 0

"HOTEL ZA OSEĆANjA": Premijera u Narodnom pozorištu u Zrenjaninu

27. 05. 2025. u 18:15

Kultura

0 1

TURNEJA "KOLA": Naš nacionalni ansambl obilazi "Kolodromom" Istočnu Srbiju

27. 05. 2025. u 14:54

Kultura

0 0

"MOĆ SVETLA" I UMETNIKA: O knjizi posvećenoj Borisu Gortinskom u Maloj kinoteci

27. 05. 2025. u 13:41

Kultura

0 0

"ŠPANSKA LUDA" U BITEF TEATRU: Premijera autorskog projekta glumice Marije Bergam

28. 05. 2025. u 06:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije