IZMEĐU RASTKA I STRAMERA: Dragan Bošković pesnik, teoretičar i istoričar srpske književnosti

PRED slomom vrednosti i licemerjem domaćeg i globalnog poretka, pred banalnim i jeftinim matricama kojima se "hrani" naša i globalna kultura ostaje li nam nešto drugo do cinizma

Foto Privatna arhiva

Pesnik, teoretičar i istoričar srpske književnosti Dragan Bošković (1970) nedavno je dobio dve nagrade: "Biljanu Jovanović" za knjigu pesama "Evo me!", u izdanju "Sumatre", i "Sretena Marića" za najbolju knjigu iz oblasti književnosti i filozofije za 2023. i 2024, u izdanju "Službenog glasnika". Redovni je profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, a do sada je objavio sedam zbirki stihova, više monografija, glavni urednik je naučnog časopisa "Nasleđe".

Na pesničku scenu stupili ste pre tačno tri decenije. Kao početnik sa kojim ste se dilemama suočavali?

- Izraziti se, najozbiljniji je izazov za svakoga ko piše. Izraz traži ne da se tek nešto kaže, nego da se prvi put uspostavi i svet koji živimo, i naš egzistencijalni profil, i nebo i zemlja. Lomiti sebe, "lomiti formu", kako bi to rekao Harold Blum, nepodnošljivo je i lepo, tako lako i tako nemoguće. To je valjda "dilema" sa kojom se započinje spisateljski život, sa kojom se on iz knjige u knjigu, iz pesme u pesmu sreće, i sa kojom pisac, ako je pisac, odlazi sa ovoga sveta.

U književnosti, a u poeziji posebno, veoma je teško izboriti se za sopstveni prepoznatljiv glas. Jeste li u tome imali neke uzore?

- Večna "dilema" jeste ona koju zovemo "eliotovska" a mnogo je složenija: da li uzori stvaraju nas ili mi njih; da li pesnik duguje tradiciji ili ona njemu; da li pesnički "očevi" govore kroz nas ili mi kroz njih; da li su oni divovi pesništva kojima smo se popeli na ramena pa vidimo dalje ili ih mi, infuzijama našeg stvaralaštva, održavamo u životu. Postoji li uopšte ono pre, ono posle... Poezija je, kao i mi sami, mreža uticaja, relacija, interteksta, poetika. Poeziju sam isključivo ispisivao kao dijalog, razgovor, raspravu sa najozbiljnijim pesnicima, i ne samo pesnicima, kao sitan kriminalac krao sam njihove "fazone", plagirao "prevode" njihovih stihova, nekada nemoćan i poražen njihovim vizijama, nekada nadmoćan u odnosu na njihove "slabosti".

Katalog tih uzora bi bio možda nepregledan. Kada bi trebalo da zapišem samo jedno ime, možda bi to bilo: Rastko. U svakom slučaju: Džo Stramer.

U vašoj biografiji navedeno je da ste vaspitani na rokenrolu, specijalizovali pank i hardkor, obrazovani u duhu teologije, poststrukturalističkih teorija i "Gospodara prstenova". Otkuda takva raznolikost?

- Okolnosti i prepoznavanja u kulturnim znakovima, u sebi, svetu, čine tu raznolikost. A možda to uopšte nije raznoliko. Više bi se moglo prepoznati da je ta "biografija" linearni "proizvod" kulturnih i kulturoloških i političkih i egzistencijalnih okolnosti koje su odredile mnoge, ako ne sve pripadnike moje generacije u momentu izdisaja SFRJ. Nešto pre tog ropca, zaživelo je poststrukturalističko mišljenje i teološki diskursi, pank i hardkor su već postali mejnstrim, i sve lepo i veliko iznenada se nihiliralo užasom društveno-političke apokalipse devedesetih. A "Gospodar prstenova" samo je univerzalni izraz epske, herojske i avanturstičke imaginacije svih dečaka Zapada svih vremena. Zaboravili ste da me pitate za Umu Turman. Drugi put...

Bavljenje književnom teorijom i kritikom, da li vam je bilo podsticajno za pisanje poezije ili, možda, neka vrsta opterećenja?

- Često se događalo da u književnoteorijskim ili filozofskim studijama nalazim više nadahnuća za pisanje i stvaranje nego u književnim. Onaj neponovljivi višak poezije nalazio sam kod Rikera, Deride, Bašlara, Blanšoa, Barta, Siorana i mnogih drugih, nego kod pesnika. Nema teorije, ni autentičnog dikursa, glasa ili postojanja ako nema autentičnog stila, a različiti teoretičari su baš to posvedočili. Ili imaš stil, a tako i - ako hoćete - poeziju, ili te nema.

Neki vaši stihovi obojeni su humorom i veoma uspelom ironijom, što je, možda, posebno privlačno za čitaoca.

- Pred slomom vrednosti i licemerjem našeg domaćeg i globalnog poretka, pred banalnim i jeftinim matricama kojima se "hrani" naša i globalna kultura, pred krahom ljudskosti i pretvaranjem čoveka u psiho-politički ili digitalni algoritam, ostaje li nam nešto drugo do cinizma? Između ćutanja i zafrkavanja, besa i očaja, smirenja i vapaja, iskupljujuća je, kao lekarija, ironija. Ciljana, odgovorna, agresivna... Ipak ne traba zaboraviti da su nas još stari Grci naučili da je naličje neobuzdanog smeha - samoubistvo.  

Praznina nestajanja

U objavljenim teorijskim tekstovima jasno je prisutna vaša želja da tumačenjima dela i pisaca uvek priđete na nov, pa i neočekivan način.

- Ili pokušavate stvari da razumete na autentičan način, ili ne razumete ništa; ili stvarate neponovljivi višak vrednosti i značenja ili nestajete u "guslanju" i "papagaisanju" naše teorijske i akadamske zajednice. Oprostite: papagaji, posebno tigrice, ozbiljna su i uzvišena bića u odnosu na automatizam čoveka. A biti "robot" znači u humanom smislu nestati. Rizik stvaranja i rizik "novoga", što je rizik ljudskosti kao otvaranja drugosti i drugome samo može učiniti da se stvari - kao u momentu stvaranja sveta - neponovljivo dogode. U protivnom, samo uvećavamo prazninu nestajanja.

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

U NjEGOVOM OSMEHU UVEK JE BILO MALO GORČINE: Komemorativni skup posvećen akademiku Ljubomiru Simoviću (1935-2025) održan u Srpskoj Akademiji

10. 06. 2025. u 20:59

Dodatak Kultura

0 1

DO KRAJA POSVEĆEN PISANjU: In memoriam - Odlazak Boška Lomovića (1944-2025), istaknutog književnika, novinara i esejiste

09. 06. 2025. u 17:11

Dodatak Kultura

0 3

O KNjIZI „11:52” NINUSA NESTOROVIĆA: Kad Srbi biraju vlast

11. 06. 2025. u 10:00

Dodatak Kultura

0 0

IMANUEL I FJODOR: Šta povezuje dvojicu genija koji su svojim delima zadužili celo čovečanstvo, za sva vremena

11. 06. 2025. u 06:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije